Klimatske promene su fenomen koji je poslednjih godina zaokupio veliku pažnju javnosti. Upozorenja naučnika da sagorevanje fosilnih goriva u znatnoj meri utiče na klimu naše planete i da će te promene nepovoljno uticati i na ljude i na biljne i životinjske ekosisteme konačno su postala jedna od glavnih vesti u svetskim medijima.
Ipak i pored činjenice da postoji ogromna kolilčina naučnih dokaza koji pokazuju da se naša planeta zagreva i da je ljudski uticaj najodgovorniji za to, još uvek postoje ljudi koji smatraju da to nije slučaj, a neki od njih su to pisali i u komentarima na našim društvenim mrežama.
U ovom tekstu profesor Vladimir Đurđević je zajedno sa našom autorkom Milicom Simonović odgovorio na neke od njih.
Mogu li naučnici da predvide bilo šta?
‚‚Sve prognoze preko 7 dana su toliko nepouzdane, da je čisto mlaćenje prazne slame pričati kakvo će vreme biti za nekoliko godina.‘‘
Ovakav stav uglavnom je posledica stavljanja znaka jednakosti između prognoziranja vremena i predviđanja budućih promena klime. Ovo se najčešće događa jer mnogi i dalje ne razumeju najbolje razliku između pojmova ,,vreme‘‘ i ,,klima’’, ali i činjenice da se u oba slučaja koriste veoma slični numerički modeli, što dodatno unosi zabunu.
Dok je cilj vremenske prognoze da predvidi tačan redosled događaja koji karakterišu meteorološko vreme na nekoj lokaciji, iz sata u sat, ili iz dana u dana, predviđanje buduće klime pretpostavlja procenu promene statističkih osobina klime nekog područja, npr. promenu u prosečnoj vrednosti prolećenih temperatura.
Tako u predviđanjima buduće klime naučnici ne pokušavaju da predvide tačan datum kada će se u budućnosti dogoditi toplotni talas, pa čak ni tačnu godinu, recimo, da li će to biti 2043, 2056 ili 2059, već je od interesa da procenimo da li će toplotnih talasa u budućnosti biti dva, tri ili možda čak četiri puta više(?) bez obzira na tačan redosled njihovog pojavljivanja.
Upravo je iz ovog razloga i doneta odluka da se buduće procene promene klime nazivaju projekcijama, a ne prognozama. Koliko su naučnici do sad uspešno predviđali klimatske promene koje su se do sada desile možete saznati u našem tekstu OVDE.
Koje klimatske promene? Ako i postoje, čovek nema ništa s tim
,,Ja ne svedočim nikakvom zagrevanju. Sve je isto oduvek. Promena klime je potpuno normalna i podrazumevana stvar koja prvenstveno zavisi od Sunca, a ne od ugljen-dioksida.’’
I pored činjenice da jasno svedočimo najrazličitijim posledicama zagrevanja planete, od sve češćeg obaranja toplotnih rekorda, učestalijih i jačih toplotnih talasa, suša, ekstremnih padavina i poplava, topljenja glečera i leda na polovima, pa do razornih oluja, požara i promena u flori i fauni, pojedinci i dalje pronalaze alternativna objašnjenja za ove promene, prvenstveno pokušavajući da minimizuju a ponekad i eliminišu ljudsku odgovornost.
Međutim pošto je ceo proces toliko uzeo maha, a uz to se i ubrzao, tako da su naučnici sada skloni da kažu da se promene mogu uočiti „golim okom“, bez rigoroznih naučnih analiza, skeptici se sada okreću drugačijim argumentima kojima žele da ospore ljudski uticaj na promenu klime.
Tako sada možemo čuti različite tvrdnje poput onih da se klima oduvek menjala i da je aktivnost Sunca odgovorna za promene koje se dešavaju (više o tome u našem tekstu OVDE). Takođe, kod nas je posebno popularan argument o Milankovićevim ciklusima (o njihovom uticaju na klimu saznajte u tekstu OVDE) za čije su „zataškavanje i osporavanje“ plaćeni milioni.
Istina je da i Sunce i Milankovićevi ciklusi utiču na klimu, ali istina je i da naučnici to apsolutno ne poriču a najmanje skrivaju. Štaviše Milankovićevi ciklusi su jedna od omiljenih lekcija svakog klimatologa jer na jedinstven način opisuju kompleksnost ali i fini balans koji vlada u klimatskom sistemu naše planete.
I Sunce i Milankovićevi ciklusi su više nego dobro proučeni i danas veoma precizno znamo koliko je njihov uticaj na klimu tokom poslednjih 100 godina bio zanemarljiv u odnosu na to što smo u istom periodu, spaljivanjem fosilnih goriva sadržaj ugljen-dioksida u atmosferi uvećali za 45%.
Uticaj povećane koncentracije gasova staklene bašte na energetski bilans planete je preko dvadeset puta veći od uticaja koji na klimatski sistem ima „čuveni“ jedanestogodišnji ciklus Sunčeve aktivnosti. Posebno je zanimljivo da usled smanjivanja aktivnosti Sunca tokom poslednjih decenija planeta bi trebalo da se postepeno hladi, a ne zagreva.
Milankovićevi ciklusi sa druge strane, su izuzetno spor proces čiji se uticaj vidi na vremenskim skalama od nekoliko desetina hiljada, pa do sto hiljada godina, tako da je nemoguće očekivati da u periodu od 100 godina zbog ovih ciklusa uočimo bilo kakvu promenu u klimi. Slično kao i sa Suncem, i u slučaju Milankovićevih ciklusa, u odnosu na to gde se trenutno nalazimo, planeta bi trebalo da se hladi, a ne zagreva, a ukoliko bismo hteli da zaključimo da će nas ovo hlađenje „spasiti“ daljeg zagrevanja, trebalo bi da sačekamo 35000 godina, za kada je predviđen vrhunac sledećeg ledenog doba.
Kao dokaz da se klima menjala i ranije, skepticima uvek dobro dođe i slučaj Malog ledenog doba. Kako je moguće da se takvo zahlađene desilo dok je uticaj ljudi na planeti bio skoro zanemarljiv?
Malo ledeno doba je jedna od najčešće proučavanih klimatskih anomalija iz prošlosti, a ono što danas znamo o njemu, između ostalog je i da njegovo ime može lako da vas navede na stranputicu.
Za razliku od „pravih“ ledenih doba, a poslednje je bilo na vrhuncu pre 12000 godina kada je planeta bila hladnija za oko 4 °C, tokom malog ledenog doba cela planeta je bila hladnija tek za nekoliko desetih delova stepena. Tačnije, ono je bilo više regionalnog, a ne planetarnog karaktera, pošto je samo deo planete je bio nešto hladniji.
Ono što izdvaja trenutne promene klime prethodnih relativno kratkih epizoda regionalnih promena, kao što je malo ledeno doba, jeste da se trenutne promene dešavaju svuda na svetu u istom smeru i u isto vreme, a takvu koherentnost nije moguće objasniti prirodnom varijabilnošću koja je omogućila kraće epizode toplije ili hladnije klime u pojedinim delovima sveta u prošlosti.
Naučnici su plaćenici globalne elite i fabrikuju informacije
,,Naučnici narodu ispiraju mozak, a među sobom dele titule i milione evra.’’
Ovaj mit ima različite oblike, ali suština se vrti oko novca i navoda da naučnici objavljuju netačne informacije koje pokazuju trend globalnog zagrevanja, sve uz podršku državnih vlada i zelenih organizacija, te da dobijaju velike novčane sume u vidu grantova za nekakva dalja ,,istraživanja’’.
Naučnici kao i svi zaposleni primaju platu, a motivi za bavljenje naukom kod pojedinaca su kao i svim drugim profesijama najrazličitiji. Ipak, mora se priznati da ćete teško upoznati nekoga ko je studirao neku od prirodnih nauka, a čiji je motiv za studiranje bio da postane milioner.
Štaviše, mnogi mladi istraživači, koji ovladaju specijalizovanim ekspertskim znanjima i savremenim tehnologijama, često imaju priliku da se zaposle u nekim od visoko profitnih industrija kao što je IT, međutim većina njih ostaje verna svojoj bazičnoj disciplinu, upravo iz razloga jer „dobra plata“ nije bila visoko na listi njihovih prioriteta.
Drastičan primer ove situacije u klimatologiji su geolozi, koji su odlučili da se bave paleoklimatologijom i klimatskim promenama iako su bili u odličnoj poziciji da se kao inženjeri zaposle u industriji fosilnih goriva, gde bi im plate sigurno bile značajno veće.
Sa druge strane, ukoliko bi klimatolozi bili rešeni da ceo svet vuku za nos fabrikovanim podacima, oni bi zaista bili najveći genijalci koje je svet ikada video, jer bi za to bila potrebna super-struktura koja prevazilazi i onu viđenu u filmu Matrix.
Na primer, ako klimatske promene ne bi bile istina, da bi na Pariski sporazum sve zemlje sveta stavile potpis, bilo bi potrebo da u svakoj od vlada svih zemalja sveta sedi barem po jedna osoba, koja ima moć da nagovori celu vladu i sve prateće institucije da klimatske promene postoje,čak iako to ne bi bilo tačno.
Da bi se ovo desilo, svi instituti i nacionalne službe koji se bave meteorologijom i klimom u tim zemljama, i koje prate promene u svim elementima klimatskog sistema (vazduh, voda, tlo, led i biosfera) morale bi da sinhronizovano „šteluju“ merenja da se ne bi desilo da ona budu kontradiktorna.
Zamislite da sve meteorološke službe po dogovoru izveštavaju da temperatura raste i da zbog toga treba očekivati smanjenje leda na severnom polu, a da pri tome satelitska osmatranja (potpuno nezavisne institucije) pokazuju da leda danas ima značajno više a ne kao što je zaista i slučaj značajno manje. Znači i u nekoj od više desetina institutcija koja se bave analizom satelitskih podataka, trebalo bi imati nekog ko će i ove podatke „prepravljati”. Da ne širimo priču dalje na organizacije civilnog društva, medije itd. jer se čini da ćemo se lako zapetljati ne znajući više ko šta treba da skriva i „šteluje“.
Otvorenost i dostupnost podataka
Važno je i napomenuti da su svi podaci značajni za praćenje i analizu klimatskih promena danas javno dostupni, a najčešće su dostupni i računarski programi (u vidu otvorenog koda) koji služe za njihovu analizu, tako da je svako u mogućnosti, da ponovi neku od analiza ili reprodukuje rezultate, ali i ukaže na greške ukoliko one postoje.
Sa druge strane upravo su skeptici, posebno oni koji su javno eksponirani u zapadnim zemljama, i koji se uglavnom predstavljaju kao eksperti iako nemaju formalnog obrazovanja iz srodnih oblasti, koncentrisani oko nekoliko institucija, koje su najčešće podržane novcem fosilne industrije.
Jedan od dobrih primera iz prošle godine je projekat jedne od institutcija koja već godinama podržava poricanje klimatskih promena. Radi se o „lansiranju“ anti Gerte Tumberg, tinejdžerke Naomi Zaibt koja bi sa približno sličnim entuzijazmom kao Greta javno istupala sa porukom da klimatske promene ne postoje i da je sve ovo „prirodno“. Reklo bi se da ovo daleko više liči na strukturu nekog malog tajnog društva, u odnosu na javno dostupne podatke i izveštaje iz kojih stoje imena hiljada istraživača iz celog sveta.
Za kraj evo jedne od opaski iznete u nekom od komentara na internetu, koja otprilike glasi ovako: kada omoguće pravljenje malog kompjutera koji možete nositi u džepu i uz pomoć koga možete telefonirati, fotografisati, komentarisati na društvenim mrežama, dopisivati sa ljudima iz celoga sveta, pa i snalaziti u gradovima koje nikada pre niste posetili (bez teorije relativiteta nema ni GPS-a!), tada su naučnici „cool“, kada vam saopšte nešto što vam se možda ne sviđa onda su verovatno deo nekog podmuklog plana.
