Foto: Bojan Džodan
Univerziteti Jejl i Kolumbija objavili su nedavno rezultate Indeksa učinka u zaštiti životne sredine (Environmental Performance Index, EPI) za čak 177 zemalja sveta, među kojima je i Srbija.
Ovaj presek objavljuje se svake dve godine, a temelji se na ukupno 47 indikatora, podeljenih u 12 kategorija, uključujući ublažavanje klimatskih promena, kvalitet vazduha, upravljanje otpadom i biodiverzitet.
Jednostavno rečeno, indeks rasvetljava koliko je određena zemlja (ne)uspešna na polju zaštite prirode i ljudskog zdravlja, kao i da li ostvaruje ključne ciljeve na polju borbe protiv klimatskih promena i zagađenja. A prema ovako postavljenoj perspektivi, Srbija se našla na samom začelju starog kontinenta – sa samo dve evropske zemlje sa lošijim skorom od našeg.
Koristeći podatke od vodećih istraživačkih institucija, međunarodnih organizacija i drugih izvora kao što su Kopernikus i Svetski institut za resurse, svaka zemlja dobija ocenu održivosti u rasponu od nula do 100.
Najbolji sveukupni plasman ove godine ostvarila je Estonija, sa ocenom 74,79/100, praćena Luksemburgom (74,24) i Ujedinjenim Kraljevstvom (71,51). Estonija i Luksemburg zadržali su „zlato” i „srebro”, koje su poneli i u izdanju za 2024. godinu, dok se Ujedinjeno Kraljevstvo popelo sa petog na treće mesto, preuzevši „bronzu” od Nemačke.
Čak 19 od 20 najbolje plasiranih zemalja u 2026. nalazi se u Evropi, sa izuzetkom Japana koji je na 16. mestu ove rang liste održivosti.
Desetinama mesta ispod najbolje plasiranih, u drugoj trećini liste, smestila se i naša zemlja, na 69. poziciji, sa skorom od 44,94. Drugim rečima, da posmatramo ovaj indeks kao ispit na fakultetu, Srbija bi na njemu „pala”.
BiH i Moldavija jedine iza Srbije u Evropi
Jedine dve u celosti evropske zemlje koje su ostvarile gori plasman od Srbije su susedna Bosna i Hercegovina, na 76. mestu, i Moldavija kao 109. na listi.
Ako bismo u računicu uvrstili i transkontinentalne države koje se svojim manjim delom nalaze na teritoriji Evrope, lista onih koje su lošije plasirane od Srbije se proširuje. U tom slučaju, iza nas ostaju i npr. Rusija na 89. mestu, kao i Turska koja zauzima 125. poziciju.
Ipak, ove četiri zemlje – od Bosne i Hercegovine do Turske – zabeležile su napredak u protekloj deceniji, za razliku od Srbije koja je nazadovala. Pad u ekološkom učinku vidljiv je i u našem sveukupnom plasmanu: dok smo 2024. bili na 62. mestu, uz ocenu od 49,8/100, sada smo 69. među 177 zemalja obuhvaćenih istraživanjem.
Geografski gledano, sami autori izveštaja su našu zemlju uvrstili u region istočne Evrope, zajedno sa prvoplasiranom Estonijom, kao i Grčkom, Slovenijom i Slovačkom koje su takođe u svetskih top 20.
Međutim, s obzirom na to da su ovde uključene i lošije plasirane zemlje, ni najodrživije države ovog regiona nisu uspele da vinu regionalni prosek na preterano visoke nivoe: on iznosi svega 54,93/100.
To je, doduše, bolja ocena od naše nacionalne – za čak deset indeksnih poena. Među 19 izlistanih zemalja istočne Evrope, Srbija je na niskom 17. mestu, a iza nas su već pomenute Bosna i Hercegovina i Turska.
Iako su se pojedine zemlje iz uže oblasti Balkana plasirale nešto bolje od nas, naša ovogodišnja ocena (44,94) uporediva je sa Crnom Gorom (46,38) i Severnom Makedonijom (46,17), ali i sa niže plasiranom Bosnom i Hercegovinom (42,88).
Apsolutni šampioni Balkana su Grčka (66,03) i Slovenija (64,95) koje su globalno pozicionirane na trinaestom, odnosno četrnaestom mestu. Prate ih Bugarska (59,77), Rumunija (53,94), Hrvatska (52,82) i Albanija (49,22).
Gubitak staništa jedna je od najbolnijih tačaka Srbije
Uprkos tome što naše performanse uopšteno nisu zavidne, prema jednom parametru, kotiramo se posebno loše.
U pitanju je tzv. Indeks staništa biodiverziteta, koji, na osnovu daljinske detekcije i drugih studija ekološke raznovrsnosti, procenjuje efekte gubitka, degradacije i fragmentacije prirodne sredine.
Dok savršenih 100 poena, kakve je ostvario Surinam, znači da zemlja skoro uopšte nije izgubila svoja staništa, ocena nula označava njihovo potpuno uništenje. Sa ocenom Indeksa staništa biodiverziteta od svega 12,25, Srbija je, nažalost, znatno bliža ovom drugom, negativnom ekstremu.
Ovaj katastrofalan rezultat u praksi znači da smo po obimu izgubljenih i uništenih staništa zakucani za samo dno sveta – nalazimo se na izrazito lošem 169. mestu među preko 175 analiziranih država.
Iako su dobile još sumornije ocene od nas, tu smo u društvu zemalja kao što su ratom zahvaćena Ukrajina i Indija u kojoj se godišnje zbriše preko 200 hiljada hektara staništa za divlje vrste. U prevodu, pretežno zbog širenja poljoprivrede i ubrzane urbanizacije, Indija svake godine nepovratno izgubi prirodu veličine tri naša Nacionalna parka Đerdap, ili čak osam Fruških gora zajedno.
Perspektive radi, Srbija danas ima samo 10% svojih nekadašnjih vlažnih područja: od istorijskih 338.000 hektara u modernom dobu preostalo nam je tek oko 33 hiljade hektara ovih dragocenih ekosistema.
Ali gubitak staništa je daleko od jedinog problema koji nam je snizio finalni skor prema Indeksu učinka u zaštiti životne sredine…
Neslavne rezultate beležimo i kada je reč o broju smrtnih slučajeva i bolesti nastalih usled izloženosti sitnim zagađujućih česticama PM 2,5, gde smo zauzeli 134. mesto. Prema indikatoru koji meri rizik od zagađenja pesticidima, Srbija je 137. na listi, dok smo, uprkos određenom napretku, prema pretvaranju travnjaka i pašnjaka u oranice i betonske površine, na takođe nezavidnoj 127. poziciji.
Ipak, izveštaj univerziteta Jejl i Kolumbija univerziteta donosi i jedno potpuno neočekivano saznanje. U moru loših ocena, Srbija je uspela da zauzme prvo mesto na svetu prema dva specifična parametra koja mere dugoročne trendove i političke napore.
Prvi je indeks koji meri smanjenje emisije azotnih oksida u periodu od deset godina, gde se ekonomski rast svesno isključuje iz računice kako bi se izmerio stvarni uspeh državnih mera. Srbija je ovde ostvarila maksimalnih 100 poena, rame uz rame sa Finskom, Slovenijom, Švajcarskom i desetak drugih zemalja, što znači da uspešno sečemo emisije ovih gasova brzinom od najmanje 5% godišnje.
Drugi parametar na kom smo u samom svetskom vrhu, zajedno sa 39 drugih zemalja, meri kretanje ugljenika iz zemljišta i šumarstva. Uprkos dramatičnom gubitku staništa o kojem je bilo reči, statistika pokazuje da su preostale šume i promena namene zemljišta u Srbiji u poslednjoj deceniji uspele da zadrže status tzv. ugljeničnog ponora – odnosno da naša priroda i dalje uspeva da upije više ugljen-dioksida nego što ga emituje u atmosferu.
Naposletku, prostora za slavlje nema. Sveukupna ocena i nazadovanje u odnosu na prethodno izdanje indeksa nose istu poruku kao i brojni drugi izveštaji: Srbija ne čini dovoljno da zaštiti prirodu i društvo u svojoj zemlji.
A sve dok nastavljamo po tom starom obrascu, začelje Evrope ostaje nam zagarantovano. Ali pitanje je: kakve posledice nosi višegodišnje „padanje” na ispitu održivosti?
