Ivana Cvijanović: Arktik bez leda je realna opasnost

Dr Ivana Cvijanović je domaća naučnica koja radi na Institutu za globalno zdravlje u Barseloni. Polje njenog naučnog rada je možda neočekivano za nekoga sa Balkana. U pitanju je Arktik.

Inspirisana knjigom pionirskog istraživača Vilija Dansgarda „Frozen Annals”, Cvijanović se opredelila za proučavanje udaljenog ledenog prostranstva: doktorirala je na Univerzitetu u Kopenhagenu, a zatim radila kao istraživačica u nekoliko američkih institucija među kojima je i prestižni Univerzitet Stanford.

Kako izgleda otići, iskusiti, istraživati Arktik, i da li treba da se plašimo za sudbinu ovog regiona u svetlu klimatskih promena? U razgovoru sa Cvijanović dotakli smo se ovih, ali i mnogih drugih tema.

Odakle potiče vaše interesovanje za Arktik? Da li ste ikada bili tamo?

Od čitanja „Frozen Annals” Vilija Dansgarda. 

Učestvovala sam u naučnim kampanjama na severu Grenlanda i na severu Aljaske. To nisu bila turistička putovanja, već nešto što zaista testira sopstvenu izdržljivost. Osmog avgusta, kada smo stigli u naučnu stanicu na Aljasci, pao je prvi sneg. U baznom kampu na Grenlandu ispod nas su bili kilometri leda, a iznad nebo, belina i plavetnilo u svakom pravcu. „Noću” (stalno je dan!) u šatoru, ja sam se iskreno pitala zašto mi je to trebalo u životu i šta ja tu radim. Onda sam istog leta otišla na sever Aljaske i takođe, smrzavajući se u šatoru, postavila sebi isto pitanje i odlučila da mi ne pada na pamet da ikada više idem.

Danas se nadam se da ću se ipak vratiti još barem jednom.

Kako biste opisali ovaj region u nekoliko rečenica?

Priroda je potpuno veličanstvena. To je prelepo i surovo mesto na kome veoma brzo shvatite da ne uzimate opstanak zdravo-za-gotovo već kao jedan veliki luksuz. Obična greška može da vas košta života i može se opstati samo u timu. Takva mesta su prilika da se nauče važne životne lekcije koje nemamo prilike da naučimo odrastajući u modernim gradovima. 

Koja je vaša omiljena priča o Arktiku ili sa Arktika?

Kada su kolege, nakon sto ih je avion sa skijama istovario i otišao, shvatili da su zaboravili u Danskoj ključeve od „smeštaja”. A smeštaj je bio jedna obična drvena struktura na hiljade kilometara daleko od ičega, okružena isključivo ledom.

Tada se postavilo logično pitanje zašto je iko na prvom mestu smatrao da ju je trebalo zaključati kada su odlazili prethodne godine.

I takođe, kada smo išli da se grejemo u „frižideru” jer je tamo bilo toplije nego napolju.

Kako će izgledati Arktik za 20 godina?

Ako niste polarni medved ili bilo koja druga vrsta koja se adaptirala na polarnu klimu, i ako niste očajni gubitkom diverziteta koji se stvarao milionima godina na našoj planeti, onda odlično.

Skloni smo da posmatramo Arktik kao nešto suviše udaljeno što nema uticaj na naše živote. Koje posledice klimatskih promena trpi ovaj region i na koji način mogu da se odraze i na nas koji smo možda „daleko”? Koje su neke manje očekivane i poznate pretnje za planetu, a potiču od zagrevanja Arktika?

Mora se napraviti razlika između leda iznad mora i velikih ledenih masa iznad Arktičkog kontinenta, jer su njihovi uticaji sasvim drugačiji….

Ogromna ledena masa iznad Arktičkog kontinenta će svojim topljenjem dovesti do porasta nivoa mora koji će i te kako imati uticaj daleko od Arktika. Nestanak leda iznad Arktičkog okeana dovodi do promena u atmosferskoj cirkulaciji i ima uticaj na vremenske prilike širom sveta. 

Topliji, vlažniji i olujniji Arktik – kako klimatske promene transformišu ovaj deo planete?

Arktik bez leda – realna opasnost ili ne? Kada bi ovo moglo da se desi, u kojim delovima i pod kojim uslovima? Da li postoje načini da se to spreči ili da se stanje popravi?

Da, to je realna opasnost. Veliki deo Arktika je bio bez leda tokom prošlog interglacijalnog perioda (vidi: Eemian) i nivo mora je bio mnogo viši nego danas. To jeste veliki problem jer imamo milijarde ljudi koji će biti ugroženi porastom nivoa mora i nije jasno gde bi se oni tačno preselili.

Mi trenutno jako rizikujemo činjenicom da još uvek nismo postigli globalni dogovor o smanjenju emisija gasova sa efektom staklene bašte koji bi između ostalog stabilizovao nestanak Arktičkog i Antarktičkog leda.

Nije samo pitanje kada će neko mesto biti potpuno pod vodom. Pre nego što se to desi, intruzija slane vode će uništiti rezerve vode u priobalnim oblastima, a štete od oluja će biti sve veće i veće. Ljudi će morati da napuste takva područja i pre nego što ona tehnički završe pod vodom.

Naposletku, topljenje velikih ledenih masa je proces koji se ne zaustavlja momentalno već ima dugu memoriju, tako da i ako bismo sutra stabilizovali emisije gasova sa efektom staklene bašte, nestanak velikih ledenih masa iznad Arktika i Antarktika bi se nastavio još neko vreme. 

Šta biste naveli kao najjači argument za postojanje klimatskih promena nekome ko je skeptik na tvrdnju da se klima na Zemlji i u prošlosti menjala? Koliko skepticizam, prema vašem mišljenju, ometa zauzdavanje porasta temperature?

Klima se menjala u prošlosti, ali iz potpuno drugih razloga nego danas (usled ekstremnog vulkanizma, udara velikih meteora i položaja Zemlje oko Sunca u skladu sa Milankovićevom teorijom). Danas se klima menja zato što emitujemo gasove sa efektokom staklene bašte u neverovatnim količinama i tretiramo atmosferu kao kantu za smeće.

U prošlosti, u situacijama kada se klima brzo i ekstremno menjala, imali smo veliki gubitak vrsta koje su živele na Zemlji (vidi: great extinctions). Tako da, ako je neko fan ideje da 90% vrsta nestane sa lica Zemlje, onda neka slobodno bude skeptik.

Ja bih rekla da idiotizam na prvom mestu najviše ometa zauzdavanje porasta temperature. Skepticizam je sve manje i manje moderan, a polako postaje i prevaziđen.

Nove strategije kojima se manipuliše populacija su ili krivica (vi ste krivi za sve, ne umete da se promenite!) ili nemoć (vi tu svakako ništa ne možete!).

Na koji način su Milankovićevi ciklusi pomogli u radu modernih klimatologa?

To je jedna genijalna i prelepa teorija koja je došla skoro 100 godina pre svog vremena, nauka je morala dosta da napreduje dok nove metode izučavanja okeanskih sedimenata i starog leda nisu pomogle modernim klimatolozima da je potvrde. Milanković je dao jedan prelep poklon pre svega Srbiji, a onda i celom svetu.

Za mene lično, Milanković je mnogo više od njegove astronomske teorije klime. Čitajući njegove memoare vi nailazite na učitelja, prijatelja, filozofa, na nekog ko razume istinske i vanvremenske vrednosti, na nekog ko i dalje ostavlja svoj trag.