Uroš Krčadinac: Za sistemske probleme nema estetskih rešenja

Fotografija: Tanja Kanazir

Uroš Krčadinac je digitalni umetnik, programer, autor i edukator koji u svom radu na nesvakidašnji način, multimedijalno i koristeći moderne tehnologije, predstavlja goruća društvena i ekološka pitanja. Jednim drugačijim pogledom na svet, on uspeva da apstraktne fenomene učini njihovom antitezom – da ih rasvetli, uobliči i učini prijemčivom prosečnom čoveku.

Tako je Krčadinac na temelju petogodišnjeg zagađenja vazduha sa saradnicima napravio stazu, od svojih putešestvija izradio je neobični geoautoportret, a petnička stabla u njegovoj interpretaciji postala su protagonisti svojevrsnog performansa.

Dobitnik je brojnih nagrada u Srbiji i inostranstvu – od nagrade grada Pančeva za doprinos u oblasti kulture i umetnosti do nagrade Međunarodne asocijacije za digitalne medije i umetnosti za najbolji grupni studentski rad. 

Zato nam je bilo važno da saznamo gde Krčadinac pronalazi inspiraciju i kako bi klimatske promene izgledale u njegovoj interpretaciji, a kroz razgovor smo, pored stavova, „prošetali” i kroz njegove relevantne projekte.

Vaš projekat „Hodali smo 60 meseci” bavio se mapiranjem zagađenja vazduha u periodu od 1998. do 2003. i prenošenjem podataka u realnu sredinu. Na koji način ste brojeve učinili opipljivim i kako ste došli na tu ideju?

Bilo je to na konferenciji „(Grafički) dizajner – autor ili univerzalni vojnik”, koju su Isidora Nikolić, Borut Vild i Mia David organizovali na Fakultetu za medije i komunikacije. Vodio sam radionicu o data umetnosti. Umesto klasičnih infografika, pravili smo neobične prostorne instalacije zasnovane na digitalnim podacima. Rukovodio sam se idejom da podatke treba predstaviti na način koji nije samo tačan i jasan, nego i uzbudljiv, čulan, puten. Kako podatke doživeti čulima? Kako angažovati ne samo čulo vida, nego i ostala čula? Počev od čula dodira. 

Tako je nastao kolaborativni rad „Hodali smo 60 meseci”. Rad predstavlja fizičku vizuelizaciju podataka o aerozagađenju u Pančevu. Napravili smo stazu za hodanje kao fizičku heat-mapu, grafikon s poljima čija boja odgovara intenzitetu podataka. Široka 1 metar a dugačka 30 metara, naša mapa-staza bila je podeljena na 60 segmenata. Svaki segment predstavljao je indeks kvaliteta vazduha za jedan mesec u datom petogodišnjem intervalu. Meseci kada je vazduh bio dobar predstavljeni su travnatim segmentom, srednji kvalitet vazduha predstavljen je peskom, šljunak je bio tu za zagušljive mesece, dok su kamenjem predstavljeni oni najzagađeniji. Hodajući bosi, polaznici radionice i posetioci izložbe mogli su da osete dugoročne promene i trendove u kvalitetu vazduha duž perioda od 5 godina.

Video o projektu:

Koja su vaša zapažanja u vezi sa prethodno pomenutim projektom: koliko se kvalitet vazduha pogoršao od 1998-2003. do 2017-2022, pogotovo imajući u vidu da je aerozagađenje u medijima aktuelno tek poslednjih nekoliko godina? Čemu pripisujete aktuelizaciju ove teme? Naposletku, kako bi vaša staza izgledala danas – da li bi uopšte bilo trave?

Godinama već govorim o tome da zagađenje nije samo lokalni problem Pančeva, nego i Beograda, Srbije i Balkana. Dugo se polemika o „pančevačkom zagađenju” zlorabila kao retorički trik. Kao da između Pančeva i Beograda postoji nekakav nevidljivi stakleni zid. Ono što mogu da kažem na osnovu podataka kojima sam ima pristupa jeste da nema statistički značajne razlike u kvalitetu vazduha između Pančeva i Beograda. To je jedan vazduh. Moguće da je u poslednje vreme beogradski vazduh malo i gori, ali to bi trebalo detaljnije istražiti. 

Odakle potiče vaša fascinacija biljkama? Da li ih vrednujete radije prema korisnosti ili lepoti tj. da li biste u svom vrtu preferirali tikvicu ili dan i noć? Ovo se lepo naslanja na projekat „Vetar i seme”. Možete li nam reći više o ideji iza toga?

Biljke su moja velika ljubav. Moji preci, kao i preci većine ljudi ovde, bili su zemljoradnici. Cenili su rad, naročito rad sa biljkama, jer su od toga živeli. Zahvaljujući njihovom radu, naše generacije su dobile mogućnost da se školuju i svoju ljubav prema biljkama upotrebe na nove načine. 

Projekat koji pominjete, seriju rukom crtanih infografika „Vetar i seme”, zajedno smo kreirali Ivona Petrov i ja, krajem 2019. godine, na međunarodnoj umetničkoj rezidenciji MultiMadeira u Funšalu, u Portugaliji. Projekat je nastao mesec dana nakon što je Evropska unija uvela nov Evropski pasoš za biljke i – sasvim slučajno – mesec dana pre nego što je počela globalna pandemija. Tako je projekat predvideo problem transportovanja gena preko nacionalnih granica. 

Kako je tekla realizacija? Prevezli smo semenje 12 neinvazivnih biljaka iz Beograda u Funšal. Faktički smo ga prokrijumčarili, jer ga nismo prijavili na granici niti smo za njega nabavili biljne pasoše. Odabrali smo poljoprivredno, kulturno i geografski značajne biljne vrste (domaći hrast, pasulj, lipa, ginko, paprika, divlja loza, itd). Semenje smo posadili na nekoliko lokacija na ostrvu. Zatim smo kreirali kolekciju od 12 madeiranskih biljaka (fikus, flašasto drvo, orlova paprat, nekoliko ukrasnih palmi, bugenvilija, tipuana tipu, itd), doneli ih nazad u Beograd i posadili ih u saksije. Ovaj proces dokumentovali smo fotografijama, crtežima i dijagramima. Kreirali smo taksonomije i sisteme za klasifikaciju u odnosu na lepotu i korisnost biljnih vrsta. Takođe smo, na liniji poznatog Internet mema, zamislili gde bi se svaka biljka našla na političkom kompasu da je čovek i migrant.

Dovodeći u vezu mikro-kontekst ličnih herbarijuma, biljnih kolekcija, prirodnjačkih crteža, grafikona, mapa i dnevnika, sa makro-kontekstom globalnih migracija, graničnih regulativa, putničkih ograničenja i ekonomskih i klimatskih sistema, ovim radom pozvali smo publiku da globalne procese mislimo i osećamo na ličan, subjektivan, intiman način.

Uzgred, moja omiljena biljka je divlja loza puzavica, parthenocissus tricuspidata. O njoj sam napisao esej „O gajenju vrta”, koji je objavljen u knjizi „Mapiranje: prostranstva prirode” (Težak gušt, 2021). Biljke su mnogo više od utočišta. Biljke su učitelji.

Sagovornike koje ste upoznali u sklopu projekta „Oko Sahare” pitali ste da vam nacrtaju svoju domovinu, geografiju koju osećaju svojom. Koje bi bile „međe” na vašem crtežu i šta najviše volite, a čega se najviše plašite u toj nekoj imaginarnoj zoni?

Kako izgleda mapa moje domovine? Uf, to je komplikovano. Ja sam balkanofil. Linija Istra-Istanbul, to je prostor gde se osećam kao kod kuće. Ali, i u drugim krajevima mogu da se osećam kao kod kuće, premda se često ni kod kuće ne osećam kao kod kuće… Dugo me je mučilo to pitanje zavičaja. Imao sam potrebu da ga crtam na različite načine. Tako je, primera radi, nastao „Geoautoportret”. To je mapa na kojoj se vide samo linije, ništa drugo. Linije predstavljaju sve puteve koje sam prešao otkad sam se rodio, minuciozno rekonstruisane digitalno i manuelno uz pomoć GPS podataka, starih fotografskih albuma, dnevnika, intervjua, ličnih zapisa i — ukoliko drugi izvor nije bio na raspolaganju — sećanja. 

Na ovoj mapi nema međa, samo puteva.

Ako bi trebalo da objasnite klimatske promene nekom kome je ovaj pojam stran, kako biste to uradili? Koji medij biste koristili? Da li bi iz vašeg iskustva vizuelno radilo bolje od tekstualnog kada bi bilo u pitanju objašnjavanje ovog fenomena?

To je dobro, ali teško pitanje. Problem klimatskih promena propagandizovan je odavno, na razne načine. Ljudi su izgubili poverenje u podatke. Još gore: izgubili su poverenje u sam naučni sistem, u naučne institucije. Čini im se da je sve to samo zbog profita, da ništa izuzev profita nema legitimitet. I u neku ruku su u pravu. Premisa im nije pogrešna, ali zaključci jesu. Ako se odreknemo nauke, nećemo razumeti ni zašto je ovakav sistem, orijentisan samo na profit, ne samo pogrešan, nego i neodrživ.

Uglavnom, možemo mi da pravimo prelepe, tačne i dosetljive infografike, možemo da ih učinimo animiranim i interaktivnim, ali se plašim da to neće doprineti poverenju. Za sistemske probleme nema estetskih rešenja. Za sistemske probleme mogu postojati samo sistemska rešenja. Treba nam solidarniji, smisleniji svet. Tu ne smemo pristati na ideju da biti protiv sistema automatski znači i biti protiv nauke. Treba naći prostora za borbu protiv trenutnog sistema koja nije antinaučna. 

Šta ste kroz svoje projekte naučili o ljudima iz Srbije?

Proteklih nekoliko godina, u organizaciji Fakulteta za medije i komunikacije, održao sam dvadesetak seminara o digitalnim medijima za profesore i nastavnike srednjih škola u Srbiji. Šabac, Užice (dva puta), Kraljevo, Sečanj, Sombor, Platičevo, Velika Plana, Paraćin, Kikinda, Bezdan, Kragujevac, Kikinda (dva puta), Čačak, Novi Sad, Rakovica, Leskovac. Utisak: u školama rade carevi. Posramili su me: očekivao sam daleko više cinizma. Beograd je, nažalost, naš najciničniji grad. To je ono: nemoj da si naivan, integritet ne postoji, svako gleda samo sebe, svi su oportunisti, šta sad, budi i ti, baš te briga. E, toga u unutrašnjosti ima upadljivo manje. Ti ljudi su preuzeli odgovornost i veruju u svoj posao. Ključna reč: čestitost. Osetio sam se ohrabreno.

Naš najveći problem je malograđanština. Možda je to i globalno najveći problem. To vam je srpski malograđanski san: imaš nekoliko stanova, skupljaš rentu, parazitiraš i ništa te drugo ne zanima. Taj san nije nerazumljiv, samo je tužan, jer stvara društvo koje je anksiozno, izgubljeno, potišteno, društvo bez empatije. A čistog vazduha nema bez empatije.

U svom radu se neretko dotaknete teme ekologije. Koji su, prema vašem mišljenju, najveći problemi životne sredine u Srbiji i ko/šta stoji kao prepreka njihovom rešavanju?

Srbija i Balkan su već temeljno deindustrijalizovani. Nema ni slobode, ni svesti, pa ni ekologije, bez proizvodnih snaga. Preko nam je potrebna čistija životna sredina, samo da ne upadnemo u poznatu klopku: da zelena retorika bude izgovor za dodatne neoliberalne mere, privatizacije i haranje privrede.

Ako stvar, pak, pogledamo šire, ljudi su deo prirode. Ljudi u Srbiji, ljudi bilo gde. Šta su drugo ljudi nego priroda svesna same sebe. Sve šta radimo prirodi, radimo sebi. Kao što su vazduh u Beogradu i vazduh u Pančevu jedan vazduh, tako su i ekosistemi Srbije, Evrope, Amerike, Azije, Afrike – jedan ekosistem. Ne brinem se za prirodu, ona će biti sasvim okej, kao što je oduvek bila. Brinem se za ljude, koji moraju da pronađu nove organizacione, ekonomske, tehnološke, političke i medijske sisteme, jer ovi koji trenutno postoje nisu dobri. 

Zato je važno da naučimo da mapiramo sisteme: da bismo mogli da ih vidimo, da ih zamislimo.