- Zaštićena područja u Srbiji pokrivaju skromnu površinu, blizu 10% ukupne teritorije države Srbije, što je daleko ispod Evropskog proseka od 25%
- Sistem zaštićenih područja u Srbiji se još uvek razvija, a plan je da bude zaštićeno preko 30% teritorije
- Najviši stepen zaštite je Nacionalni park, a Srbija ih je osnovala pet: Tara, Kopaonik, Đerdap, Fruška gora, Šar planina, dok su u procesu zaštite Nacionalni parkovi Kučaj-Beljanica i Stara planina
FOTO: Bojan Džodan
Iako zaštićeni, nacionalni parkovi nemaju nikakav „nevidljivi štit” koji bi ih izolovao od negativnih uticaja, uključujući i od posledica klimatskih promena – oni ih osećaju isto kao i mi.
Balkan se smatra jednim od najugroženijih svetskih regiona po pitanju efekata klimatskih promena, sa vrlo izraženim povećanjem prosečne temperature, češćim i dužim sušama i izraženijim ekstremnim padavinama.
Najočiglednija posledica u zaštićenim područjima je gubitak staništa, kao što je, na primer, dugotrajno presušivanje brdsko-planiskih potoka i rečica, kao i bara i močvara koje su nosioci biodiverziteta. Postoji trend smanjenja povoljnih staništa za šume usled klimatskih promena.
dr Tanja Vukov, Institut za biološka istraživanja „Siniša Stanković”
Posebno zabrinjava činjenica da samo oko 26% šuma u Srbiji čine prirodne visoke sastojine, dok dominiraju tzv. izdanačke šume koje su najosetljivije na klimatske promene.
Naravno, uticaj čoveka nije ograničen samo na klimatske promene. Stumulisanje intezivne poljoprivrede i šumarstva, urbani razvoj, ekstrakcija prirodnih resursa, zagađenje, kao i širenje invazivnih vrsta dovode do smanjenja biodiverziteta i usluga ekosistema, a verovatno će i dalje predstavljati značajne pretnje, posebno u kombinaciji sa klimatskim promenama.
Pojedinačni i kombinovani efekti svih pritisaka na prirodu Srbije imaju ne samo odmah vidljive i trenutne posledice, nego i hronične, produžene i odložene negativne efekte po biodiverzitet i ekosistemske usluge.
Iako su pod intenzivnijim nadzorom, nacionalni parkovi su svejedno među najugroženijim zaštićenim područjima – a posebno njihove specifične, ugrožene i endemske vrste
Ako bi trebalo izdvojiti trenutno najveće opasnosti po prirodu Srbije, kako van tako i u zaštićenim područjima, opredelila bih se za rešenja koja su „ogrnuta zelenim plaštom” kao što su male hidroelektrane do 10 MW, kojih već ima na stotine širom Srbije.
S obzirom na nepovratnu ekološku štetu i činjenicu da su pozitivni efekti njihove izgradnje zanemarljivi sa energetskog i ekonomskog stanovišta, potrebno je zabraniti izgradnju ovih hidroenergetskih objekata na svim vodotokovima Srbije.
Nacionalni parkovi su po pravilu pod intenzivnijim nadzorom i aktivnim upravljanjem za razliku od zaštićenih područja nižeg ranga, imaju veću javnu vidljivost i moguće je mobilisati više resursa za borbu protiv klimatskih promena.
Ipak to ne znači da su oni manje ugroženi, baš naprotiv.
dr Tanja Vukov, Institut za biološka istraživanja „Siniša Stanković”
Iako se nacionalni parkovi, zaštićena područja nižeg ranga i nezaštićena područja suočavaju sa značajnim pretnjama usled klimatskih promena, nacionalni parkovi su posebno ranjivi jer je u njima koncentrisan veliki broj specifičnih, ugroženih, a često i endemičnih vrsta specifičnih ekosistemskih zahteva.
Sve vrste imaju svoje mesto u ekosistemu, i gubitak staništa, kao i nestanak nekih osetljivih vrsta ili više njih, može izazvati kaskadne promene koje destabilizuju ekosisteme.
Sa klimatskim promenama rizikujemo da izgubimo prvo najosetljivije retke ugrožene vrste, važne populacije retkih ugroženih vrsta i njihova staništa:
na Fruškoj Gori, reliktne termofilne šume hrastova sa grabićem, panonske endemske i reliktne vrste orhideja;
na Đerdapu divlje populacije biljaka poput koprivića, jorgovana, maklena, crnog jasena, grabića, srebrne lipe, kavkaske lipe, Pančićevog maklena, medunca, zlatne paprati, božikovine, tise, brekinje, divlje kruške, divlje trešnje;
na Tari tresave i najkvalitetnije šumske ekosisteme lišćarskih, četinarskih i mešovitih zajednica, na Balkanu i u Evropi, zatim endemoreliktnu vrstu – Pančićevu omoriku na njenom ishodnom autohtonom staništu, kao i derventanskog različka;
na Kopaoniku endemske, subendemske i stenoendemske vrste biljaka kao što su Pančićeva režuha, kopaonička čuvarkuća, kopaonička ljubičica, kohova gencijana;
na Šari tresave i specifičnu šumsku i visokoplaninsku vegetaciju (zajednice munike, molike, krivulja), staništa i populacije divlje flore kao što su hajdučica kralja Aleksandra, Nikolićev pucavac, bornmilera, šarplaninski karanfil;
Nacionalni park Kučaj-Beljanica u postupku zaštite krije izuzetno stare šume ali i jednu retku reliktnu endemsku biljku, srpsku ramondu;
u Nacionalnom Parku Stara planina u procesu zaštite živi reliktna vrsta leptira, staroplaninska bolorija koja se može naći samo na Staroj planini i nigde više.
Vrste posebno osetljive divlje faune koje se mogu naći u nacionalnim parkovima Srbije su ptice poput orla krstaša, orla kliktaša, crne rode, crne žune, belovrate muharice, crnoglave strnarice, belorepana, orla zmijara, malog vranca, uralske sove, gaćaste kukumavke, divlje kanarinke, planinske senice, balkanske ušate ševe; sisari poput tekunice, risa, evropskog jelena, mrkog medveda, vuka, vidre, šarenog tvora, divokoze, divlje mačke, kune zlatice, rovčice, puha lešnikara; ribe kao što su kečiga, mrena, balkanski vijun, linjak, karaš, veliki i mali vretenar, jegulja; sve vrste vodozemaca i gmizavaca, veliki broj dnevnih i noćnih leptira, kao i insekt, endemo-reliktni Pančićev skakavac koji se može naći samo na Tari.
Spisak ugroženih i zaštićenih vrsta u Srbiji koje naseljavaju staništa u Nacionalnim parkovima u Srbiji je ogroman, ovde je pomenut samo jedan mali deo…
Naše šume često se vide prvo kao resurs, pa onda kao prirodno dobro vredno čuvanja
Upravljanje nacionalnim parkovima u Srbiji oslanja se na tradicionalni pristup gde je šumarstvo u centru delatnosti. Gazdovanje u skoro 75% zaštićenih područja u Srbiji povereno je javnim preduzećima za gazdovanje šumama i šumskim zemljištem, kao i javnim preduzećima za upravljanje nacionalnim parkovima.
Većinu zaposlenih čine šumski radnici koji se bave sečom i obradom drveta i šumarski inženjeri koji se bave planiranjem i gazdovanjem šumama. Značajan izvor finansiranja u nacionalnim parkovima jeste korišćenje (seča) šuma. Seča šume je zabranjena samo u najstrožoj (prvoj) zoni zaštite koja po pravilu predstavlja jako malu površinu celog zaštićenog područja.
U drugoj zoni zaštite, seča šuma je ograničena na sanitarne seče i aktivnosti koje imaju za cilj očuvanje šuma. U trećoj zoni zaštite, upravljanje šumama je slično onom u nezaštićenim područjima, što omogućava intenzivno korišćenje šuma prema uobičajenim praksama u Srbiji.
Šume se često posmatraju samo kroz prizmu novčane dobiti (koja je veoma velika). Gazdovanje šumama u nacionalnim parkovima bi trebalo da krene u pravcu suštinske analize uloge šuma u borbi protiv klimatskih promena, razvijanju strategije prilagođavanja na klimatske promene i stvarnoj primeni mera adaptacije.
Samo je negde oko 30% svetskih šuma dostiglo punu zrelost. Veoma je važno sačuvati zrele i stare šume i dopustiti im da dostignu punu veličinu i potencijal jer samo takvi ekosistemi sa bogatim biljnim i životinjskim diverzitetom daju maksimalan doprinos u borbi protiv klimatskih promena.
Politike očuvanja voda i vodnih resursa nedovoljno se bave klimatskim promenama
Jedan primer gde aktuelne politike zaštite možda ne prepoznaju probleme uzrokovane klimatskim promenama može biti upravljanje vodnim resursima. Na primer, mnoge politike fokusiraju se na očuvanje reka i jezera bez uzimanja u obzir promena u padavinama i sušama izazvanim klimatskim promenama. Ključni planski dokumenti su pre svega fokusirani na zaštitu voda od zagađivanja, upravljanje rizicima od poplava i slično.
Iako je evidentno da postoji sve veći problem nestajanja vodnih tela u nacionalnim parkovima usled sve intezivnijih i dugotrajnijih suša, ne postoji nikakav sistemski plan njihovog očuvanja i revitalizacije u cilju očuvanja zaštićenih staništa, vrsta i celih ekosistema.
Bitno je napomenuti da lokalno stanovništvo često koristi vodne resurse u oblasti nacionalnih parkova Srbije što može dovesti do prekomernog korišćenja u sušnim periodima, dok se u vlažnijim periodima ne prepoznaje potreba za dodatnim skladištenjem vode. Takva situacija može ugroziti ekosisteme i lokalne zajednice koje zavise od stabilnih vodnih resursa.
Primer dobre prakse rešavanja problema emisije ugljenika je veliki projekat obnove ekosistema koji je u toku na zaštićenim tresetištima Merang na Sumatri, sa ciljem skladištenja ugljen-dioksida i obnove staništa oštećenih požarom.
Projekat koristi razne tehnike, uključujući pošumljavanje i sađenje vegetacije vlažnih staništa, s uspešnom obnovom 22.934 hektara tresetišta i planovima za dodatno proširenje kroz strategije asistirane prirodne regeneracije. Obnova ovog područja koja traje od 2016. godine dovela je do smanjenja emisije od 2,6 miliona tona CO2, s ciljem ukupnog smanjenja od 7,4 miliona tona tokom deset godina.
Studije biodiverziteta su zabeležile preko 210 vrsta, uključujući 31 ugroženu ili kritično ugroženu vrstu, što je posledica poboljšanja kvaliteta staništa tokom restauracije. Projekat je takođe poboljšao lokalne životne uslove zapošljavanjem više od 40 članova zajednice i finansiranjem lokalne infrastrukture, kao što je zdravstveni centar i obrazovni programi koji koriste 210 dece i 20 učitelja.
Jedno od mogućih rešenja za očuvanje prirode je i – kreiranje novih bara
Prvi gorući problem nacionalnih parkova Srbije koji bi trebalo da se reši je transformacija upravljanja zaštićenim područjima u cilju primarnog usmeravanja na očuvanje prirode i održivi razvoj i napuštanje modela iskorišćavanja prirodnih resursa (pre svega šuma).
Da bi se ovo ostvarilo potrebna je kadrovska i finansijska podrška relevantnih institucija na državnom i lokalnom nivou. Takodje, strategija i planovi razvoja nacionalnih parkova treba da budu osavremenjeni, usmereni na rešavanje izazova koje klimatske promene donose, kao i uskladjeni sa strategijama i planovima u šumarstvu, energetici, upravljanju vodama, obrazovanju. Potrebno je unaprediti kadrovski i finanijski kapacitet za upravljanje posetiocima, unaprediti turustičke infrastrukture i edukativni sadržaja, ali i kapacitet za međunarodnu saradnju.
Kroz prizmu biologa koji se bavi vodozemcima, jednu malu ali bitnu stvar vidim kao važan pomak i pomoć ovoj trenutno najugroženijoj grupi kičmenjaka na svetu, a to je kreiranje novih bara u nacionalnim parkovima. Vlažni ekosistemi pogodni za život i razmnožavanje vodozemaca rapidnom brzinom nestaju, čak i u zaštićenim područjima.
Ova inicijativa bi uključivala identifikaciju pogodnih lokacija za izgradnju bara, uz planiranje različitih dubina i tipova staništa koja će podržati raznovrsne vrste. Uključivanje lokalnih zajednica i volontera u proces izgradnje ne samo da bi povećalo svest o važnosti ovih staništa, već bi i podstaklo zajedničku odgovornost za njihovo očuvanje.
KLIMA101 NEDELJNI NEWSLETTER
Takođe, uspostavljanje sistema za praćenje uslova u novim barama, kao što su nivo i kvalitet vode, bi bilo ključno za njihovu dugotrajnost. Organizovanje radionica i informativnih kampanja za lokalnu zajednicu o značaju bara za biodiverzitet dodatno bi doprinelo podršci i angažovanju.
Ova inicijativa ne samo da bi pomogla u očuvanju vodozemaca, već bi i poboljšala otpornost lokalnog ekosistema na klimatske promene i sušu, stvarajući nova, vitalna staništa koja će doprineti očuvanju biodiverziteta.
