Šta je pasivna kuća i da li nam je potrebna?

Sedamdesetih godina 20. veka, baš negde u vreme 1. konferencije UN-a o životnoj sredini u Stokholmu i u smiraj velike naftne krize, rađa se ideja o novom konceptu kuće koji može da omogući da smanjimo potrošnju energenata za zagrevanje savremenog stambenog prostora.

Novi koncept pod nazivom  ’pasivna kuća’ nastao je u naučnim krugovima Švedske i Nemačke sa idejom da se napravi takva kuća za koju gotovo da nije potrebna energija za grejanje i hlađenje prostora.

Iako je ’pasivna kuća’ dobrovoljni standard, ovakvi objekti se već 25 godina grade na svim kontinentima, a najviše u Skandinaviji, Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj. Procenjuje se da u Evropi do sada napravljeno oko 30.000 pasivnih kuća. Standard se neprestano iskustveno unapređuje, tako da danas postoji čitav dijapazon mogućnosti da gradimo zdravije, efikasnije i zelenije.

Definicija pasivne kuće

’Pasivne kuće’ se definišu kao zgrade koje za zagrevanje koriste izuzetno malu količinu energije, čak i u uslovima kontinentalne klime koju karakterišu hladne zime, tako da im nisu potrebna aktivna grejna tela. Takve kuće se održavaju toplim na ’pasivan’ način, isključivo zadržavanjem interne toplote koja dolazi od ljudskih tela, rasvete, kućnih uređaja i solarne energije koja dolazi direktno kroz prozorska stakla, uz minimalno zagrevanje svežeg vazduha koji se dolazi iz spoljne sredine.

Da bi kuća mogla da funkcioniše na taj način potrebno je obezbediti 5 ključnih elemenata:

1. Termoizolacija

Termoizolacija je zaštitni sloj posebnog materijala koji ima osobinu da zaštiti unutrašnji prostor od spoljašnjih promena temperature. Termoizolacija se po pravilu formira kao omotač sa spoljašnje strane kuće, uključujući i pod i krov. Kao što ljudi nose garderobu, tako kuće treba da imaju svoj spoljašnji termički omotač. 

U pasivnom standardu potrebna debljina termoizolacije se računa prema zahtevu da kuća ne potroši više od 15 kWh po m² neto stambenog prostora za godinu dana. Drugim rečima, debljina termoizolacije kod pasivnih kuća biće veća od osnovnog standarda po aktuelnom pravilniku energetske efikasnosti zgrada (2), sa maksimalnom dozvoljenom godišnjom potrošnjom energije za grejanje / hlađenje porodične kuća od 65 kWh/m2.

2. Troslojni prozori sa niskoemisionim staklom

Izolaciona sposobnost prozora i staklenih površina u spoljašnjim zidovima podiže se načinom njihovog zastakljivanja. Sa tri sloja stakla i dva međuprostora koji su napunjeni najčešće plemenitim gasom postiže se pasivni standard. Takođe, samo staklo je potrebno da bude tzv. niskoemisiono, premazano zaštitnim premazom koji zimi sprečava odavanje unutrašnje toplote spoljašnjem prostoru, a leti filtrira sunčevu radijaciju.

Pored kvalitetnih stakala, takođe su potrebni kvalitetni prozorski okviri. Naše tržište nudi prozore odgovarajućih osobina, s’ tim što treba uvek dobro razmisliti da li je zaista neophodno korišćenje polivinil hlorida kao materijala za prozorske okvire. Osim što je PVC nus-proizvod naftne industrije, to je i realno plastični materijal koji treba izbegavati u stambenom prostoru, ako je to moguće.

3. Adekvatna strategija ventilacije

Specifičnost pasivne kuće je korišćenje mehaničke ventilacije za konstantan dovod svežeg vazduha iz spoljašnje sredine, bez recirkulacije unutrašnjeg vazduha. Spoljašnji vazduh se termički kontroliše uz pomoć izmenjivača toplote, a pri tom se i filtrira. Ukratko, to je mašinska instalacija koja uz minimalnu potrošnju energije omogućava konstantan dovod svežeg vazduha u unutrašnji prostor.

Naravno, uvek možemo otvoriti i prozore 😊.

4. Zaptivenost

Zaptivenost je zapravo onemogućavanje bilo kakvog curenja energije iz unutrašnjeg u spoljašnji prostor i obratno. Time se, uz dobru termoizolaciju, omogućava pasivno energetsko ponašanje kuće. 

Razlozi zbog kojih najčešće dolazi do curenja vazduha su loše isprojektovani detalji, loše izvedeni zanatski radovi, ili nepravilno ugrađeni materijali, a neretko i sve to zajedno. Najuopštenije, pukotine se javljaju na spoju različitih materijala.

Pored vetra koji znamo kako može da obori temperaturu unutrašnjeg prostora tokom sezone duvanja košave, vazduh iz unutrašnjeg prostora je često i pun vlage koja može da izazove kvar u materijalima koji grade spoljašnji omotač kuće, uz kondenzaciju i buđanje.

Način postizanja potrebne zaptivenosti razlikuje se za različite vrste konstrukcije. U svakom slučaju, neophodno je isključiti nekontrolisanjo curenje vazduha kroz nepredviđene pukotine, a omogućiti slojevima spoljašnjeg omotača kuće da dišu, tako da prostor nije hermetički, već kontrolisano zatvoren. To praktično znači upotrebu specifičnih folija, ekspandirane gume i drugih isključivo namenskih materijala za zaptivanje, uz izbegavanje plastičnih materijala koliko god je to moguće.

5. Izbegavanje termičkih mostova

Sve ivice, uglovi, spojevi i prodori na spoljašnjoj opni kuće moraju da budu tako projektovani i izvedeni da se izbegne ili maksimalno umanji pojava tzv. ’termičkih mostova’. 

Termički most, ili hladan most, je mesto na spoljašnjem omotaču kuće kroz koji neometano provodi hladnoću/toplotu iz spoljašnje sredine u unutrašnju kroz materijal omotača. Ekvivalent termičkom mostu bi kod garderobe mogla da bude rupa u džemperu (termoizolaciji) kroz koju ulazi hladnoća direktno ka donjem vešu ispod džempera.

Odnosno, sva mesta na spoljašnjem omotaču na kojima dolazi do prekida termoizolacije iz najrazličitijih razloga su hladni mostovi. Suština je da je potrebno omogućiti da termički omotač kuće bude neprekinut.

Šta je pokazala praksa?

Četvrt veka građenja u standardu pasivne kuće pokazalo je da građevinska industrija i dalje diktira materijale i način izgradnje po što nižoj ceni, iako će to kasnije u eksploataciji značiti veću potrošnju energije, veće troškove, a posledično i lošiji uticaj na životnu sredinu. Najčešće se čuje komentar da je pasivna kuća skupa. Kada se uključi i nedovoljno iskustvo izvođača, čija nesigurnost dodatno povećava cenu radova, pasivna kuća deluje kao rešenje za bogate.

Odluka da li ima smisla graditi pasivnu kuću se lomi na pristupu finansijama. Da li uštedeti novac tokom korišćenja kuće, ili u fazi izgradnje? Uštede u energentima tokom života kuće su moguće i preko 90% u odnosu na prosečno izolovanu kuću, a novac koji je potrebno uložiti u prvom udaru tokom gradnje podiže troškove u odnosu na rutinske situacije bar za 10%.

Današnja nestabilna situacija u vezi energenata i celokupna kriza koja je prati mogle bi da daju očiglednije usmerenje u kom pravcu ima smisla razmišljati. Nezavisnost od cene energenata, uz dodatno oslanjanje na solarnu ili geotermalnu energiju možda smanjuje pritisak sa upitanosti šta nam donose decenije koje su pred nama.

Sa druge strane, standard gradnje koji je ekstremno fokusiran na energetske karakteristike kuće dao je rešenja koja su imala i svoje nedostatke po zdravlje svojih stanovnika. Istraživanja su pokazala da samo mehanička ventilacija nije dovoljna za većinu kuća. 

Unutrašnji vazduh nije bio dobrog kvaliteta sa stanovištapovećane koncentracije CO2 i formaldehida koji nastaju isparavanjem materijala u enterijeru od nameštaja, tekstila, sredstava za čišćenje, prašine, sušenja veša, kućnih ljubimaca, kuhinjskih isparenja (3). Takođe sama ventilacija pravi buku i zahteva edukovano i pedantno održavanje. Leti su unutrašnje temperature ipak postajale previsoke. Pojava astme, bronhitisa, iritiranih očiju, suve kože, glavobolja, nesanice su zdravstveni simptomi koji se povezuju sa problemima sa ventilacijom i nose naziv ’sindrom bolesnih zgrada’.

Smanjenje potrošnje energije u stanovanju je očigledno nezaobilazno, ali da bi bilo i zdravo i udobno za život je potrebno povesti brigu i o samim stanovnicima. Da mogu da dišu zdrav i čist vazduh, i da se ne osećaju odsečeno od spoljašnjeg sveta.

Evolucija standarda

Poslednje decenije donele su takoreći eksploziju različitih standarda koji se svi naslanjaju na pasivnu kuću kao osnovni pristup redukovanja potrošnje energije za život u stambenom prostoru. Net zero, low-energy, sustainable, green building, to su sve nazivi za savremene standarde koji u fokusu imaju energetsku potrošnju zgrade tokom eksploatacije, uz dodatni razvoj standarda kojim se preciznije definišu i brojne druge karakteristike građenog prostora.

Jedan od najnovijih standarda razvijen kroz evoluciju pasivne kuće je definisan pod nazivom ’Aktivna kuća’. Aktivna kuća u prvi plan stavlja zdravlje ljudi, uključuje energetsku efikasnost koja je manje rigorozna od pasivne kuće, ali je svakako bolja od nacionalno definisanih standarda i posledično konkretizuje uslove za korišćenje materijala za gradnju koji imaju nizak nivo emisije CO2, kao i tokom životnog veka kuće.

Zdravlje i uticaj na životnu sredinu

Cilj svakog prostora, a posebno kuće u kojoj stanujemo, je da obezbedi zdravo i udobno stanovanje koje omogućava naš razvoj kao ljudskih bića, sa posebnim akcentom na najranjivije, kao što su deca. 

Stambeni prostor koji je pun dnevne svetlosti i svežeg vazduha, koji ima lep pogled i na tlo i na nebo, koji je akustički prijatan, termički komfor koji stanovnici mogu lako da kontrolišu, materijali koji potiču od nezagađujućih industrija, energetska efikasnost uz  korišćenje energije koja potiče iz obnovljivih izvora, pažljivo korišćenje resursa iz životne sredine uz minimum negativnih efekata na njena prirodna i kulturna dobra, su pobrojani najosnovniji principi na kojima treba da počiva savremeno stanovanje. 

Šta možemo da uradimo kada pravimo novu kuću?

Kada se odlučujemo za tako jedan veliki korak kao što je gradnja sopstvene kuće, bila ona malena vikendica, kuća u prirodi ili porodična kuća svakako treba sebi prvo postaviti nekoliko pitanja – šta mi je stvarno potrebno, da li želim da živim u skladu sa prirodom, kako da postignem to što želim i postoji li definisan standard koji će mi pomoći da to uradim?

Sertifikovana pasivna kuća nudi kvalitet koji se postiže ispunjavanjem jasno postavljenih standarda. Šta vi mislite, da li nam je potrebna?