Kao što smo već pisali u delu koji se uopšteno bavi tržišnim instrumentima za smanjivanje emisija gasova sa efektom staklene bašte one su, ekonomski posmatrano, negativna eksternalija.
To znači da emiteri ne snose direktno negativne posledice svog ispuštanja ugljen-dioksida i ostalih gasova, ali da postoji trošak koji pada na celo društvo. Jedan od načina da emiteri plate za trošak koji njihove emisije nanose društvu jeste uvođenje poreza na ugljenik (carbon tax), koji bi se plaćao u odnosu na količinu emisija (npr. 30$ za jednu tonu emisija CO2). Tako bi kompanije smanjivanjem ispuštanja gasova sa efektom staklene bašte mogle da smanje svoje troškove, što bi ih učinilo konkurentnijim na tržištu. Ovo bi po mišljenju mnogih bio odličan način za borbu protiv klimatskih promena pošto bi tako svi imali motivaciju da režu emisije. Problem je što uvođenje jednog ovakvog poreza nije nimalo jednostavan zadatak.
Određivanje visine poreza
Prva poteškoća vezana za porez na ugljenik jeste odrediti koliko će on izositi. Odgovor na ovo pitanje deluje jednostavno – porez bi trebalo da bude u visini troška koji za društvo izaziva dodatna jedinica emisija. Međutim vrlo teško je izračunati koliku tačno štetu izaziva ispuštanje dodatne tone ugljen-dioksida u atmosferu jer to zavisi od mnogo faktora. Veliki broj naučnika i ekonomista se bavi ovom temom, ali njihovi rezultati se dosta razlikuju i još uvek ne postoji neki širi konsenzus po ovom pitanju.
Dobar primer koji ilustruje kompleksnost uvođenja ovakvog poreza predstavlja činjenica da, zbog prirode klimatskih promena, visina troškova koje izazivaju sadašnje emisije u velikoj meri zavisi i od količine budućih emisija (npr. ako sada krenemo u brze redukcije, u budućnosti će biti izbegnute značajnije štete i zato društveni trošak dodatne tone CO2 ispušten sada ne bi bio toliko visok). To znači da bi visina poreza morala da zavisi od projekcija budućih emisija i da se menja u određenim vremenskim intervalima, što bi izazvalo brojne probleme.
Koga oporezovati?
Sledeća stvar koju bi trebalo odrediti je na kom nivou će porez biti naplaćivan, tj. ko će biti oporezovan u liniji koja počinje proizvođačima goriva, a završava se krajnjim potrošačima. Negde između te dve krajnosti potrebno je pronaći idelano mesto za naplatu poreza, a stručnjaci smatraju da bi to trebalo da bude što bliže proizvođačima. Na taj način biće moguće najefikasnije obuhvatiti veliku većinu emisija, jer se time smanjuje broj lica koja su oporezovana, što dovodi do manjih troškova naplate i kontrole.
Pored efikasnosti, nivo na kome se naplaćuje porez važan je iz još jednog razloga – podrške građana. Uvođenje novih nameta koji bi poskupeli većinu ljudskih aktivnosti svakako nije popularana mera, a kako je „nevidljivi porez najbolji porez“ ovakav potez bi naišao na bolje prihvatanje u društvu ako bi bio manje vidljiv, odnosno naplaćivan bliže nivou proizvodnje goriva. Sa ekonomske strane posmatrano, ipak, nema razlike pošto će teret na kraju svakako podneti potrošači kroz više cene proizvoda.
Pitanje „curenja ugljenika”
Još jedan problem na koji bi trebalo obratiti pažnju pri uvođenju ovog poreza je sprečavanje takozvanog „curenja ugljenika“ što je termin koji se koristi za premeštanje proizvodnje u države sa blažim zakonima vezanim za emisije gasova sa efektom staklene bašte. Proizvodi iz tih država bi onda bili jeftiniji i zbog toga bi zemlje koje imaju porez na ugljenik morale da uvedu posebne carine kako bi zaštitile svoju ekonomiju. To poteže razna pitanja kojima se nećemo sada baviti, ali dobro ilustruje poentu da borba protiv klimatskih promena zahteva saradnju na globalnom nivou kako bi bila efikasna.
Poslednjih godina mnoge države uvele su neku vrstu poreza na ugljenik, ali zbog svih navedenih problema to su još uvek mere koje ne pokrivaju dovoljan procenat emisija i koje ne uvode uniformnu cenu za emitovanje gasova sa efektom staklene bašte ma iz kog izvora nastali.
Predlog koji bi mogao da reši većinu navedenih problema je da porez na ugljenik zapravo samo zameni neki već postojeći. poput na primer poreza na dodatnu vrednost. Na taj način cene proizvoda bi ostale iste, a proizvođači bi imali motiv da smanje emisije i tako budu konkurentniji na tržištu.
