Fotografija: Flickr / James Bowe / CC BY 2.0
Uprkos tome što je borba protiv klimatskih promena pretežno zadatak koji treba da počiva na vladama i vodećim svetskim biznisima kao najvećim zagađivačima, to ne znači da pojedinci i domaćinstva ne mogu da pripomognu u smanjenju gasova sa efektom staklene bašte.
Manje letite avionom, izbegavajte korišćenje automobila, izolujte kuću, posadite drvo, ugradite toplotnu pumpu – ovo su samo neki od saveta koji se redovno pominju u medijima. U ranijem tekstu smo, na osnovu dostupnih podataka, istraživali šta su najbolji načini za ublažavanje vašeg karbonskog otiska ako živite u Srbiji.
U međuvremenu, stanovništvo razvijenih zemalja dobilo je konkretne smernice utemeljene na analizi projekta Drawdown, a koje glase: manje bacajte hranu.
Možda ovo na prvu loptu ne deluje kao najintuitivnije rešenje, ali treba uzeti u obzir širu sliku, najpre o ogromnim količinama hrane koje se bace.
Čovečanstvo odbaci oko jedne trećine hrane koju proizvede u toku godine, što je čak 1,3 milijarde tona izgubljenih namirnica. Nepojedena hrana, čija se vrednost procenjuje na preko jedne hiljade milijardi američkih dolara, mogla bi da nahrani dve milijarde ljudi – duplo više u odnosu na broj pothranjenih širom sveta.
Dodatno, kada završi u kanti za đubre, sa hranom se gube i sva energija, materijali i novac utrošeni na njenu proizvodnju, preradu, pakovanje i transport.
Ali problem ide i dalje od uludog rasipanja resursima.
Ukoliko hrana skonča na deponijama, tamo dolazi do ispuštanja zloglasnog metana – gasa koji zbog složenije hemijske strukture zagreva našu planetu 84 puta više od ugljen-dioksida.
Polovina štetnih emisija koje se pripisuju prehrambenoj industriji dolazi od – otpada
Prema studiji objavljenoj u časopisu Nature Food, gubici hrane u lancu nabavke i upravljanju otpadom tokom 2017. godine rezultovali su sa 9,3 Gt (9,3 milijardi tona) ekvivalenta ugljen-dioksida, što je otprilike polovina štetnih emisija iz prehrambene industrije.
Kada bi izgubljena hrana predstavljala pojedinačnu državu, bio bi to drugi najveći doprinosilac klimatskim promenama u proučavanoj godini, odmah iza Kine koja je, kako pokazuju podaci platforme Climate Watch, tada oslobodila 11,4 Gt gasova sa efektom staklene bašte.
Svet je te 2017. emitovao nešto preko 48 Gt ekvivalenta ugljen-dioksida. To znači da, na osnovu pomenutog istraživanja, oko petine štetnih emisija možemo da pripišemo hrani koju smo izgubili i bacili.
Kada dobijete rezultate proračuna „na gotovo”, teško je procesuirati koliko su oni zaista složeni. Deo njihove kompleksnosti krije se i u samoj mernoj jedinici, ekvivalentu ugljen-dioksida. Njime se zapravo sugeriše da štetne emisije prehrambenih ostataka ne staju na ugljen-dioksidu – iako najpoznatiji i najzastupljeniji, ovo nije jedini gas koji čini našu klimu toplijom.
Kako bi razotkrili negativan uticaj otpada od hrane, naučnici u svoje procene treba da uključe više gasova sa efektom staklene bašte koji potiču iz ostataka od hrane. Treba imati u vidu količine ugljen-dioksida koje se emituju da bi se ta nepojedena hrana proizvela i preradila u fabrikama, i naposletku transportovala do potrošača – koji je ne potroše.
Zatim su tu i štetne emisije sa smetlišta: bio-otpad u procesu raspadanja tamo generiše metan.
Uprkos tome što su njegove koncentracije znatno manje i molekuli se kraće zadržavaju u atmosferi, pošto je u pitanju potentniji gas sa efektom staklene bašte, njegova uloga u globalnom zagrevanju nije zanemarljiva. Danas, Zemlja je za oko 1,2 °C toplija nego u predindustrijsko doba – a za jednu trećinu globalnog porasta temperature odgovoran je metan.
Najviše štetne emisije imaju meso i životinjski proizvodi
Svakako, polazište računice jesu ukupne količine izgubljene hrane. Međutim, ovakav otpad na smetlišta ne dolazi samo od nesuđenih konzumenata – gubici se beleže duž čitavog lanca nabavke.
Primera radi, u zemljama u razvoju, pre svega, izazov se javlja u mnogo ranijim stadijumima, već nakon žetve ili berbe: ako proizvođači, posebno u toplijoj klimi, nemaju pristup hlađenju, namirnice će se pokvariti i pre nego što stignu na rafove prodavnica.
Dakle, mesta nastanka otpada od hrane – a samim tim i količine gasova sa efektom staklene bašta – variraju od države do države, ali i od regiona do regiona.
Iz tog razloga, autori navedenog naučnog rada koji se fokusira na štetne emisije otpada od hrane od kolevke do groba (odnosno od useva/farme do deponije) nude lokalno specifične intervencije za smanjenje problema.
Otkriveno je i da su najveći krivci za štetne emisije u proizvodnji hrane Kina, Indija, Sjedinjene Američke Države i Brazil – pobrojane države su odgovorne za ukupno 44% gasova sa efektom staklene bašte emitovanih u lancu nabavke, kao i 38% onih koji se ispuste u upravljanju otpadom.
Jaz u količinama ispuštenih gasova sa efektom staklene bašte nastaje i usled nekih drugih međunacionalnih razlika na primer prihoda, tehnoloških kapaciteta i navika u ishrani stanovnika.
Naposletku, bitna je i kategorija otpada.
Dok je udeo voća i povrća u ukupnim štetnim emisijama prehrambenih ostataka u lancu nabavke svega 2,4%, meso je daleko najštetnije po klimu: za skoro tri četvrtine gasova sa efektom staklene bašte (73,4%) iz otpada od hrane odgovorni su proizvodi životinjskog porekla. U celokupnom proizvodnom procesu, prerada govedine i jagnjetine generiše 13 puta više štetnih emisija od prerade paradajza.
Shodno tome, u studiji se navodi da bismo, u slučaju da prepolovimo unos mesa i mesnih prerađevina, znatno smanjili karbonski otisak svoje ishrane – a samim tim i čitavog sistema hrane za čak 4,27 Gt ekvivalenta ugljen-dioksida. Posledice ovakvih drastičnih rezova uporedive su sa duplo manjim količinama izgubljene i bačene hrane.
Ovakvi zaključci slažu se i sa analizom projekta Drawdown u kojoj se kao drugi najefikasniji način za ublažavanje karbonskog otiska pojedinca plasirala – biljna ishrana.
Ipak, kalorije koje smo unosili kroz meso trebalo bi da nadoknadimo drugom hranom, na primer žitaricama i mahunarkama što bi rezultovalo njihovom povećanom proizvodnjom, pa onda i eventualnim odbacivanjem. Iako imaju skoro četiri puta manji udeo u ukupnim štetnim emisijama otpada od hrane nego meso u lancu nabavke, njihova slabost nastaje pri njihovom tretmanu – zbog visokog sadržaja ugljenih hidrata, žitarice i mahunarke generišu između 50 i 75% gasova sa efektom staklene bašte u upravljanju otpadom.
Program Ujedinjenih nacija za životnu sredinu (UNEP, 2021)
Dakle, slika nije crno bela. Smanjenje upotrebe mesa trebalo bi da bude praćeno i smanjenjem količina hrane koje se gube ili bacaju. Ako bismo i jedno i drugo prepolovili, to bi rezultovalo u ublažavanju štetnih emisija otpada iz hrane za 43%.
Čak i jedan od Ciljeva održivog razvoja, koje su izradile Ujedinjene nacije, kaže da bi do kraja decenije na nivou pojedinca trebalo da se stvara duplo manje otpada od hrane.
KLIMA101 NEDELJNI NEWSLETTER
Šta je sa Srbijom?
Iz svega do sada napisanog, ali i iz potresnih prizora ljudi koji širom sveta gladuju – jasno je da ne doprinose svi jednako problemu otpada od hrane.
Pa koliko je parče odgovornosti nas u Srbiji?
Da bismo to uvideli, treba da se osvrnemo na količine hrane koje u toku godine bacimo. Prema procenama Programa Ujedinjenih nacija za životnu sredinu iz 2021. godine, prosečan stanovnik naše zemlje u toku godine odbaci 83 kilograma hrane.
Globalno gledano, najveći procenat otpada od hrane proizvede se u našim domovima, čak 61%, zatim u proizvodnji (26%) i na kraju u trgovinama (13%).
U Srbiji na pojedinačnom nivou generišemo manje količine otpada od hrane nego, na primer, Grci (142 kg per capita), Iračani (120 kg) ili Australijanci (102 kg), a povrh toga jedemo manje govedine od Amerikanaca (pet kilograma godišnje naspram trideset sedam).
Ali to ne znači da prema hrani ne možemo da se ponašamo odgovornije, pogotovo ako znamo da su domaćinstva goruća tačka prehrambenog otpada.
