Januar je, a deca u obližnjem školskom dvorištu igraju fudbal u majicama kratkih rukava. Slično stanje zatičemo i u lokalnim kafićima. Ovo bi nekada bio hrabar potez – ali ove nedelje, u sam osvit 2025. godine, temperature u Beogradu znatno su iznad januarske normale, idu i preko 20 °C.
U utorak, 28. januara ove godine, zabeležili smo najtopliji januarski dan u prestonici u poslednjih čak 137 godina, od čak 21,4 °C. Mesečni rekordi oboreni su širom zemlje: od Novog Sada preko Ćuprije do Kragujevca.
Ako smo stariji od razigranih klinaca, dovoljno je da se prisetimo nekog hladnijeg i snežnijeg januara i da shvatimo koliko se klima duboko promenila.
Ovaj subjektivni osećaj potvrđuju i istorijski meteorološki podaci. Mada su nam meteorologija i klimatologija glavni alati za razotkrivanje klimatskih promena, u tome može da nam pomogne i jedno pomalo neobično sredstvo – jezik, tačnije stari narodni kalendar.
Imena meseci kakva znamo preuzeta su iz drugih jezika, a naši preci – još u srednjem veku – mesece su „krstili” podosta drugačije, nalik na kalendar iz susedne Hrvatske koji je mnogima od nas danas teško savladiv.
Tako su, kažu istorijski izvori, postojali nazivi kao što su cvetanj za maj, žetvar za jul, gumnik za avgust i šumopad za oktobar. Premda nije postojao „jedan” stari narodni kalendar, već su postojale različite varijante, koje su se verovatno razlikovale lokalno, za potrebe ove analize koristili smo ovaj:
Posredi su bile metafore, asocijacije i igre rečima: davnašnja imena meseci oblikovali su običaji, radovi u polju i vremenske prilike – od bujanja vegetacije preko žetve do jesenjeg opadanja lišća.
A da li bi taj stari narodni kalendar „pio vodu” i danas – u toplijoj Srbiji?
Po svemu sudeći, i ne baš: nit’ se priroda budi u isto vreme, nit’ ratari žanju žito u isto vreme kao i njihovi preci, nit’ jesen u svojim zlatnim kočijama zavlada našim podnebljem u nekadašnjem šumopadu.
Pretpostavlja se da su narodni kalendari bili u upotrebi otprilike do 19. veka. A nedugo zatim, svet je počeo besomučno da se oslanja na fosilna goriva i, pod uticajem posledičnog globalnog zagrevanja, klima balkanskih predela počela je da prevazilazi onu kakvu su poznavali naši preci.
Jaz između starog narodnog kalendara i ovog savremenog vidimo već na primeru januara, iliti koložega.
Koložeg, cvetanj, žetvar… Kada im vreme nije
Zašto bi se januar zvao koložeg? Kako nam govore etimološka istraživanja, poreklo ovog izraza običajnog je karaktera: koložeg predstavlja spaljivanje kola, odnosno točka, tokom zimske kratkodnevice kako bi se ojačala snaga sunca.
A izgleda da su nas klimatske promene dovele do tačke koju su naši stari „prizivali” obredima. Štaviše, čak bi i oni sami digli ruke od te tradicije kada bi vremenskom kapsulom doputovali u sadašnjost i shvatili koliko rastuća „žega” narušava njihovu osnovnu delatnost, poljoprivredu.
Nakon koložega, usledio bi sečko koji, prema različitim lingvističkim interpretacijama, svojim imenom može da aludira na zimsku seču šuma ili pak dočarava surovost februarske hladnoće… Hladnoće koja seče mrazom.
Decenijama unazad, moderni februar sve više se udaljava od svog pređašnjeg pandana. Sve je kulminiralo prošle 2024, najtoplije godine u nacionalnoj istoriji merenja: tada smo doživeli najtoplijeg sečka ikada izmerenog. Prosečna februarska temperatura u Srbiji od čak 8,1 °C bila je za 6,3 °C viša od tridesetogodišnjeg proseka (1991-2020).
Baza podataka o merenjima u našoj zemlji seže tek do 1951. godine. Ali samim tim što se februar nekada zvao „sečko”, mogli bismo da pretpostavimoda je našim dalekim precima bilo apsolutno nezamislivo da februar prezime bez debelog gunja.
Taj debeli gunj zapravo su mogli da svuku tek u martu koji su zvali letnik ili derikoža – a i tada je „svlačenje” bilo pod znakom pitanja zbog mogućih jakih vetrova.
Nakon aprila, odnosno ležitrave, došao bi maj.
Tada bi cveće cvetalo pa je taj mesec u starom narodnom kalendaru i dobio vrlo prikladan, lep naziv – cvetanj. Ipak, u značajno toplijim današnjim uslovima, vegetacija se pokreće dosta ranije, a cvetanje više ne čeka cvetanj. To možemo videti i na krupnocvetnoj sasi sa Đerdapa koja procveta već u februaru, ali i u voćnjacima u kojima rano ocvetale pupoljke može da „pokosi” kasni prolećni mraz.
Naši stari jun su zvali trešnjar. Ovo je prilično samoobjašnjivo: bio je to mesec u kojem su cvetale trešnje, piše lingvista Krešimir Suđević Međeral. Sada voćke svoje prepoznatljive ružičasto-beličaste cvetove dobijaju već u aprilu.
Leto je, kao i u sadašnjosti, bilo rezervisano za poljoprivredne radove. Doduše, i tu možemo osmotriti vremenska razmimoilaženja.
Najpre je u julu, žetvaru, pšenica dozrevala. A onda su se u avgustu, gumniku, usevi skidali sa njiva. Koren reči, „gumno”, inače je arhaični izraz za mesto gde se vrši žito. Ime za jul na hrvatskom, srpanj, otkriva da je za naše pretke to bio mnogo mukotrpniji posao koji su, u nedostatku kombajna, obavljali ručno – pomoću srpova.
Tehnologija je ta koja je olakšala žetvu, ali su je klimatske promene – pomerile.
Prošle godine, gumnik (avgust) se desio već u trešnjaru (jun). Premda je ta situacija ekstremna, usled toplotnih talasa i sve većih suša, menjaju se klimatski uslovi tokom čitavog vegetacionog perioda pšenice.
A to znači i veći rizik od smanjenog roda, ali i manjeg kvaliteta zrna.
U septembru se bralo grožđe. Otud se u starim narodnim kalendarima kao naziv za septembar javlja i grozdober.
Davnašnji vršački vinari ostali bi potpuno zatečeni prošlogodišnjim prizorima: ne samo da se grožđe bralo kombajnima, već se zbog vrućina prvi put bralo noću, i to već krajem jula.
Berba grožda u Vršcu počela je 24 dana ranije nego što su naši savremenici navikli, a preko mesec dana ranije nego u vreme starog narodnog kalendara.
Raniji/kasniji šumopad, studen-nestuden…
Poranilo je i opadanje lišća. Na Fruškoj gori i u zaštićenim područjima Kučaja i Beljanice, ono je požutelo i prekrilo tlo već u avgustu.
Razlog tome bila je žestoka, dugotrajna letnja suša u 2024. godini.
Ovo jeste ekstremna pojava – ali ona preti da postane naša nova normala: takve jake avgustovske suše dvostruko su češće nego sredinom prošlog veka. A ako bismo mogli da odemo još dalje u prošlost, ka korisnicima starog narodnog kalendara, rezultat bi verovatno bio još porazniji.
Sušni uslovi glavni su krivac što su gore mestimično ogolele znatno pre nekadašnjeg šumopada, odnosno oktobra. Sa druge strane, u godinama kada suša izostane, a vreme bude vlažno, umereno i toplo, drveće bi moglo da zadrži hlorofil i dosta duže.
U starom narodnom kalendaru, šumopad je pratio studen. Klimatske promene rezultovale su time da novembar sve češće bude nestuden pre nego studen.
I tako, mesec po mesec, stigosmo i do decembra – koledara. Ovo je mesec koji je ime dobio po paganskom, slovenskom festivalu koledi: maskirane povorke koledara predstavljale su duhove predaka koji bi svakoj kući donosili napredak.
Od davnašnjeg koledara do današnjeg decembra, mi jesmo napredovali, ali u neku ruku i nazadovali suprotno ciljevima drevne kolede.
KLIMA101 NEDELJNI NEWSLETTER
Kroz vekove, brojni običaji na kojima se temeljio stari narodni kalendar izumrli su, ljudski razvoj odneo je u zaborav aktivnosti koje smo praktikovali, a klimatske promene izmestile su mesece.
Mada su nazivi kao što su sečko, trešnjar i grozdober odavno prevaziđeni, to kako su ih naši preci kalendarski pozicionirali upućuje nas na to koliko smo se udaljili od njihove svakodnevice i vremenskih prilika kroz koje su oni prolazili.
Ukoliko globalno zagrevanje hitno ne zauzdamo, našim potomcima stari narodni kalendari biće još dalji od onoga što žive.
…
Koložeg je, a deca u obližnjem školskom dvorištu igraju fudbal u majicama kratkih rukava preko 20 °C. Ovo je mnogo drugačije od iskustva naših starih koji su palili točkove da bi dozvali sunčeve zrake u svoj život.
