Foto: © Callum Armstrong and Anna Wentsch, Conservation Amplified
„Ubrzo nakon što smo ušli u Rumuniju, naišli smo na kupalište, i ljudi su bili u vodi, ali im je voda bila samo do kolena.”
„Par dana kasnije, u sumrak, naišli smo na jednu baricu. Bila je jako plitka, sa toliko malo vode i tako puno riba, ili možda punoglavaca… Skakali su iz vode u tolikom broju da je izgledalo kao da voda vri.”
Ovo su samo primeri iskustava dvoje aktivista sa Novog Zelanda, Kaluma Armstronga i Ane Venč, koji su ovog leta odlučili da se upuste u neobičan podvig: da na biciklima prođu čitav tok Dunava, od izvorišta u Nemačkoj do ušća u Rumuniji.
Želeli su da iskuse kako se na ovoj arteriji Evrope susreću čovek i priroda. Ali kada su planirali svoj put, nisu mogli ni da pretpostave u kakvom će stanju zateći ne samo Dunav, čiji je vodostaj ovog leta bio na istorijskom minimumu, već i njegovu okolinu.
Opasnost i gostoprimstvo u blizini Negotina
„Vozili smo bicikl u blizini Negotina”, priča Armstrong, koji sa Anom na Novom Zelandu vodi inicijativu za zaštitu prirode Conservation Amplified.
„Možda par stotina metara pored staze, videli smo dim i mali požar. Ali bilo je jako vruće, suvo i vetrovito i sećam se da smo pomislili: možda se razvije.”
„Probali smo da pozovemo nadležne službe, ali niko nije znao engleski dovoljno dobro da bismo mogli da objasnimo o čemu se radi.”
Kalum, nasmejan i bradat, pažljivo bira reči, ali ne zato što nešto krije ili prećutkuje – već dobroćudno, kao neko ko se zaista trudi da na pravi način prenese ponekad kontradiktorna iskustva koja je proživeo na svom putu.
Kalum Armstrong, Conservation Amplified
„Na kraju smo otišli u najbliže selo i kucali na vrata najbliže kuće.”
Cilj je bio da nekako dopru do nadležnih službi koje su želeli da upozore na požar, ali komšija kojem su kucali na vrata im je rekao da ne brinu – da je to normalno. Umesto toga, dobili su kafu i obrok, prijatan razgovor, doduše uz saradnju Google Translate-a, i niz poklona iz bašte njihovog domaćina: svež paradajz, krastavce, paprike…
„Međutim, kada smo kretali, videli smo da se dim proširio, i približio selu”, priseća se Armstrong. „Mali požar je postao veliki. Pitao sam opet: zar je ovo normalno? A domaćin nam je rekao – ne, ali vlasti neće ništa uraditi dok požar ne postane ozbiljan.”
Zarobljeni brodovi i osušene alge
Njihov cilj nije da kritikuju, pa ni da ocenjuju, i u tome su decidni: kroz razgovor, prepričavaju mnoga pozitivna iskustva koja su imali, uključujući i sa predstavnicima Vojvodinašuma i Nacionalnog parka „Đerdap”, gde su i sami čuli priču o risevima koje je na ovoj strani reke „zarobio” višegodišnji nedostatak leda na reci.
Priča Kaluma i Ane nije analiza, nije pregled, niti rezultat istraživanja – u pitanju je mozaik, ispresecan i vijugav kao i sam Dunav. Ali kao i u svakom mozaiku, kada se on sagleda u celini, pojedinačni delovi stvaraju zaokružene celine.
Jedna takva celina je hidrološka suša, koja se prostire hiljadama kilometara, viđena iz prve ruke.
„Bili smo na obali pored ostrva Belene u Bugarskoj”, priča Ana.
„Taj krak Dunava bio je toliko plitak da se više videlo korito nego voda. A malo dalje, gde krak počinje da obilazi ostrvo, bilo je najmanje pet teretnih brodova, zaglavljenih zbog niskog vodostaja.”
U njenom glasu se oseća da su joj utisci sveži – svi znamo problem sa pronalaskom pravih reči dok su utisci još uvek jaki i sveži.
„Tu smo hodali preko vode, odnosno preko osušenih, trulih algi.”
„Smrdele su na način koji nas je podsetio na Novi Zeland, jer smo nekada živeli blizu jezera koje je jako plitko i često izgleda tako. Nikad nećemo zaboraviti smrad tih algi na Dunavu.”
Dunav je sve vreme Dunav, ali se njegove obale menjaju
Nedostatak vode na Dunavu je bio konstanta, od Nemačke do Crnog mora. Konstanta su bili i ljudi, kažu: svuda su dobroćudni i gostoprimljivi prema neobičnim gostima sa drugog dela sveta. Ali jedna stvar koja se menjala od bila je obala Dunava – i kako ljudi vide reku.
„U Beču, postoji ostrvo usred Dunava, i dok smo bili tamo, pripremali su koncert. Veliki broj ljudi koristi to ostrvo za komfor i opuštanje”, opisuje Kalum.
„Onda smo bili blizu mosta, gde je bila postavljena sajla za vejkbording, bukvalno u samom Beču.”
„Kako smo išli iz centralne u istočnu Evropu, upotreba obale Dunava se menjala. Prelazila je iz takvih prizora komfora i rekreacije više u prizore industrije, ribarstva, jednostavno korišćenja reke za život.”
To se odražava i na pristupačnost obala.
Ana Venč, Conservation Amplified
„Biciklističke staze su odlične u Nemačkoj i Austriji, još uvek dobre u Slovačkoj, donekle u Hrvatskoj, i onda negde posle ulaska u Srbiju više nema ničega. Ni u Bugarskoj, ni u Rumuniji nema nikakve infrastrukture za biciklizam. I to je zapravo slično kao na Novom Zelandu.”
U Bugarskoj, u nedostatku biciklističkih staza, naši sagovornici neće zaboraviti ni jednu biljku – takozvani babin zub, Tribulus terrestris, koju oni zovu goat’s head (kozja glava). Ova biljka, koja je poznata po svojim navodnim lekovitim svojstvima, svoja mnoga upečatljiva imena dobila je po nečemu drugom: po bodljama na svojim plodovima, koje su toliko oštre i čvrste da su im deset puta izbušile gume u samo 24 sata.
Zaštita prirode, u korist ljudi
U blizini Novog Sada, obišli su jedno malo, obnovljeno odmaralište na Dunavu, celo napravljeno od drveta. Kako su im rekli lokalni meštani i aktivisti, iako su rođena pored reke, deca iz okolnih sela godinama nisu uopšte imala priliku da iskuse Dunav – prilazi reci bili su zarasli i nepristupačni. To se promenilo kad su raščistili prostor i izgradili svoju malu drvenu oazu.
„Ovo putovanje je promenilo način na koji razmišljamo”, piše Kalum tokom duge prepiske mejlovima. „Nije dovoljno samo da se pitamo kako da zaštitimo ovo mesto. Sve više se pitamo: kako da učinimo da zaštita ovog mesta bude relevantna, korisna i legitimna za ljude čije odluke će ga oblikovati?”
Pričajući konkretno o Srbiji, Kalum i Ana opisuju kako su ovdašnje raznolikosti pokazale šire značenje Dunava.
Naime, u Srbiji, naišli su na zaštićena vlažna staništa, na žive šume, gradove i farme, hidroelektrane, kruzere i teretnjake, ribarske čamce, turiste, lokalne zajednice.
„Svi zavise od reke, ali ne na isti način.”
U vreme hidrološke krize, ove razlike istovremeno i jačaju i počinju da se preklapaju. Ugrožena reka znači i ugrožen život na reci – i tu distinkcija između prirode i čoveka gubi smisao.
„Dunav je mikrokozma ekoloških izazova koji su prisutni svuda”, zaključuju njih dvoje.
„Zaštita prirode ne može uspeti na duge staze ako posmatra prirodu kao izolovanu od ljudskog društva. Ali ne može uspeti ni ako trenutni ljudski zahtevi uporno guraju ekosisteme izvan granica njihove izdržljivosti.”
