U Srbiji smo doživeli drugi najsušniji avgust ikada zabeležen, saopštio je Republički hidrometeorološki zavoda (RHMZ). Verovatno medijski najispraćeniji pokazatelj suše ovog leta bio je Dunav – ne samo kod nas, već čitavim svojim tokom, ova moćna evropska reka mesecima beleži kritično niske nivoe, pa čak i istorijske minimume vodostaja.
Nažalost, mnogi ljudi osetili su sušu i u svojim domovima – u presahlim česmama iz koje ne potiče ni kap vode. Iako se prema zvaničnim podacima komunalnih preduzeća i opština širom Srbije činilo da ove godine ima znatno manje restrikcija, informacije koje je inicijativa Pravo na vodu prikupila od građana pokazuju drugačije stanje na terenu.
Na adresu Prava na vodu stigle su čak 293 prijave iz 87 opština, odnosno 162 različita mesta u Srbiji.
Građani su kao ključne uzroke naveli sušu i presušivanje izvora (77,8%), radove i kvarove na mreži (15,4%), dok je u 6,8% slučajeva građanima uzrok potpuno nepoznat i voda jednostavno nestaje bez ikakve najave.
Od Subotice i Apatina preko Ćuprije i Valjeva do Tutina i Trgovišta, ovo je mapa sa izlistanim lokacijama na kojima su stanovnici Srbije prijavili probleme sa vodosnabdevanjem:
Šta su o problemima u vodosnabdevanju rekli građani?
„U 2026. godini restrikcija vode nije normalna stvar. To je život nedostojan čoveka. Najviše boli to što se čovek vremenom navikne na nešto na šta nikada ne bi smeo da se navikne. Naviknemo se da proveravamo česmu čim uđemo u kuću. Naviknemo se da punimo kante i flaše čim voda dođe. Naviknemo se da pitamo komšiju koji ima bunar da li možemo da uzmemo vodu. Naviknemo se čak i da pet članova porodice koristi WC pre nego što potrošimo jednu kantu vode da ga isperemo. Ne tražimo luksuz. Ne tražimo bazene, niti da zalivamo travnjake. Tražimo da kada dete, radnik ili stariji čovek tokom najvećih letnjih vrućina otvori česmu, ima vodu da se napije, istušira i ode normalno u WC.”
Ovaj komentar iz okoline Beograda verovatno najslikovitije opisuje izazove i očaj ljudi koji leto provode sa restrikcijama vode. Upravo u prigradskim beogradskim opštinama, poput Mladenovca, Sopota i Barajeva, odakle je stigao najveći broj prijava, restrikcije traju mesecima, navode iz Prava na vodu.
Stanovnici Sopota ukazuju na to da je na Kosmaju niklo mnoštvo novih stambenih objekata koji su priključeni na staru mrežu bez širenja iste, pa svi zajedno ostaju bez vode. U Barajevu se voda isključuje svake noći od 22 časa do šest ujutru, a svaki dolazak vode karakteriše prevelik pritisak i vazduh u cevima, zbog čega dolazi do masovnog kvarenja bojlera i kidanja instalacija.
Početkom avgusta, u teškoj situaciji našao se i Gornji Milanovac koji se snabdeva sa oslabljenog regionalnog sistema „Rzav”. Iz Gornjeg Milanovca javljaju da je grad zvanično podeljen na dve zone koje ostaju bez vode po 12 sati: jedna je bez vode od šest ujutru do 18 časova, druga od 18 časova do šest ujutru.
Ali prema njihovim rečima, u realnosti ni ta satnica nije ispoštovana:
„Voda kasnije dođe, a ranije nestane, dok više zone grada nemaju vodu znatno duže. U selima se plan isključenja uopšte ne poštuje, nekada vode nema i duže od 24 sata. Problem jeste suša, ali i to što su gubici u vodovodnoj mreži 50-70%. Kada bi opština ulagala u mrežu, do restriktivnih režima verovatno ne bi ni došlo. Umesto toga, pucanja cevi u ovom periodu su uobičajena stvar.”
Zbog nedostatka vode, Milanovčani su čak organizovali i proteste.
Sličan hronični problem sa vodosnabdevanjem ima i novosadsko naselje Begeč, gde problem datira još od 2015. godine:
„Kuće na sprat nemaju vodu od šest ujutru do 23 časa uveče. Prizemne kuće u tom periodu imaju strašno slab pritisak, ne sme se upaliti ni mašina ni bojler. Poznajem ljude koji idu kod prijatelja u okolna mesta samo da bi se istuširali. Nije humano da osoba koja se budi u pet za posao, mora da čeka 23 časa uveče da se okupa. Noć je jedini period kada se oslonimo da vode ima, ali redovno se dešava da je isključe i tokom noći, pa nam se kvare mašine za veš i sudove.”
Prijave građana ukazuju na duboku društvenu nejednakost, ocenjuju iz inicijative Pravo na vodu.
Naime, dok se u turističkim centrima i komercijalnim zonama voda troši nemilice, okolna naselja ostaju bez kapi vode. Najupečatljiviji primer stiže iz Vrnjačke banje gde građani javljaju da opština preusmerava svu vodu na centar kako bi akva park i hoteli imali vodu, dok sva okolna sela i naselja ostaju bez vode nekad i danima.
Dramatičan je primer i Prolom banja u kojoj nijedno domaćinstvo nema pristup čistoj pijaćoj vodi.
Slična situacija guši i sela u okolini Valjeva, na liniji Kukalj, gde građani prijavljuju da je na ionako opterećen seoski vodovod priključen ogroman broj nelegalnih objekata, dok nebriga i korupcija devastiraju čitav sistem.
Građani sela oko Jagodine podsećaju da traže samo ono što su sami finansirali:
„Prvi stanovnici naselja su sami kopali kanale za cevi i sve plaćali iz svog džepa, da oni i njihovi potomci danas nemaju vodu, dok firma koja je doprema samo uzima novac za nove priključke.”
Klimatske promene kao dodatni izazov za dotrajalu infrastrukturu
Kako pišu iz Prava na vodu, iskustva svedoče o potpunom izostanku institucionalne podrške u situaciji nestašica pijaće vode. Ljudi jasno lociraju sistemske nedostatke kao što su dotrajala distributivna mreža, nedostatak primarnog vodovoda i drastičan pad nivoa podzemnih voda u individualnim bunarima tokom leta.
Međutim, problemi ne leže samo u lošem kvalitetu postojećih sistema vodosnabdevanja, već i u tome što se promenio kontekst u kojem ti sistemi treba da funkcionišu.
Srbija se nalazi u regionu koji se zagreva brže od ostatka sveta. Pored povišenih temperatura, jedna od posledica su učestaliji i duži sušni periodi: dok su nekada bile retkost, letnje suše su sada dvostruko češće, otkrilo je istraživanje sa Fizičkog fakulteta u Beogradu.
Iako klimatske promene donose i ekstremnije padavine, one ne mogu da nadomeste dugotrajni nedostatak vode.
Vode u Srbiji još uvek ima, ali je sve jasnije da neće biti dostupna u istoj količini, na istim mestima i u isto vreme kao danas. Zato pitanje vodosnabdevanja više ne može da se rešava samo interventnim cisternama i povremenim sanacijama kvarova, već zahteva ozbiljnu i dugoročnu politiku prilagođavanja klimatskim promenama, poručuju iz inicijative Pravo na vodu koja je sprovela anketu o problemima sa vodosnabdevanjem.
Istovremeno, potrebe za vodom rastu, a voda će biti sve traženija za različite sektore – od poljoprivrede i energetike do industrije i novih tehnoloških sektora, uključujući velike sisteme povezane sa informacionim tehnologijama i data centrima. Ako se ne uspostavi jasna politika prioriteta u korišćenju vode, zaštite izvorišta i raspodele dostupnih vodnih dobara, najveći teret nestašica ponovo će pasti na građane i lokalne zajednice.
„Zato je adaptacija na klimatske promene u oblasti voda hitno pitanje javnog interesa”, zaključuju iz Prava na vodu. „Moramo istovremeno smanjivati gubitke u mreži, štititi izvore i podzemne vode, ulagati u infrastrukturu i planirati buduće potrebe za vodom tako da pravo ljudi na bezbednu i dostupnu pijaću vodu ne bude potpuno ukinuto.”
