Nije neophodno da budemo klimatski eksperti da bismo razumeli da ogromne količine ugljen-dioksida koje smo godinama emitovali u atmosferu dovode do pojačavanja efekta staklene bašte, čime se povećava srednja globalna temperatura. Znamo i šta nam to povećanje donosi, porast nivoa mora, ekstremnije vremenske nepogode, neke od posledica su sve češći i intezivniji požari, poplave, suše, zabeleženi su negativni uticaji na ekosisteme, ali i na privredu i ekonomiju.
Kako bismo izbegli zagrevanje veće od 2 stepena i najteže posledice klimatskih promena, moramo da smanjimo emisije, i to brzo.
Međutim, kako stvari sada stoje, samo smanjivanje emisija nam neće biti dovoljno, ukoliko želimo da postignemo ciljeve postavljene Pariskom sporazumom biće neophodno da određenu količinu ugljen-dioksida izvučemo iz atmosfere, međutim to će biti dosta teže nego što bi na prvi pogled moglo da izgleda.
Izazovi i značaj uklanjanja ugljen-dioksida iz vazduha
Ugljen-dioksid nije jedini gas sa efektom staklene bašte, čiju atmosfersku koncentraciju čovek kontinuirano povećava, značajnu ulogu igraju i metan i azot-suboksid (N2O). Međutim, iako su ova dva gasa potentnija, u smislu zadržavanja toplote, njihov udeo u atmosferi je veoma mali, te čini njihovo hvatanje znatno težim.
Zbog toga je neophodno da se usredsredimo samo na jedan, a to je ugljen-dioksid (CO2).
Kada pričamo o tome koliko CO2 ima u atmosferi uvek koristimo jedinicu ppm (parts per million) što označava milioniti deo jedne celine. Trenutna koncentracija ovog gasa u atmosferi iznosi 414,5 ppm.
Uzevši u obzir da se meri u milionitim delovima, očigledno je da ‚‚hvatanje’’ ugljen-dioksida nije tako jednostavan posao, već je termodinamički i ekonomski zahtevan proces, ali nam i pokazuje kojiko je čitav sistem osetljiv. Promene koje se možda na prvi pogled čine male, odlučuju kakva će biti slika sveta u ne tako dalekoj budućnosti.
Da bi ta slika bila optimistična i pogodna za prijatan život svih nas, naučnici procenjuju da je, pored toga što moramo drastično da smanjimo aktuelne emisije, nepohodno da istovremeno iz atmosfere uklanjamo oko 10 gigatona ugljen-dioksida svake godine do 2050, a zatim da povećamo taj broj na preko 20 gigatona na godišnjem nivou do 2100 godine.
Radi upoređivanja, ukupne emisije ugljen-dioksida u 2019. godini bile su oko 43 gigatona.
Kako uhvatiti ugljen-dioksid?
Ugljen-dioksid se može ‚‚uhvatiti” na mnogo različitih načina.
Sasvim je razumljivo ako su vam prvo na pamet pale biljke, koje i inače vezuju ovaj gas, ne bi li obavile proces fotosinteze. Upravo na toj sposobnosti počiva i ideja u pristupu iskorišćavanja biljaka za rešavanje problema viška ugljen-dioksida u atmosferi. U ovu kategoriju rešenja spada pošumljavanje, a za permanentnu sekvestraciju (dugotrajno uklanjanje CO2 iz atmosfere), bitno je i da ove šume budu sačuvane, budući da bi se njihovim spaljivanjem, sav akumulirani ugljenik, vratio nazad u atmosferu.
Jedna od opcija je i skladištenje ugljenika u poljoprivrednom zemljištu, metoda koja ima za cilj trajno uklanjanje ugljen-dioksida, bez negativnog uticaja na poljoprivredni prinos. Takođe, korišćenje biomase za dobijanje energije, u kombinaciji sa hvatanjem i skladištenjem ugljen-dioksida, može biti deo rešenja, kao i proizvidnja biouglja iz biomase, koji se koristi kao đubrivo, a utiče i povoljno na smanjenje koncentracije teških metala u zemljištu.
Još jedan prirodan proces koji bi mogao da pomogne u borbi protiv klimatskih promena je mineralizacija ugljen-dioksida, tj. njegovo prevođenje u čvrsto stanje, u obliku karbonatnih minerala. Kada bi se ovaj proces savladao, ubrzao i primenio na širem planu, stene bi mogle da uklone miljarde tona ugljen-dioksida iz atmosfere.
Treći, hemijski pristup se zasniva se na direktnom hvatanju iz atmosfere (Direct Air Capture), koji je obično u sprezi sa geološkim skladištenjem. Tradicionalno se koristi metoda propuštanja atmosferskog vazduha kroz materijal koji apsorbuje, koncetruje, a zatim kontrolisano oslobađa ugljen-dioksid, koji se zatim može ponovo upotrebiti za proizvodnju goriva ili hemijskih supstanci, ili sekvestrirati, na primer, skladištenjem u iscrpljenim ležištima nafte i gasa.
Pored navedenih, postoji još mnogo mogućih rešenja i tehnologija, od kojih neke zvuče kao da su došle pravo iz naučnofantastičnih filmova, a ostaje da se vidi koje rešenje će se pokazati najbolje.
Koliko je široka upotreba ove tehnologije daleko?
Trenutno u Evropi, SAD i Kanadi postoji preko deset manjih postrojenja koja se bave direktnim hvatanjem ugljen-dioksida. Takođe, očekuje se da će do 2023. postati operativna prva velika fabrika, koja će moći da uhvati do milion tona ugljen-dioksida na godišnjem nivou, koja je trenutno u izgradnj u Sjedinjenim Državama.
Međutim, većina tehnologija za uklanjanje i skladištenje atmosferskog ugljen-dioksida je i dalje fazi planiranja i razvoja, posebno u pogledu mogućnosti izgradnje velikih postrojenja i njihove ekonomske opravdanosti. U ovom trenutku još uvek ne postoji rešenje velikih industrijskih razmera. Ono što je trenutno sigurno je da nijedna od njih neće moći da ‚‚sama” reši ovaj problem, i da ima još mnogo prostora za razvoj i inovacije.
Ipak, ovo nas ne sme obeshrabriti, posebno znajući da se i na solarane panele pre samo par decenija gledalo kao na tehnologiju koja obećava, ali čija je budućnost neizvesna.
Ono što je sigurno, jeste da je ova tehnologija deo rešenja koje će nam pomoći da sprečimo klimatske promene.
