Fotografija: Wikimedia / ifarm.fi (Creative Commons Attribution-Share Alike 4.0 International)
Gotovo 40% svetskog kopna koristi se za proizvodnju hrane. Svake godine sve više šuma i divljih staništa ustupa svoje mesto nepreglednim njivama i pašnjacima koji uništavaju biodiverzitet i koriste ogromne količine resursa. Do 2050. godine svet će morati da prehrani dodatnih 2 milijarde stomaka, a već sada se suočava sa problemom gladnih.
Intuitivni odgovor na rešavanje problema gladi je povećanje proizvodnje, međutim šta ako to možemo da postignemo tako što ćemo umesto standardne ekspanzije poljoprivrednih poseda ‘u širinu’ krenuti da idemo ‘u visinu’?
Vertikalne farme predstavljaju praksu u sklopu koje se poljoprivredne kulture gaje u višespratnim konstrukcijama – odnosno slojevi zasada slažu se u redove jedan iznad drugog, formirajući nešto nalik tornju. Na taj način štedi se prostor i omogućavaju i do 40 puta veći prinosi po jedinici površine.
Pretpostavlja se da su ovaj način uzgajanja biljaka izumeli Vavilonci pre više od 2500 godina – Semiramidini viseći vrtovi bili su jedno od čuda starog sveta, i danas se smatraju jednim od najranijih prototipa vertikalne farme.
Kako se hrana uzgaja u vertikalnim farmama?
Za razliku od visećih vrtova u Vavilonu, većina modernih vertikalnih farmi smeštena je unutar objekata, pretežno velikih magacina ili solitera, u kojima uzgajivači imaju mogućnost da kontrolišu okolne uslove. Neke od odgovarajućih lokacija su i transportni kontejneri, ali i napuštena rudarska nalazišta i podzemni tuneli.
Osnovni cilj jeste da se na malom području dobije što veći rod. Ovaj vid proizvodnje bazira se na postulatima poljoprivrede u kontrolisanom okruženju. Ljudi potrebama biljaka prilagođavaju temperaturu, vlažnost, količinu vode… Upravo veštačkim kontrolisanjem ovih parametara u zatvorenoj, zaštićenoj okolini omogućava plodonosan uzgoj hrane kojoj se obezbezbeđuju gotovo idealni uslovi za rast.
Vertikalne farme zapravo dosta nalikuju na plastenike u kojima se koriste reflektori i sijalice kao zamena za prirodnu sunčevu svetlost.
Biljke koje se uzgajaju u vertikalnim farmama uopšte i ne rastu na zemljištu. Kao podloga može da se koristi voda (akvaponija i hidroponija), pa čak i vazduh (aeroponija).
Prednosti vertikalnih farmi
Već smo pomenuli da vertikalne farme zauzimaju znatno manje zemljišta u poređenju sa njivama i baštama zato što ne idu u širinu, već u visinu. Ušteda prostora i veći prinosi po jedinici površine imaju veći odjek u zaštiti životne sredine: smanjuje se krčenje šuma koje se u ogromnom procentu pripisuje potrebama proizvodnje hrane, a povrh toga sprečava se i gubitak biodiverziteta.
Zamenjujući konvencionalne, horizontalne farme vertikalnim, nekadašnje oranice mogu da se vrate u prirodno stanje. U odsustvu destruktivnih poljoprivrednih aktivnosti flora i fauna mogle bi ponovo da ovladaju tim prostorima.
Takođe za poljoprivrednu proizvodnju u vertikalnim farmama nisu neophodni pesticidi koji ugrožavaju opstanak insekata-oprašivača na kojima zapravo i počiva prehrambena industrija. Ali njihovi benefiti ne staju na tome.
Kao najveći potrošač vode na svetu, poljoprivreda troši čak 70% ovog resursa. Vertikalne farme mogle bi da smanje vodni otisak ovog sektora i do 99% u nekim slučajevima.
Primera radi, za uzgajanje jednog kilograma paradajza na polju u južnoj Evropi potrebno je između 60 i 200 litara vode, dok ista količina ovog voća u vertikalnoj bašti može da se proizvede uz 2 do 4 litre vode.
Na koji način se postiže ovolika efikasnost? Voda u vertikalnim farmama ne otiče već cirkuliše u zatvorenom krugu. Dodatno, ne gubi se ni voda koja isparava iz biljaka, već se pomoću specijalnog uređaja, odvlaživača vazduha, prečišćava i ponovo koristi.
Povrh toga, usevi nisu u opasnosti od vremenskih ekstrema kao što su suše i poplave, koji se pod uticajem klimatskih promena dešavaju sve češće.
„Kupujte lokalno” je slogan koji je mnoge inspirisao da se u nabavci voća i povrća oslone na domaće proizvođače. Ipak, dosta namirnica koje konzumiramo dok stigne do nas proputuje verovatno veće razdaljine nego što ćemo mi zbirno za života.
Prevozna sredstva, na koja se ukrcava avokado na putu do naše zemlje, oslobađaju gasove sa efektom staklene bašte koji rezultuju daljim zagrevanjem atmosfere. Ako bismo u komšiluku imali vertikalnu farmu, ne samo da bi na deklaraciji našeg avokada pisalo „Made in Serbia”, već bi se smanjile i štetne emisije koje nastaju prilikom transporta sa drugog kraja sveta.
Konzumiranjem hrane lokalnog porekla eliminiše se i potrebe za upotrebom konzervansa za očuvanje ukusa i izgleda i do nas stižu namirnice u svom najjedrijem obliku. Postoji veliki potencijal za izgradnju vertikalnih farmi u gradovima, pa bi tako i urbanom stanovništvu, koga će biti sve više, dostupnost svežih proizvoda bila veća.
KLIMA101 NEDELJNI NEWSLETTER
Zašto ne jedemo voće i povrće sa vertikalnih farmi?
Na kraju ostaje pitanje – zašto vertikalne farme onda deluju kao nešto što je daleka budućnost?
Za sada je ovaj način proizvodnje veoma skup i mogu da ga priušte samo bogate korporacije. Procenjuje se da vertikalna farma od 5 hiljada kvadrata zahteva inicijalnu investiciju i do 14 miliona dolara.
Za hale gigantskih razmera treba da se obezbedi LED osvetljenje, odgovarajuća savremena tehnološka rešenja i visokoobučena radna snaga.
Uz to, vertikalne farme troše velike količine električne energije, pa u slučaju da se ona proizvodi u termoelektranama na ugalj njihova korist po životnu sredinu može biti znatno smanjena. A samo jedan dan bez struje mogao bi da uništi čitav zasad.
Zbog visokih troškova proizvodnje i održavanja – i cena artikala sa vertikalnih farmi na tržištu je visoka. Međutim, sa napretkom tehnologije to bi moglo da se promeni. Vertikalne farme su svakako nešto što bi u elektroenergetskom sistemu, zasnovanom na obnovljivim izvorima, imalo potencijal da ozeleni poljoprivredu koja je trenutno vrlo neodrživa.
