„Napokon su počeli da se naziru obrisi Jedinice četiri Nuklearne elektrane Černobilj – ćutke su zurili u nju. Krov dvadesetospratnice je zjapio, njeni gornji nivoi su pocrneli i pretvoreni u gomilu šuta. Mogli su da vide razbijene ploče armiranog betona, prevrnute grafitne blokove i, tu i tamo, svetlucava metalna kućišta gorivih sklopova iz jezgra reaktora”, piše Adam Higinbotam u kultnoj, nedavno i na srpski prevedenoj knjizi „Ponoć u Černobilju”, opisujući prvi konakt jedinice za izviđanje koja je iz oklopnih vozila merila nivo radioaktivnosti nakon nesreće 26. aprila 1986. godine.
Duga senka incidenta koji se, u složenom čvoru ljudskih grešaka i loše tehnologije, nemara i prikrivanja, kukavičluka i nadljudske hrabrosti, dogodio nadomak grada Pripjata u Ukrajini, gde se danas prostire takozvana Zabranjena zona, već decenijama se proteže nad svakom diskusijom o nuklearnoj energiji. Černobilj je ostavio trag na svetskoj politici i modernoj kulturi. Po Higinbotamovoj detaljnoj i uzbudljivoj dokumentarnoj knjizi napravljena je HBO serija „Černobilj”, a istovremeno, često se kaže da je tadašnji Sovjetski Savez bio presudno uzdrman iznutra ovom tragedijom. Senka Černobilja prekriva i jedno od najsloženijih pitanja našeg doba: kako zaustaviti klimatske promene, a zadržati savremeni način života?
Naime, nuklearni reaktori praktično ne koriste fosilna goriva zbog čijeg bespoštednog sagorevanja se inače u atmosferu emituje ugljen-dioksid (CO2) i raste globalna temperatura, a kako su nuklearni reaktori izuzetno efikasni, održivi i pouzdani proizvođači električne energije, oni bi, spekulativno, mogli da sasvim zamene termoelektrane i praktično sve druge izvore energije koji dovode do emisije CO2. Tako bi se klimatske promene na relativno jeftin, brz i ostvariv način zaustavile bez žrtvovanja savremenog komfora, a ekonomski i energetski sistemi ne bi trpeli nikakve potencijalne gubitke.
Nevolja sa ovim lukavim planom je, međutim, u Černobilju i onom što poručuje – razoreni reaktor, danas zaliven u betonski oklop usred radioaktivne Crvene šume neprekidno podseća na jezivo, drugo lice nuklearne energije i otvara pitanje: da li primamljivo nuklearno rešenje znači da bismo jedan veliki globalni rizik (zagrevanje planete) samo zamenili drugim (nuklearne katastrofe)?
Šta je prava perspektiva?
Nedavno su, pre oko mesec dana, svetski mediji preneli vest kako je došlo do nuklearnog incidenta u elektrani u kineskom gradi Taišan, uz maglovite opaske kako su vlasti Kine prikrivale podatke o tom događaju. Ispostaviće se, u potonjoj lavini vesti iz Taišana, da događaj nije bio ništa značajno, da su svi podaci dostupni, da ni do kakvog curenja radijace nije došlo, da nema radijacije u okruženju i da se u obližnjem Japanu ništa ne registruje, kao i da ova impresivna, savremena elektrana uopšte nije kineski produkt, nego rešenje viđeno za budućnost Evrope, proisteklo iz tradicionalno naprednog francuskog nuklearnog programa.
Taišan je, naime, globalno važan projekat za planiranje razvoja nuklearki – reč je o elektrani čija dva reaktora rade na mreži tek dve godine i imaju ukupnu snagu na pragu od oko 3300 megavata (što je više od trećine energetskih kapaciteta Srbije samo u jednoj elektrani). Ovi gigantski reaktori treće generacije su prvi izgrađeni po dizajnu koji je poznat kao evropski reaktor sa parom pod pritiskom (EPR) i od kojih se, zbog bezbednosti, očekuje da mogu igrati ulogu u smanjenju emisije CO2.
Komentarišući panične reakcije na događaj iz juna ove godine, kineski nuklearni fizičar koji radi u SAD, Li Nang je rekao da „mediji nisu raspoloženi da rizik stave u pravu perspektivu”. Pitanje je, međutim, šta je prava perspektiva.
Energija i njeni demoni
Mišljenja su, naravno, podeljena. Dok nema incidenata, nuklearna energija omogućuje brojne blagodeti, pre svega zbog zapanjujuće količine energije koja se oslobađa u reaktoru. Tako se, na primer, u PWR reaktoru sa vodom pod pritiskom, kakav je obližnji u NE Krško u Sloveniji, kao gorivo koristi uranijumov dioksid u prahu, sabijen u tablete od 8×9 milimetara. Samo jedna ovakva minijaturna tableta uranijumskog goriva oslobađa energije koliko i jedna tona uglja, 2,5 tone ogrevnog drveta, tri bureta od 200 litara nafte ili 500 kubnih metara zemnog gasa.
Zagovornici nuklearne energije sa pravom ističu kako je nuklearna energija jeftina, ojačava ekonomiju i povrh svega, čista jer za razliku od termoelektrana (na kojima je gotovo sasvim bazirana energetika u Srbiji) ne dovodi do emisije CO2. Zato se, nakon gašenja reaktora posle Černobilja, početkom 21. veka značajan broj zemalja bio vratio nuklearnoj energiji, što je nazivano nuklearnom renesansom.
Međutim, sve se promenilo 11. marta 2011. u ranu zoru, kada je čudovišni cunami pogodio japansku nuklearnu elektranu Fukušima 1. Serija nesrećnih događaja, uprkos svim merama bezbednosti, pa čak i požrtvovanju japanskih operatera koji su sebe svesno izložili ubitačnoj radijaciji, dovela je da zastrašujućeg incidenta. Nakon ove nesreće širom sveta zatvoreno je na stotine reaktora.
KLIMA101 NEDELJNI NEWSLETTER
Šta je radiofobija?
Epilog Fukušime, uprkos tome, nije ništa manje tragičan. Više desetina hiljada ljudi danas živi u istinskom strahu od radijacije, neke zone su i dalje zabranjene, a život oko Fukušime je mračan i sumoran. Sujeverni noćni rituali su deo svakodnevice u ovom kutku visokotehnološkog Japana. Sam događaj iz 2011, udar cunamija u nuklearno postrojenje, ne samo da je tokom sledeće decenije prepolovio broj naručenih projekata izgradnje nuklearnih reaktora širom sveta, nego danas oblikuje dnevnu politiku u Japanu.
Japanci svakako nisu nacija koju malo cezijuma može da zaplaši tek tako. U tradiciji odanosti i samožrtvovanja, opisanoj na primer u tajnoj bušido knjizi Hagakure iz 18. veka, deca se odgajaju tako da im se „strah nikada ne uvuče u kosti”. Uprkos tome, Fukušima je širom Japana, a posebno u pogođenoj prefekturi, izazvala radiofobiju – izuzetno pojačan strah od radijacije. Istorija pokazuje da je radijacioni strah, ma kako to bilo čudno, ubio više ljudi od same radijacije – u Černobilju se zbog toga životni vek sa 65 smanjio na 58 godina.
„Poznato je iz Černobilja da su psihološke posledice ogromne”, kaže Šuniči Jamašita, jedan od najuglednijih japanskih eksperata za radijacione bolesti. „Životni vek se ne smanjuje zbog raka, nego zbog depresije, alkoholizma i samoubistava.”
Ma kako možda bio čvrst, Japan je ipak preživeo sva moguća zla nuklearne ere. Psihološki fenomen pod imenom radiofobija nastao je u zaboravljenom incidentu, 1954. godine, nakon američke nuklearne probe Kasl Bravo na Pacifiku. Tada su u monstruoznoj eksploziji atomske bombe od 15 megatona slučajno nastradala 23 japanska ribara, na Bikini ostrvima padao je radioaktivni sneg, a u Japanu su zbog povišene radijacije test nazivali „drugom Hirošimom”. I zaista, ako neka oslobođena zver danas luta Fukušimom, to je ona koja je rođena u Hirošimi.
Šta misle nuklearni eksperti?
Pre tri godine, nuklearna energija je činila 10 odsto ukupne proizvodnje energije u svetu, navodi se u zbornika Climate Change and the Role of Nuclear Power koju je ove godine izdala Međunarodna atomska agencija sa sedištem u Beču (IAEA). Ova institucija, osim što se bavi globalnom nuklearnom bezbednošću, inače aktivno radi na promociji nuklearnog rešenja za klimatske promene.
Uoči pandemije Kovida-19, u jesen 2019. u Beču je održan skup gde su međunarodni eksperti sabrali argumente na ovu temu i došli do zaključka: „Kako bi se dostigli ciljevi iz Pariskog sporazuma, emisija CO2 u proizvodnji energije mora pasti gotovo na nulu do sredine 21. veka. Energetske potrebe će pritom samo rasti. Nuklearne elektrane imaju ogroman potencijal da doprinesu cilju mitigacije i zaustavljanja rasta globalne temepratura na 1,5 stepeni Celzijusa”.
Prema podacima iz publikacije Adapting the Energy Sector to Climate Change koju je takođe izdala IAEA, svaki treći kWh koji se proizvodi bez emisije CO2 je nuklearni. U agenciji u Beču često ističu i da 30 nuklearnih zemalja imaju za 19 odsto niži ugljenični otisak od planetarnog proseka.
Sa druge strane, pojedine studije se, pored očigledne efikasnosti, bave i analizom rizika. Ustaljen pristup je da se broje žrtve i incidenti kojih (ma kako bili strašni) zapravo nije bilo mnogo u istoriji mirnodopske primene nuklearne energije. Tako u poređenju sa sagorevanjem uglja za dobijanje energije, što po jednom milionu proizvedenih kWh dovodi od 24,8 smrti, nuklearni reaktori izazivaju samo 0,07 smrti. Ova statistika, ma kako bila ubedljiva, kao argument teško odoleva pred strahom koji izaziva Černobilj. I svim onim demonima zaključanim unutar betonskog oklopa u jezgru jedinice 4 koja se nikad neće ugasiti.
Stav privatnog biznisa?
Slično mišljenje, naravno, dele i inače izuzetno moćne energetske kompanije koje imaju udeo u vrlo isplativom nuklearnom biznisu. U ovom svetu ima i novih igrača koji, sa svoje strane, veruju da nuklearne elektrane održivo rešenje za budućnost. „To je jedini energetski izvor koji može da pouzdano isporučuje struju danu i noću, u svakom godišnjem dobu, gotovo svuda na Zemlji, za koji je dokazano da radi u velikim razmerama“, piše Bil Gejts u knjizi „Kako izbeći klimatsku katastrofu“.
Uz razne druge inicijative, Gejts je i lično doprineo afirmaicji nuklearnog rešenja. Njegova kompanija Terra Power razvila je dizajn novog modela reaktora „sa putujućim talasom“, koji je za sada testiran samo u simulacijama i koji bi trebalo da bude naročito bezbedan – ovaj model sadrži niz inovacija, između ostalog i rešenje sa rezeorvarom koji može da se poveća kako bi se lančana reakcija zaustavila.
Aktivisti koji se bore protiv globalnog zagrevanja, a ne odbacuju nuklearno rešenje, često ističu da uobičajeno shvaćeni obnovljivi izvori (vetar i sunce) zbog očiglednih prirodnih ograničenja samo 25 do 40 odsto vremena mogu da proizvode struju. Na drugoj strani, nuklearni reaktori daju struju 90 odsto vremena.
Černobiljski atlas
Ovi stavovi se razlikuju i od zemlje do zemlje. U SAD se, na primer, oko 20 odsto energije dobija iz nuklearnih reaktora, Nemačka ima plan da ugasi sve svoje reaktore, dok Francuska koja je tradicionalno vezana za nuklearnu tehnologiju dobija čak 70 odsto energije iz nuklearki.
Bezbednosni aspekti obično znače da se o ovom pitanju u pojedinoj državi odlučuje na referendumu, a sudbina nuklearki lako postaje prvorazredno političko pitanje – NE Belene u Bugarskoj srušila je seriju tamošnjih vlada i onda pre osam godina napuštena kao projekat, prethodno je obećanje o gašenju starih bugarskih VVER reaktora u Kozloduju ubrzalo ulazak ove zemlje u EU, a Fukušima je i danas jedna od vrećih političkih tema u Japanu. Isto onako kako je Černobilj razorio Sovjetski Savez iznutra i promenio istoriju sveta.
Higinbotam piše kako je poručnik za radijacionu bezbednost u Černobilju pogledao na digitalni indikator i kosa mu se digla na glavi: 2080 rentgena na čas. Nemoguća brojka. „Zašto voziš tuda, prokletinjo?”, vikao je na vozača oklopnih izviđačkih kola. „Pomrećemo svi za petnaest minuta!“ Oblak pare se podizao iz ruševine u suncem obasjano nebo.
