Let iznad CO2 gnezda

Poslednje veliko istraživanje uticaja avio-saobraćaja na klimatske spromene sprovedeno je na osnovu detaljnih podataka iz 2018. godine. Sumarno gledano, vazdušni transport generiše 1.9% svih gasova staklene bašte i 2.5% ugljen-dioksida (CO₂), što je, otprilike, milijardu tona godišnje. Ukupan efekat koji imaju svi ovi gasovi na globalno zagrevanje veći je od njihovog procentualnog učešća u globalnoj emisiji jer se njihovo oslobađanje vrši u višim slojevima atmosfere gde je štetni učinak izraženiji. 

Procenjuje su da 3,5% dosadašnjeg globalnog zagrevanja ima svoje poreklo u avionskom saobraćaju. Posebno zabrinjava činjenica da se stvari brzo pogoršavaju: količina emitovanog CO₂ porasla je za 75% između 1990 i 2012. Ako se ovaj trend rasta ne stavi pod kontrolu, avio-saobraćaj će 2050. godine premašiti četvrtinu od ukupnog svetskog „budžeta“ CO₂ (budžet je sračunat tako da do kraja veka zagrevanje planete ne pređe 1.5^oC). 

Neko bi rekao da trenutni učinak od 2,5% nije tako dramatičan. Svetski internet saobraćaj proizvodi, otprilike, istu količinu CO₂, daleko manje od učinka koji imaju proizvodnja električne energije (44%), drumski transport (17%), industrijа gvožđa i čelika (5%) ili proizvodnja cementa (4%). Evo, međutim, nekih činjenica koje pokazuju da je i 2.5%, zapravo, jako mnogo:

• Ako biste sav CO₂ koji generiše avio-transport dodelili nekoj državi, ta država bi bila na šestom mestu u svetu po emisiji CO₂, iza Japana a ispred Nemačke.
• Povratni let od Toronta do Londona generiše istu količinu CO₂ kao i jednogodišnje grejanje prosečnog evropskog domaćinstva.  
• Turizam sa pratećim avio-transportom generiše više CO₂  nego građevinarstvo.
• Ako preskočite samo jedan interkontinentalni let, količina emitovanog CO₂ će se smanjiti kao da ste se odrekli svog benzinskog automobila na godinu dana. 

Pruge na nebu

Uticaj aviona na atmosferu je kompleksan. Najveći uticaj imaju mlazni motori koji sagorevaju kerozin na visinama od 10-12 kilometara. Glavnu komponentu izduvnih gasova (oko 70%) čini upravo CO₂. Svaki kilogram goriva proizvede oko tri kilograma ovog potentnog gasa staklene bašte. Oko 30% ove količine konzumiraće biljke fotosintezom ili stene u vidu karbonata, jedna polovina nestaće prirodnim putem u narednih 50 godina, ali će 20% novostvorenog CO₂ ostati u atmosferi hiljadama godina. 

Najveći deo ostatka izduvnih gasova čini vodena para. Na velikim visinama, u uslovima niske temperature, vodena para prelazi u čvrsto stanje proizvodeći kristale leda koje se formiraju oko mikroskopih čestica pepela koje su takođe prozivod sagorevanja. Kristali mogu da rastu veoma brzo konzumirajući vodenu paru iz okolnog vazduha. Tako nastaju karakteristični beli „repovi“, tragovi aviona na velikoj visini („contrails“). 

U specifičnim atmosferskim uslovima ove ledene „pruge“ mogu da evoluiraju u ciruse, visoke oblake pramenastog oblika čije je dejstvo na klimu dvojako. Sa jedne strane, cirusi odbijaju Sunčevu svetlost nazad u kosmos i tako hlade planetu. Sa druge strane, cirusi reflektuju toplotu koju emituje Zemljina površina doprinoseći tako njenom zagrevanju. Ukupan termički balans je, nažalost, pozitivan. Prema nekim procenama, cirusi stvoreni od tragova vodene pare nastalih tokom avionskih letova tri puta intenzivnije doprinose globalnom zagrevanju od emitovanog CO₂.

Prozivodi sagorevanja u tragovima sadrže i sumporne okside koji hlade planetu reflektujući Sunčevu svetlost i azotne okside koji imaju dvostruki uticaj: sa jedne strane generišu ozon a sa druge eliminišu metan. I pored toga što se ova dva dejstva delimično potiru, sumarno gledano, azotni oksidi doprinose zagrevanju atmosfere. Isti uticaj ima i pepeo, nusproizvod sagorevanja kerozina, koji dugo ostaje u atmosferi i konstantno apsorbuje Sunčevu svetlost.  

Kako smanjiti emisije u avio-saobraćaju?

Stavljanje emisije gasova staklene bašte pod kontrolu izazovan je zadatak. Od svih delotvornih mera najvažnija je ona koja podrazumeva drastično smanjenje upotrebe fosilnih goriva. Nekada je recept jednostavan: izbacite, na primer, termoelektrane i zamenite ih obnovljivim izvorima energije ili nuklearnim elektranama. 

Električni automobili imaju neuporedivo manju emisiju CO2 od klasičnih koji koriste benzin ili naftu, pod uslovom da se struja proizvodi na „čist način”, a ne besomučnim sagorevanjem uglja. Nažalost, avio-transport je i dalje vezan za kerozin, fosilno gorivo za koje ne postoji dobra alternativa. Električni avioni ograničeni su na mala rastojanja zbog malog kapaciteta i velike težine pogonskih baterija. 

Avionski motori koji bi imali nultu emisiju CO₂, a bazirali bi se na gorivim ćelijama koje koriste vodonik i kiseonik nalaze se u ranoj fazi razvoja. Činjenica je i da kerozinski mlazni motori postaju sve „zeleniji”, sa sve manjom emisijom štetnih gasova, što zbog konstrukcionih inovacija, što zbog upotrebe novih vrsta goriva koje sadrže određeni procenat biodizela i aromatičnih supstanci čime se smanjuje količina pepela i azotnih oksida. 

Smanjenje emisije štetnih gasova po jednom kilometru leta iznosi oko 1% godišnje dok se avio-saobraćaj povećava 5-6 puta većom brzinom. Ukratko, avionske letove je veoma teško „dekarbonizovati” tako da će njihov negativni uticaj na klimu biti sve izraženiji.

Čije nebo zagađuju avioni?

Pariski klimatski sporazum iz 2015. godine prepoznaje avio-transport kao delatnost koja negativno utiče na klimu usled sve veće emisije CO₂, ali je dokument nedovoljno precizan da bi države potpisnice obavezao na konkretnu akciju. Tako se, na primer, CO₂ emitovan na domaćim letovima uračunava u kvote koje su odobrene pojedinačnim zemljama. 

Nažalost, CO₂ generisan na međunarodnim letovima ne pripada nijednoj državi tako da za veliki deo karbonske emisije zapravo niko nije odgovoran. I, na kraju, iako Pariski sporazum prepoznaje i druge gasove koji doprinose globalnom zagrevanju (metan i azotovi oksidi), avio-transport se u sporazumu pominje isključivo u kontekstu emisije CO2.

U nedostatku organizovane međunarodne akcije, ostaje nam jedino da se oslonimo na sopstvenu savest i odgovornost. Pravila su prosta. Ne zagrevajte planetu bez potrebe: ako već morate da letite, letite ređe a deo sastanaka održite preko interneta. Koristite ekonomsku a ne biznis klasu. Letite direktno, bez presedanja. Dnevni let treba da ima prednost u odnosu na noćni. Birajte avio-kompanije koje imaju savremenu flotu a ne najniže cene. 

Alternativni prevoz železnicom ili autobusom generiše višestruko manje količine CO₂. Čak su i privatni automobili na benzinski pogon bolji izbor pod uslovom da se ne vozite sami. Ukratko – ne budite sebični jer ovu planetu jednoga dana treba da ostavimo u nasleđe generaciji koja će, nadajmo se, biti bolja i odgovornija od naše. 

Autor je diplomirao na odseku za aerokosmotehniku Mašinskog fakulteta u Beogradu gde je stekao i zvanje doktora tehničkih nauka. Profesionalno se bavi informacionim tehnologijama, a u slobodno vreme popularizacijom nauke pišući za beogradske magazine