Prošlo je tri decenije od kada je objavljen prvi izveštaj Međuvladinog panela o klimatskim promenama (IPCC) kojim su svetski lideri suočeni sa dokazima o uzrocima i katrastofalnim posledicama globalnog zagrevanja. Međutim, globalne antropogene emisije ugljen-dioksida, koje u najvećoj meri doprinose toplijoj planeti, i dalje nastavljaju da rastu, štaviše one su danas za 60% veće nego pre trideset godina.
Na pitanje zašto svetske vlade nisu uspele da u dovoljnoj meri smanje štetne emisije međunarodni tim istraživača, koji čine eksperti iz različitih tematskih oblasti u svojoj novoj studiji navodi višestruke razloge za kolektivni neuspeh. Oni ističu da je za rešavanje problema neophodna promena narativa i napuštanje paradigme beskonačnog ekonomskog rasta. Uz to navode i da potrebna promena ne treba da dolazi samo sa pozicije velike političke ili ekonomske moći, već iz svih slojeva društva, i da bi društveni aktivizam mogao da drži ključ za prevazilaženje postojeće inercije u borbi protiv klimatskih promena.
Razlozi zbog kojih su emisije i prosečna temperatura nastavili da rastu, uprkos globalnom naporu da se one obuzdaju, su složeni, a odgovor na pitanje zašto je to tako zavisi od toga koga pitate. U međuvremenu, svakom godinom u kojoj nismo uspeli da u dovoljnoj meri savijemo krivu emisija stvoreno je veće breme potrebe da u budućnosti učinimo više i u kraćem roku kako se ne bi obistinili najgori scenariji posledica klimatskih promena.
Tim eksperata na čelu sa Timom Stodardom sa Univerziteta u Upsala u svojoj studiji iznosi razloge za kolektivni neuspeh da se obuzdaju emisije ugljen-dioksida, ali i postavljaju nova pitanja koja bi otvorila put ka konkretnijim rešenjima. U njihovom radu objavljenom u naučnom časopisu Annual Review of Environment and Resources oni analiziraju borbu protiv klimatskih promena iz perspektive devet relevantnih tematskih oblasti.
One se mogu svrstati u tri osnovna skupa: prvi koji se bavi ulogom moćnika, drugi ulogom naučne zajednice, i treći koji razmatra ulogu čitavog društva i pojedinca.
Svet se već trideset godina bori protiv klimatskih promena, međutim emisije ugljen-dioksida nastavljaju da rastu
Pet godina nakon prvog IPCC izveštaja usledila je i prva konferencija Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama (COP) sa misijom da se umanje posledice promene klime, a u narednim godinama, do danas, održano ih je još 25. U višedecenijskim pregovorima međunarodna zajednica se usaglasila oko centralnog cilja kojim bi se smanjio rast emisija gasova sa efektom staklene bašte tako da prosečno zagrevanje na globalnom nivou ne premaši 2 °C, odnosno da se teži da se ono zaustavi na 1,5 °C.
Uprkos izvesnom političkom pomaku i delimično optimističnijim projekcijama za budućnost, antropogene emisije i dalje rastu iznad ciljanih vrednosti. Podaci pokazuju da količine ugljen-dioksida oslobođene sagorevanjem fosilnih goriva u poslednje tri decenije čine čak polovinu ukupnih istorijskih emisija, posmatrano od početka industrijskog doba do danas.
Poslednjih godina većinu ukupnih emisija proizvode države u razvoju, međutim, istorijski gledano, njihov udeo je i dalje manji u odnosu na emisije razvijenih država. Osim toga, emisija CO2 po glavi stanovnika razvijenijeg sveta je u proseku oko četiri puta veća od zemalja u razvoju.
Ironično, oni koji najmanje odgovorni za emisije koje zagrevaju planetu često trpe najveće posledice, a kada su pregovori o klimi u pitanju, poput samita COP, imaju najmanje političkog uticaja. Emisije po glavi stanovnika država iz grupe najmanje razvijenih zemalja (Least Developed Countries) su čak 40 puta niže u odnosu na razvijeni svet.
Promena statusa kvo
Neuspeh vodećih moćnika odnosno institucija, država, korporacija i pojedinaca sa visokim emisijama, da sprovedu u delo data obećanja kojim bi se smanjile emisije doveli su do ozbiljnih posledica po društvo i životnu sredinu. Od najvećih emitera se očekivalo da preuzmu inicijativu u ublažavanju emisija, ali se njihovo dosadašnje delovanje pokazalo nedovoljnim.
U međuvremenu, ekonomski rast slabije razvijenih država je po ustaljenom receptu usko vezan za upotrebu fosilnih goriva, što je dodatno podstaklo rast emisija globalno. Stodardov tim primećuje da su ukorenjeni načini razmišljanja o razvoju jednog društva, kao i vođenje neodržive ekonomske politike jedna od osnovih prepreka u efikasnom ublažavanju emisija.
Kad je uloga eskperata i akademika u pitanju, posebno u oblastima ekonomije, energetike i ublažavanja klimatskih uticaja, postoji inertnost u istraživačkom radu koja takođe doprinosi održavanju postojećeg stanja. Suprotno tome, autori ističu da rešavanje klimatske krize zahteva brze društveno-ekonomske promene, pošto planirani tempo smanjivanja emisija jedostavno nije dovoljan.
Autori smatraju i da se dosadašnje tradicije istraživanja i načini mišljenja moraju dovesti u pitanje i da treba davati više prostora klimatskim promenama u oblastima u kojima je ta tema na margini, jer bi samo tako moglo doći do većih pomaka u pronalaženju novih rešenja.
KLIMA101 NEDELJNI NEWSLETTER
Pojedinci i društveni aktivizam kao važan alat za prevazilaženje klimatske krize
U poseban fokus studija stavlja društvo i pojedinca koji možda drži ključ u rešavanju problema. Ukoliko liderstvo sa vrha i institucije nisu dovoljne da se reši klimatska kriza, postavlja se pitanje da li je uloga pojedinca potcenjena i da li bi individualne akcije mogle zbirno da imaju dovoljnu moć da budu glavni pokretač promena. Različiti društveni faktori mogli bi uticati na emisije gasova sa efektom staklene bašte koliko i sporazumi unutar UN, ukoliko bi se društvo podstaklo u dovoljnoj meri da samo diktira promene, smatraju autori.
Jedan od oblika društvene moći koji je ekspertski tim istraživao u svom radu, kao sredstvo da se razbije inertnost klimatske politike, je građanski aktivizam na lokalnom nivou. Manje organizovane grupe mogu da izvrše pritisak na vlasti i industriju, ali i da menjaju obrazac ponašanja čitavog društva koje je za sada prilično zavisno od fosilnih goriva.
Ljudsko ponašanje i društveni obrasci koji su pokretali ekonomski razvoj od početka industrijskog doba su stvorili duboku ekonomsku, socijalnu, kulturnu i psihološku zavisnost od fosilnih goriva. Međunarodna zajednica je prepoznala potrebu za hitnom i odlučnom akcijom da se smanji sagorevanje fosilnih goriva. Međutim, dominacija i inercija postojećeg sistema su do danas praktično održavali postojeće stanje, bez većih pomaka. Ovakav status quo samo troši vreme koje je preostalo za delovanje.
Zbog toga transformacija ka održivoj budućnosti zahteva još snažniju promenu postojećih društvenih, kulturnih, političkih i ekonomskih normi i transformaciju institucija koje su trenutno i same proizvođači problema. A kako izgleda ovakve promene se ne mogu očekivati samo od konvencionalnih centara moći, već moraju doći od svih nas.
Ceo rad možete pročitati OVDE.
