U samom srcu Evropske unije, u Briselu, iza mnogobrojnih protokolarnih, policijskih i drugih zaštita, 9. i 10. februara održava se sastanak Evropskog saveta. Ovo telo, koje čine državni čelnici i ministri spoljnih poslova svih zemalja članica, ima na dnevnom redu jedan od ključnih novih dokumenata Evropske unije: Industrijski plan zelenog dogovora (Green Deal Industrial Plan).
U pitanju je dokument koji, ukratko, treba da omogući tranziciju Evrope u kontinent čistih tehnologija, održivih izvora energije i neto-nula emisija do 2050. godine. On se nastavlja na tzv. Zeleni dogovor koji je EU usvojila još 2020. godine, a u kojem se predviđa neto-nula emisija gasova staklene bašte do 2050, s time što se od Industrijskog plana očekuje da bude katalizator neophodne transformacije evropske proizvodnje.
U te svrhe već se planira niz novih zakonskih i finansijskih mera, a sam tekst dokumenta, kako najavljuje predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen u posebnom pismu, mogao bi se naći na dnevnom redu već sledećeg sastanka Evropskog saveta, koji se održava krajem marta.
Žurba u vrhu Evropske unije nije slučajna, i nije (samo) do aktuelne pretnje posledica klimatskih promena. Naime, EU se ovim planom uključuje u jedan proces u nastajanju, koji ima potencijal da transformiše globalne politike u naredne dve decenije: na pomolu je, kako su to već nazvali određeni stručnjaci, globalna “trka u naoružanju” u polju čistih tehnologija.
Zašto trka?
Ova priča, grubo rečeno, počinje sa Kinom, koja je već godinama svetski lider u gotovo svim poljima čiste proizvodnje, od solarnih panela i baterija do električnih vozila. Tamošnje investicije u zelene tehnologije, održivi razvoj i kontrolu štetnih emisija ubrzavaju se iz godine u godinu: tokom 2022. godine, Kina je zabeležila rekordan rast kapaciteta solarnih elektrana – instalisano je čak 87,4 GW solarne energije, što je skoro 60 odsto više nego prethodne. Poređenja radi, ukupni instalisani kapaciteti EPS su oko 7,85 GW.
Na ovaj zeleni primat Kine, prvi veliki odgovor iz danas suprotstavljenog Zapada stigao je prošlog leta iz SAD. U avgustu 2022. tamošnji Senat je, donekle skriveno iza imena Zakon o smanjenju inflacije (Inflation Reduction Act), izglasao najvažniji zakon u polju čistih tehnologija koji je SAD ikada usvojila, sa predviđenih 369 milijardi dolara budžeta namenjenih transformaciji američke ekonomije i zaustavljanju emisija CO2, a koji je naišao na pozitivne reakcije širom sveta.
Međutim, u mesecima koji su usledili, mogli su se čuti povremeni disidentski, kritički glasovi, uključujući i u izjavama čelnika zemalja koje su saveznice SAD, kao što su Južna Koreja i Kanada. Njihov broj je rastao kako je tekst samog Zakona o smanjenju inflacije bio podrobnije izučavan – a u januaru ove godine, Margret Vestager, izvršna potpredsednica Evropske komisije, opisala je u jednom intervjuu potencijalne posledice američkog zakona kao “toksične” po neke evropske industrije. Odakle ta promena u percepciji?
Naime, cilj američkog Zakona o smanjenju inflacije, odnosno njegovih članova koji se bave čistim tehnologijama, nije samo u smanjenju emisija gasova staklene bašte i transformaciji industrije. Pozamašne subvencije koje ovaj zakon predviđa za proizvodnju i prodaju električnih automobila ili delova za elektrane na obnovljive izvore odnose se mahom na proizvodne pogone u SAD, odnosno na američko tržište. On ima otvorenu političku, pa i ideološku komponentu. Kako je u zvaničnom obraćanju povodom usvajanja ovog zakona izjavio Džo Bajden, predsednik SAD:
“(Zakon o smanjenju inflacije) daće nam sposobnost ne samo da se takmičimo sa Kinom za budućnost, već i da predvodimo svet i pobedimo u ovom ekonomskom takmičenju za 21. vek.”
U ostatku međunarodne zajednice, nastala je bojazan da bi, zbog boljih uslova, mnogi proizvođači iz Evrope i ostatka sveta mogli da se presele preko bare, odnosno da će ih nove američke politike materijalno oštetiti. Iz Evrope, Japana, Južne Koreje i Kanade stigle su optužbe za protekcionizam, tj. da se SAD oglušuju o pravila Svetske trgovinske organizacije o slobodnom protoku dobara.
Kako god razumeli geopolitičke motivacije, aktuelni plan Evropske unije ubrzano prolazi kroz centre evropskog odlučivanja zato što je u pitanju odgovor na američke (i pre njih kineske) inicijative. Rezultat svega toga bi mogla da bude “blokovska” podela i takmičenje između najvećih ekonomija sveta za parče čiste ekonomije budućnosti.
Globalne posledice
Šta to sve znači?
Sa jedne strane, istorijski gledano, ovakva tehnološka takmičenja između velikih sila umela su da izazivaju neverovatne tehnološke skokove. Jednom kada se sila državnog aparata zapravo usmeri na rešavanje nekog problema, potpomognuta inače nezamislivom količinom novca, svašta što bi ranije delovalo nedostižno lako postaje moguće – kao što je, primera radi, evropski plan o neto-nula emisijama do 2050. godine.
Tamo gde su nekada bile prepreke klimatskoj akciji, od privatnih interesa energetskih giganata do birokratskog nerazumevanja, sutra bi mogle da budu subvencije, olakšice i dobro podmazana mašinerija sa ciljem da preokrene budućnost Zemljine klime i transformiše naše okruženje.
Štaviše, situacija koja upravo nastaje mogla bi stvoriti uslove u kojima se najveće ekonomije sveta takmiče ne samo u razvoju sopstvenih čistih tehnologija i proizvoda, već i u zaustavljanju emisija gasova staklene bašte i zauzdavanju klimatskih promena i njihovih posledica. Trka može imati nesagledive pozitivne posledice širom sveta – kako ekonomske, tako i političke, ekološke, pa i zdravstvene.
Ali postoji i druga strana medalje. Bilo da se EU odvoji u svojoj inicijativi od SAD, ili da se ujedine u transatlantsku saradnju kako bi parirali Kini, ovo može dovesti do tzv. trke do dna u javnim politikama subvencija i olakšica za čiste tehnologije. Kao što, primera radi, razlike u poreskim politika dovode do “bega kapitala”, veliki privatni igrači mogu u ovakvom okruženju ucenjivati države i tražiti sve veće subvencije, pod pretnjom selidbe svojih kapaciteta u druga, “jeftinija” okruženja.
Razlike u javnim politikama među blokovima i same mogu usporavati tehnološki napredak i pravovremenu implementaciju rešenja – jer mogu sa jedne strane sprečiti transfer tehnologija, a sa druge usporiti njihovu primenu.
Sukob u ovom smislu je već počeo: u oktobru 2022, SAD su najavile zabranu izvoza tehnologija i alata kojim se proizvode napredni poluprovodnici u Kinu, što može imati dalekosežne posledice po ovu široko primenjivu visokotehnološku industriju. Početkom februara ove godine, Kina je zauzvrat zabranila izvoz nekoliko ključnih tehnologija proizvodnje solarnih panela (Kina trenutno čini oko 80 odsto svetske proizvodnje solarnih panela).
KLIMA101 NEDELJNI NEWSLETTER
Nesvrstani
A šta je sa ostatkom sveta? Dok se neke zemlje, kao što je Indija, trude da naprave sopstveni put i razviju sopstvene proizvodnje i tržišta, druge, manje, osuđene su da u novim prilikama biraju sa kime će sarađivati.
Srbija je kako politički i ekonomski, tako i geografski neraskidivo povezana sa Evropskom unijom. Ali ubrzano usvajanje krovnih strategija i planova na nivou Evrope može još više da razotkrije tromost i nevoljnost Srbije da usvoji osnovne strateške dokumente kada su u pitanju klimatske promene i energetska tranzicija, među kojima je na prvom mestu trebalo da bude domaći “pandan” evropskom Zelenom dogovoru, tj. Strategija niskougljeničkog razvoja, čiji je nacrt bio na javnoj raspravi još početkom 2020. godine ali koja do danas nije usvojena u Vladi Republike Srbije. Ta tromost svakako može uticati na pristup budućim fondovima i drugim razvojnim instrumentima.
Kako će se ovaa priča završiti zavisi od velikog broja aktera, uključujući tu i građane Srbije, ali svakako možemo reći da prolazi vreme kada smo kao država, u senci i na začelju kolone, mogli u tišini da ignorišemo savremene probleme klimatskih promena i njihovih posledica, zagađenja i zelene tranzicije. U godinama koje dolaze, Srbija će morati da se menja sa vremenom.
