Fotografija: Elektroprivreda Srbije (EPS)
EPS je konačno izašao sa svojim planom zelene tranzicije nazvanim Zeleni put. Sudeći po do sada objavljenim informacijama, EPS planira zatvaranje 10 termoblokova do 2035. godine, kojim se smanjuje zbirna snaga termoelektrana sa 5171 MW na 4077 MW, odnosno za 1094 MW.
U međuvremenu, u Kostolcu kreće sa radom novi blok B3, snage 350 MW, tako da bi prema tom planu 2035. godine EPS trebalo da na mreži ima ukupno 4427 MW iz termokapaciteta. Sa ovakvim zatvaranjem termokapaciteta do 2035. godine prosečni emisioni faktor EPS bi se popravio sa 0,86 tona CO2 po MWh u baznoj 2019. godini na 0,51 tona u 2035.
Posmatrajući ukupno stanje energetike kod nas, EPS-ov zeleni plan je i ohrabrujući i pozitivan, a opet se čini nedovoljno ambicioznim u odnosu na evropske trendove. U pitanju je dobrodošla, ali zakasnela razvojna putanja koja je u celosti realna – jer je prilično konzervativna.
Energetsku tranziciju uslovljava geopolitika
Posle uspešno završene zimske sezone sa rezultatima koji svakako ohrabruju (imali smo izvoz električne energije u poslednja 4 meseca), elektroenergetski sektor u Srbiji nalazi se pred starim i novim izazovima, u promenjenim okolnostima.
Geopolitika je u energetici uvek igrala jako važnu ulogu, a danas je sa ratom u Ukrajini još važnija. Tako se Evropa geopolitički posmatrano odriče snabdevanja gasom i naftom iz Rusije zarad skupljeg snabdevanja energentima iz drugih regiona, prvenstveno iz SAD.
Sa takvom kontroverzom, ne vidi se druga opcija u Evropi osim još radikalnijeg zaokreta ka obnovljivim izvorima energije. Tu šansu Evropa jednostavno mora da iskoristi ako hoće da ostane značajan igrač u geopolitici, bar u tehnološkim oblastima. A posledice po Srbiju i region videće se u dodatnim zahtevima od strane Evrope za još bržom dekarbonizacijom.
Sa takvim spoljnim pritiskom, a imajući u vidu veliku unutrašnju inerciju termoenergetskog sektora, postavlja se pitanje koja je to optimalna brzina tranzicije za Srbiju. Puno je mogućih odgovora, ali idealna je ona brzina koja pravi minimalne štete u širem smislu, obezbeđuje sigurno snabdevanje građana i privrede električnom energijom sa prihvatljivom cenom, uz držanje visokog nivoa pravičnosti tranzicije, i uz ubrzano smanjivanje ekoloških posledica rada elektroenergetskog sektora. Koliko je Zeleni put blizak ovom idealnom scenariju?
EPS gasi pre svega uveliko zastarele blokove
Ako se pažljivije analizira šta to tačno EPS zatvara, uočava se da su to blokovi koji su svoj životni vek odavno odslužili: primera radi, Kolubara A je započela sa radom 1956. godine i uskoro će napuniti 70 godina. Održavanje takvih blokova je i preskupo i ekološki neprihvatljivo, sa energetskim performansama koje su ispod svakog minimuma (rezultantni stepeni iskorišćenja su ispod 20%).
Ove blokove je trebalo zatvoriti još pre 10 godina, i paralelno graditi zamenske kapacitete u solaru i vetru. Ovakvo kašnjenje ne može se brzo nadoknaditi, i zato se u EPS-u mora sa većim ubrzanjem krenuti ka većem učešću obnovljivih izvora.
Ali nije dovoljno samo da EPS krene sa intenzivnom gradnjom solarnih i vetroelektrana. Promena mora da se dogodi i u privatnom sektoru, kroz stvaranje poslovnog ambijenta u kojem je ulaganje u ove projekte profitabilno, ali i na strani decentralizovane proizvodnje, kroz koju učešće građanske energije postaje sve uticajnije i smanjuje pritisak na državnu elektroprivredu.
EPS je u planu naznačio da će u obnovljive izvore energije biti uloženo 4,8 milijardi evra do 2035. godine (gradnja hidrokapaciteta, solarnih i vetroelektrana). Da li je to dovoljno zavisi samo od toga koliko će kapaciteta biti izgrađeno, pre svega solarnih panela, od strane privatnih investitora i na strani decentralizovane proizvodnje.
Implementacija EU sistema trgovanja emisijama (ETS) pruža šansu da prihodi po osnovu emisija budu iskorišćeni za jačanje procesa energetske tranzicije u našoj zemlji, a mehanizmi prekograničnih oporezivanja emisija u osnovi vode slabljenju konkurentnosti naše industrije. Moraju se donositi pravovremene odluke, jer cene emisija ugljen dioksida i cene energije diktiraju brzinu reakcije.
U prethodne dve godine već je bilo ohrabrujućih razvoja. Novi Zakon o obnovljivim izvorima i izmene nekih važnih zakona pokazuju spremnost države na unapređenje regulatornog okvira. Dešavaju se ozbiljna pomeranja u pozitivnom smeru na razvoju unutardnevnog tržišta, a u stručnim raspravama konačno počinje da preovladava razumevanje o nužnosti ubrzane dekarbonizacije energetike.
Ohrabruje i interesovanje investitora, i dugi red u čekanju na priključenja na prenosnu i distributivnu mrežu (mada samo čekanje ponekad i zabrinjava).
KLIMA101 NEDELJNI NEWSLETTER
Usled svog položaja, EPS je prirodno konzervativan
Međutim, ono što nikako ne ohrabruje je činjenica da je snaga najveće solarne elektrane u Srbiji, koja će biti puštena u rad 5. aprila ove godine, tek 10 MW. Bilo bi ohrabrujuće da je njena snaga 1000 MW. Nedovoljan je broj zelenih MWh iz vetroenergetike, koja učestvuje sa svega oko 3% u energetskom miksu Srbije danas, još se luta sa nadgornjavanjima o priključenjima na prenosnu mrežu…
Moglo se, drugim rečima, u ovom zelenom planu i više i brže, i to na oba kraja proizvodnog portfolija. Na jednom, gde su obnovljivi izvori, intenzivnija i brža izgradnja sa odlučnijim proaktivnim pristupom, a na drugom, gde su postojeći termoenergetski kapaciteti, sa daljim zatvaranjem ostarele flote, pre svega u termoelektrani Nikola Tesla A u Obrenovcu.
Ali kadrovski kapaciteti EPS-a nisu dovoljno sinhronizovani sa ubrzanim ritmom energetske tranzicije u najrazvijenijim evropskim državama. Samim tim, konzervativizam je i logičan i prirodan unutar državne elektroprivrede strukturirane na monopolskom položaju, a stručni krugovi još zaziru od energetske tranzicije ka zelenim kWh u strahu od novog tehnološkog podjarmljivanja od strane razvijenog Zapada. Luta se sa ocenama o efikasnosti ulaganja u obnovljive, a maksimizuje se problem balansiranja u sistemima sa velikim učešćem obnovljivih…
Naravno, nesporan je i nedovoljno fokusiran, i često kontraproduktivan pristup entiteta Evropske unije, kao i nedovoljna finansijska podrška međunarodnog bankarskog sektora, i neuvažavanje objektivnih istorijskih okolnosti u kojima se naša energetika nalazi.
U ovom momentu, od EPS-a se pre svega očekuje da ne ponavlja greške napravljene u prethodne dve decenije, i da već sada izađe sa planom – šta posle 2035. godine, odnosno kako izgleda putanja do potpuno dekarbonizovanog elektroenergetskog sektora.
Naravno, ovaj plan mora se koordinisati sa državnim planovima razvoja integralne energetike, sa smanjivanjem uvozne zavisnosti od nafte i gasa, sa aktivnostima na uvođenju tehnologija vodonika, sa elektrifikacijom sektora transporta i grejanja, sa podizanjem performansi energetske efikasnosti u svim segmentima energetskog lanca, sa optimalnim iskorišćavanjem biomase, biogasa i geotermalnih potencijala Srbije…
Kašnjenja u dekarbonizaciji će biti izrazito skupa, pa se samim tim odluke više ne smeju odlagati.
O autoru
Dr Nikola Rajaković je profesor na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu i dugogodišnji predsednik Saveza energetičara Srbije. U toku svoje karijere bio je i konsultant Svetske banke, državni sekretar u Ministarstvu rudarstva i energetike (2008-2011) kao i predsednik Upravnog odbora JP Elektroprivreda Srbije (2002-2004).
