Šta možemo kao pojedinci da uradimo kako bismo pomogli svom okruženju u gradu?

Verovatno niko – pa ni Beograđani sa Zvezdare – nije očekivao takav ishod.

Septembra 2019. godine, na javni uvid dospeo je plan proširenja dela ulice Dimitrija Tucovića i Čingrijine sa dve na četiri trake, u kojem je planirana i izgradnja parkinga na lokalnoj zelenoj površini. 

Među stanovnicima iz kraja, koji su plan videli kao napad na lokalni javni prostor, javio se otpor – i potreba za organizovanjem radi združene borbe protiv ovog plana.

Danas, pet godina kasnije, jasno je da su građani pobedili u ovom neplaniranom sukobu. Umesto planiranih ulica i parkinga, Beograd ima sačuvanu zelenu površinu u blizini Gradske bolnice, ali i novu neformalnu organizaciju: „Sačuvajmo zelenu Zvezdaru”. 

„Kada smo se organizovali u ‘Sačuvajmo zelenu Zvezdaru’, mi smo mesec-dva bili u konstantnoj komunikaciji”, priča za portal Klima101 Milica Batričević, članica ove organizacije i veteran u borbi za zeleniji i čistiji grad. 

Ali komunikacija nije bila samo među angažovanim stanovnicima ovog dela Zvezdare, koji su te 2019. organizovali niz protestnih akcija, već i između njih i nadležnih institucija, gde je na površinu isplivao jedan važan problem: nedostatak znanja.

„Tada smo shvatili koliko se od građana zahteva da budu jednaki u stručnosti da bi razgovarali sa institucijama”, objašnjava Milica. „Ogromna je razlika između ljudi koji su završili potrebne fakultete i imaju višegodišnje iskustvo rada u institucijama, i nas kao običnih građana.”

U Beogradu, gradsku upravu čini, između ostalog, ukupno 23 gradska preduzeća i organizacije, od čega njih 13 ima prefiks „komunalno”, koje upravljaju našom vodom, zgradama, zelenilom, saobraćajem, otpadom… 

Mada bi u nekim idealnim uslovima ove institucije uvek radile u korist svih građana, Između njih i građana po prirodi stvari postoji jaz – ne samo u nadležnosti i moći, već i u perspektivi i iskustvu. Međutim, ako želimo da se zaista uključimo u razvoj i unapređenje života u gradu, to je jaz koji moramo makar donekle da premostimo.

Suočeni sa problemima gradskog života, nedostatkom znanja, sa galopirajućim klimatskim promenama, zagađenjem, ali i posledicama vladavine tzv. investitorskog urbanizma – šta možemo kao građani zapravo da uradimo?

Svako ko želi da se bavi unapređenjem gradskog života mora da se edukuje – a put to znanja nije uvek jasan, niti pristupačan

Prvi odgovor je, naravno, okupljanje i protest. Čak i u nedostatku bilo kakve druge moći, građani uvek imaju brojnost na svojoj strani, a Srbija je poslednjih godina postala pravo stecište ekološkog aktivizma i ekoloških protesta – protiv malih hidroelektrana, eksploatacije litijuma, zagađenja vazduha…

Ali šta kada je protest nemoguć, ili kada problem nije toliko veliki da zahteva brojnost kao odgovor? Srećom, nije nam to jedino sredstvo na raspolaganju. Postoje stvari koje možemo da uradimo gotovo pa sami. 

Međutim, ako nas zaista interesuje da se angažujemo, da probamo da poboljšamo život u mestu u kojem živimo, prvo i neophodno oruđe je znanje. 

Ranije ove godine, tokom proleća, stanovnici Vračara bili su iznenađeni jednom neprijatnom novinom u Karađorđevom parku, u okolini Hrama Svetog Save: pojavili su se insekti koji su ličili na stršljene. 

Uplašeni, građani su zvali nadležne institucije, pisali kome su umeli na društvenim mrežama – pa i probali sami da se organizuju da oteraju ove potencijalno opasne životinje.

Međutim, u pitanju uopšte nisu bili stršljeni – već takozvane mamutske ose (Megascolia maculata). Za razliku od stršljena, ove ose, mada su najveće u Evropi, zapravo su bezopasne po ljude.

„Primerci koje su videli Vračarci u parku su mužjaci”, kaže za Klimu 101 dr Jovana Bila Dubaić sa Biološkog fakulteta u Beogradu. „Oni provode zimu pod zemljom, pa na proleće samo nedelju-dve izađu i lete blizu zemlje u potrazi za ženkama. Ali oni su bezopasni, mužjaci čak ni nemaju žaoku.”

„Nema nikakvog razloga da se ove jedinke uništavaju – a takve akcije mogu u nekim slučajevima imati i negativne posledice po lokalne ekosisteme.”

Slična nerazumevanja naša sagovornica videla je i za druge vrste, na primer za tzv. ose grnčarice, koje kao što im ime kaže, prave osinjake nalik na ćupove, koji netreniranom oku mogu delovati opasno. Gotovo svake godine, krajem proleća i početkom leta, građane Beograda zbunjuje i sasvim prirodno ponašanje divljih pčela u toku rojenja.

Kako navodi dr Bila Dubaić, koja se pored akademske karijere bavi i naučnom komunikacijom, ovakvih primera je bezbroj, a ovde smo naveli samo one koji se tiču osa i pčela u urbanim sredinama. Šta je sa drvećem, zelenilom, gradskim životinjama – pa i dalje od flore i faune, sa zemljištem, rekama, poplavama? Koliko zaista znamo o fenomenima i adekvatnim rešenjima za probleme koji nas okružuju?

„Moramo da se edukujemo”, slaže se Milica Batričević, „da znamo strategije, pravila i propise, pa čak i o stručnim temama koje nas se tiču. Na primer, kada se i zašto vrši orezivanje, kako treba da se kosi zelena površina…” 

„Ključno pitanje nije kako da znamo da li smo u pravu; ključno pitanje je kako se edukujemo, i kako stvaramo zajednice znanja koje posle postaju izvor akcije.”

Ne postoji jednostavno rešenje kad je u pitanju edukacija. Ne postoji prečica. U pitanju je put bez kraja kojim jedino možemo da idemo peške. A naš najveći saveznik u tom putu – nauka – često nije sama po sebi pristupačna niti razumljiva.

„Kako mi pojedinačno znanja nemamo važno je da znamo koji su izvori”, dodaje Batričević. „Postoje organizacije kao što su Ministarstvo prostora ili RERI, ali i druge, neformalne organizacije koje su se okupile sa istim ciljevima širom Srbije.”

„Ono što omogućava da komunikacija i odnosni traju i danas jesu grupe zajednice, npr. na Vajberu. Po mom mišljenju one su potrebne i u doba pre borbe jer omogućavaju da zajednica zajedno mapira probleme.”

Ali sa druge strane, ako želimo da utičemo na naše okruženje, da poboljšamo život nas i naših sugrađana, ne možemo samo da se bavimo obrazovanjem. Recimo da smo primetili neki problem u našem okruženju – neko drvo ne treba da se poseče, nedostaje kontejner za reciklažu, neki otpad ne možemo da očistimo sami. Informisali smo se na pravi način i znamo da nešto treba da se promeni. Koji je sledeći korak?

Najbolji prvi korak je pisanje nadležnim službama – samo je potrebno znati kako

Možda i najvažniji alat koji imamo na raspologanju je olovka. 

Naravno, nije u pitanju zapravo olovka, koju uostalom danas više i ne koristimo, već tastarura ili telefon, ali ideja je ista. Ako primetimo problem, postoje adrese i postoje brojevi koje možemo da okrenemo i da angažujemo nadležne službe da taj problem reše.

U svom višegodišnjem iskustvu aktivizma u Beogradu, Milica Batričević ima niz lekcija koje želi da podeli kako bismo u tom poduhvatu bili uspešniji.

„Obraćala sam se mnogim institucijama”, kaže Batrićević, „Gradskom zelenilu, čistoći, rasveti, GSP-u… Nažalost, domaće institucije se služe modernim tehnikama kao što je ghosting, tj. često ignorišu građane.”

Međutim, postoje načini da se privuče njihova pažnja.

„Uvek bih rekla da je važno nastupati kao zajednica, makar neformalna. Kada se obraćamo, važan je legitimitet, a on je veći u zajednici.”

Kako kaže Batričević, nekada je bilo važno u komunikacije uključiti i Beokom servis, preko kojeg su građani mogli da prijavljuju različite probleme u gradu. Ali ovaj servis je prošle godine ugašen, i danas umesto njega postoji „servisni centar” na broju 11011. 

Postoji jedan veliki problem sa ovim servisom – on se naplaćuje, što nećete saznati pozivom, već tek kada dobijete račun za telefon.

„To je porazno”, kaže Batričević. „Građanima se naplaćuje njihov rad u ime javnosti. Kao kada bismo naplaćivali poziv Hitnoj pomoći ili vatrogascima. To uskraćuje građanima javno učešće.”

Ono što ostaje uslovno rečeno besplatno je – pisanje mejlova. Kako objašnjava Milica Batričević, ako želimo da se obratimo nadležnima, ionako uvek treba koristiti i mejl, zato što on ostavlja trag. 

„Jednom nam Gradsko zelenilo nije odgovorilo godinu i po dana”, kaže naša sagovornica. „Ponovila sam mejl, uključila nadležne i na kraju dobila odgovor. Važno je imati tragove u tom smislu – to je, uostalom, dokaz nedostatka odgovora.”

Ako zvanje i pisanje mejlova ne funkcioniše, adresa postaju i mediji, gde se može stvoriti neophodan pritisak javnosti. Ali ne mora svaki problem da završi u medijima da bi nadležne institucije odgovorile; ponekad ishod sam po sebi bude i (iznenađujuće) pozitivan.

„Najbolje iskustvo imala sam zapravo sa rasvetom”, kaže Milica Batričević (u pitanju je JKP Javno osvetljenje). 

„Oni su u ulici u blizini moje zgrade uspeli da postave 7-8 bandera i da pri tome ne ugroze drveće u okolini, i zaista su na vreme izlazili po prijavama kvarova i uzimali u obzir napomene.”

Iza svih ovih uvida, iza same potrebe za neformalnim obrazovanjem i aktivizmom uopšte, krije se i jedan nezaobilazan (i neprijatan) sastojak naše savremene realnosti – sveopšte nepoverenje, pre svega u institucije, ali i u druge ljude, naše sugrađane i komšije. 

Za razliku od konkretnih, lokalnih problema, nepoverenje je društveni problem koji ne možemo rešiti sami. Kako kaže Jovana Bila Dubaić, poverenje se mora graditi, i to pre svega odozgo, otvorenim i jasnim informisanjem stanovništva.

„Postoji veliki broj načina na koji nadležne institucije i struka mogu obraćati javnosti, od obaveštenja na javnim mestima, medijskih saopštenja, uputstava, saveta, pa i preko društvenih mreža”, kaže dr Bila Dubaić. 

Informisanje, naime, nikada nije samo informisanje – dugoročno, otvorenost institucija gradi poverenje građana, što stvara produktivan odnos koji ima pozitivne posledice po gradski život; ovaj fenomen je istražen u nizu naučnih studija. Ali opet, priča o poverenju se ne završava samo na poverenju u institucije.

„Kada smo sačuvali poljanče, kako zovemo naš parkić na Zvezdari”, priča Milica Batričević, „posadili smo i drveće. Međutim, ono se potom osušilo. Ispostavilo se da je teško organizovati zalivanje u zajednici, čak i kada je tako mala.”

Kao i obrazovanje, izgradnja poverenja je dugoročan proces koji se sastoji od bezbroj malih koraka. Prava rešenja deluju kao da su nam ispred nosa, ali su istovremeno i neuhvatljiva.

„Ali na kraju smo se ipak dogovorili: svako drvo smo označili brojem, i dogovorili se koji komšija zaliva koje drvo”, objašnjava Batričević. „Više se nisu sušila.”