Divlje medonosne pčele proglašene su za ugrožene na Crvenoj listi pčela Evrope. Evo šta to znači

FOTO: William Warby / Unsplash

U javnosti se o medonosnim pčelama uglavnom govori kroz prizmu pčelarstva: o pčelama koje žive u košnicama, pod ljudskom kontrolom i negom. 

Međutim, pčele su postojale mnogo pre nego što je čovek počeo da ih gaji. Postoje i njihove divlje populacije, koje žive slobodno u šupljinama stabala, zidovima zgrada i drugim zaklonima, samostalno pronalaze hranu i opstaju bez ljudskih intervencija.

Iako pripadaju istoj vrsti kao i gajene pčele, njihov životni ciklus, izazovi kojima su izložene i uloga u ekosistemima značajno se razlikuju. Upravo te divlje populacije do sada su bile gotovo nevidljive, kako u naučnim istraživanjima, tako i u strategijama zaštite prirode. 

Sada se to menja: Međunarodna unija za zaštitu prirode (IUCN) proglasila je divlje medonosne pčele (Apis mellifera) ugroženima (Endangered) na nivou Evropske unije. Ovim činom, one su prvi put zvanično prepoznate kao deo prirodne baštine koji zahteva posebnu zaštitu.

U trogodišnjem istraživanju je učestvovalo 14 istraživača, uključujući i jednog stručnjaka iz Srbije

Međunarodna organizacija Honey Bee Watch okuplja istraživače, stručnjake i pčelare iz različitih zemalja sa ciljem proučavanja divljih medonosnih pčela. Nastala je iz potrebe da se povežu istraživači koji su godinama radili nezavisno, kako bi se uskladila metodologija, objedinili podaci i uspostavili standardi istraživanja.

U okviru ove organizacije formiran je međunarodni tim od četrnaest stručnjaka, među kojima se nalazim i ja, kao predstavnik Univerziteta u Beogradu i Biološkog fakulteta. 

Na poziv IUCN-a, naš tim je sproveo evaluaciju statusa divljih populacija vrste Apis mellifera. Proces je trajao tri godine i obuhvatio analizu postojećih istraživanja, prikupljanje novih terenskih podataka i detaljan pregled literature. 

Prikupljeni podaci zatim su analizirani prema strogim IUCN kriterijumima koji se koriste za određivanje kategorija ugroženosti vrsta. Dobijeni status „Ugrožene“ (Endangered) jasno ukazuje na ozbiljnu potrebu za sprovođenjem mera zaštite.

Razumevanje glavnih pritisaka sa kojima se suočavaju divlje populacije medonosnih pčela ključno je za njihovu zaštitu i planiranje budućih mera očuvanja. IUCN izveštaj identifikuje nekoliko ključnih faktora rizika:

• Pesticidi – imaju dugoročne negativne efekte na zdravlje pčela.
• Klimatske promene – menjaju periode cvetanja biljaka, čime se narušava usklađenost između potreba pčela i dostupnosti polena i nektara. Istovremeno, sve češći ekstremni vremenski uslovi — poput dugotrajnih suša i nižih zimskih temperatura nego ranije — dodatno otežavaju preživljavanje. Posledično, kolonije trpe veći stres, smanjuje se njihova otpornost i postaju ranjivije na druge pritiske iz okoline.
• Gubitak staništa – sve je manje starih stabala sa prirodnim šupljinama pogodnim za gnežđenje, kao i raznovrsnih biljaka koje cvetaju kroz sezonu i obezbeđuju nektar i polen — osnovnu hranu za pčele.
• Bolesti i paraziti – alohtoni (ne-nativni) patogeni i paraziti uneseni iz drugih delova sveta mogu imati znatno pogubnije efekte na domaće populacije, jer one nisu evolutivno prilagođene na njihovo prisustvo. Situaciju dodatno pogoršava to što se patogeni lakše i brže šire u područjima sa velikim brojem košnica, što je česta praksa u savremenom pčelarstvu.
• Nepovoljne pčelarske prakse – uključuju nekontrolisanu razmenu, uvoz i premeštanje matica i rojeva između različitih regiona. Čak i kada je reč o istoj podvrsti, ovakve prakse dovode u kontakt populacije koje su bile izolovane i prilagođene lokalnim uslovima sredine. Njihovim ukrštanjem fine genetičke razlike među populacijama postepeno nestaju, a pčele postaju sve sličnije i samim tim ranjivije. Sve ono što je prirodna selekcija vekovima oblikovala i favorizovala ovakvim praksama može biti izgubljeno.

Koji su sledeći koraci za divlje pčele, i šta to znači za pčelarstvo?

Prvi korak je podizanje svesti — jer mnogi i dalje ne znaju da divlje medonosne pčele postoje i da su važan deo ekosistema. 

Sledeći korak je izrada preporuka i zakonskih okvira koji će omogućiti da ove populacije budu uključene u planove zaštite prirode i upravljanja prostorom. To podrazumeva i bolje usklađivanje praksi upravljanja i očuvanja staništa u područjima gde postoje divlje populacije.

Ova odluka nije usmerena protiv pčelara niti donosi zabrane. Njena suština je da ukaže da, pored pčelarstva, postoji i divlji segment populacije koji ima važnu ekološku ulogu i zaslužuje pažnju i zaštitu.

U narednim godinama očekuju se smernice koje će pomoći da se uspostavi održiv balans – na primer, kroz zaštitu staništa, pažljivije planiranje broja košnica u područjima gde postoje divlje populacije i bolju kontrolu uvoza matica. 

Ovakav pristup nije prepreka za pčelarstvo, već naprotiv, očuvanje genetičke raznolikosti kroz divlje populacije može doprineti i većoj otpornosti pčelinjih društava u budućnosti.

Ključni naredni korak je nastavak prikupljanja podataka, naročito u zemljama van EU, poput Srbije, gde već postoje detaljna istraživanja, ali su ona geografski ograničena pre svega na područje Beograda. Proširenje istraživanja na druge regione biće presudno za dobijanje potpunije slike o rasprostranjenosti i statusu divljih populacija.

Divlje medonosne pčele su naše komšije

U  Srbiji postoje stabilne populacije divljih medonosnih pčela, a najviše potvrđenih nalaza do sada potiče iz Beograda. 

U urbanom tkivu grada pčele koriste šupljine u zidovima, starim fasadama i kutijama roletni, funkcionalne ekvivalente dupljama u starih stabala, pa im mesta za gnežđenje obično nisu ograničavajući faktor, što verovatno doprinosi opstanku.

Faktori pritiska u Srbiji slični su kao u ostatku Evrope: pesticidi, klimatske promene, bolesti i paraziti, kao i rizici povezani sa pojedinim pčelarskim praksama. 

Da bismo dobili potpuniju sliku o njihovoj rasprostranjenosti i stanju, važno je proširiti istraživanja i van Beograda i uspostaviti dugoročan monitoring na više lokacija širom zemlje. Ako primetite divlju koloniju medonosnih pčela, javite nam se. Svaka informacija pomaže nauci: jovanabila@bio.bg.ac.rs – Centar za biologiju pčela, Biološki fakultet Univerziteta u Beogradu.

O autorki

Dr Jovana Bila Dubaić je doktor ekoloških nauka zaposlena na Biološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu kao docent za užu naučnu oblast Ekologija, biogeografija i zaštita životne sredine. Svoju profesionalnu karijeru posvetila je istraživanju pčela, proučavajući njihovu ulogu u kontekstu agroekologije i urbane ekologije. Strast prema biologiji i nauci deli sa širom publikom putem društvenih mreža, javnih nastupa, predavanja, radionica i učešće na naučnim festivalima i sajmovima.