FOTO: Aleks / Unsplash
Prostorni plan područja posebne namene uređenja dela priobalja grada Beograda – područje probalja reke Save za projekat „Beograd na vodi”, kolokvijalno zvan jednostavno Beograd na vodi, svakako je jedan od najkontraverznijih planova za urbanizaciju glavnog grada.
Donet pre više od deset godina (početkom 2015. godine), uzburkao je do tada prilično učmalu profesionalnu zajednicu i trajno podigao pozornost i zainteresovanost građana za odluke koje se tiču našeg neposrednog životnog okruženja.
Od starta je bilo jasno da je Beograd na vodi uspostavio nove standarde planiranja, međutim, pokazaće se da taj standard nije neka konačna norma, već kontinuirani proces njihovog „kvarenja”.
Naime, izmene osnovnog plana, donate 2022. godine, ukinule su čak 5,4 od 18,9 hektara planiranih površina za javne namene u blokovima (zelene površine i parkovi, škole, vrtići, kultura), pa je od prvobitnih 8,4 hektara javnih zelenih površina, „stradalo” više od jednog fudbalskog terena.
Jesen 2025. godine dočekali smo sa još jednom izmenom i dopunom osnovnog plana, uz pomoć koje se Beograd na vodi proširio uzvodno levom i desnom obalom Save i skoro udvostručio svoju teritoriju.
dr Ana Graovac, Nova planska praksa
Ovo proširenje izazvalo je novi niz reakcija u javnosti, mahom zbog činjenice da je novim standardima u planiranju pogođen i kompleks Beogradskog sajma, ali je kod kreatora rešenja ovaj put uočljiva promena narativa ka „zelenim” temama – formiranju linijskog parka, sistema zelenih površina itd.
I zaista, ako se pogledaju obračunske vrednosti, javne zelene površine u blokovima rastu na 15,2 hektara na desnoj obali Save, što je procentualno veći udeo nego u prvobitnom planu (sa 7,2% na približno 8% ukupne površine).
Međutim, postavlja se pitanje da li je ovaj plan doneo bilo kakvu suštinsku promenu po pitanju planiranja zelenih površina?
Površina je zelena, ali šta je ispod zelenila?
Jedan od osnovnih zadataka urbanističkih planova je podela građevinskog zemljišta na javno i ostalo zemljište. Iz te podele nastaju i javne zelene površine – parkovi, skverovi, koje su svima po pravilu dostupne pod jednakim uslovima, i o kojima se stara javno komunalno preduzeće.
Međutim, nije i ne treba svaka zelena površina da bude javna. Smisao zelenila nije iscrpljen u javnim prostorima; zelenilo je bitna komponenta životne sredine i ima višestruku ulogu – od smanjenja zagađenja i drugih negativnih posledica urbanizacije do uticaja na ambijent.
U urbanističkim planovima se zato koriste dva urbanistička parametra koja se primenjuju na svo zemljište u urbanim blokovima, bilo da se ono planira kao javno ili kao ostalo.
Prvi parametar je minimalni procenat slobodnih i zelenih površina koji je neophodno ostvariti na svakoj parceli. Iako ograničava stepen zauzetosti parcela izgradnjom, nedostatak ovog parametra je što slobodne površine definisane na ovakav način mogu biti prilično „izbetonirane”.
dr Ana Graovac, Nova planska praksa
Primera radi, izgradnja podzemnih garaža često zauzima značajan deo parcele, pa zelenilu ostaje samo da ozeleni njen krov. Ovaj problem se ublažava propisivanjem minimalnog (nad)sloja zemlje koji je potrebno nasuti na krov garaže, ali zelenilo koje može da raste u takvim uslovima nije ništa više od žbuna ili trave, pa je i njihov pozitivan uticaj na okruženje srazmerno mali.
Zato je drugi, znatno značajniji urbanistički parametar koji se propisuje u planovima – minimalni procenat zelenila u direktnom kontaktu sa tlom (tzv. nezastrte zelene površine).
Ovim parametrom se propisuje koliko će zaista „prirodne zemlje” ostati nakon planirane urbanizacije – pošto se izgrade sve ulice, zgrade, garaže i izbetoniraju sve staze i trgovi.
Upravo taj udeo prirode u urbanom okruženju omogućava prirodno oticanje vode i znatno smanjuje rizik od unutrašnjih poplava (nastalih kao posledica prezasićene ili nepostojeće kišne kalanizacije), ali i smanjuje izdatke za izgradnju kišne kanalizacione mreže, kao najkrućeg i najskupljeg insfrastrukturnog sistema.
Sa druge strane, jedino na ovakvim površinama moguće je zasaditi i održavati visoku vegetaciju (jer žardinjere zaista ne možemo prihvatiti kao sistemsko rešenje), čiji su pozitivni uticaji na smanjenje zagađenja i mikroklimu od neizmernog začaja.
Izmenama je izgubljeno čak 3,7 hektara prirodne zemlje planirane u prvobitnom projektu Beograda na vodi
Kad na ovaj način sagledamo ova dva urbanistička parametra, jasno je da prvi figurira kao značajan parametar u svakom urbanom bloku, dok značaj drugog nadilazi sam blok i utiče na celu teritoriju obuhvaćenu urbanističkim planom.
Nažalost, u praksi planiranja zbirni pokazatelji minimalnog procenta zelenila u direktnom kontaktu sa tlom se ne obračunavaju i ne prikazuju, a kulumativni efekti primene ovog parametra se ne istražuju. Prikazuju se samo minimalni procenti propisani za svaku pojedinačnu parcelu, što ne govori dovoljno.
dr Ana Graovac, Nova planska praksa
Na taj način, kroz izmene osnovnog plana iz 2022. godine, naizgled neznatnom promenom i smanjenjem neophodnog procenata zelenila u direktnom kontaktu sa tlom u pojedinim blokovima — koja je teško uočljiva u silnim tabelama različitih pravila — kao i smeštanjem podzemne garaže ispod parka Bristol (čak 70% površine parka) i povećanjem dozvoljene „izbetoniranosti” ostalih parkova (na čak 50%), došlo je do značajnog smanjenja površina prirodnog tla.
Time je izgubljeno ukupno 3,7 hektara prirodne zemlje planirane u prvobitnom projektu Beograda na vodi, odnosno više od pet fudbalskih terena.
U tom smislu, poslednja izmena plana nije donela ništa novo – tzv. linijski park je mahom ozelenjeni krov budućeg metroa, a minimalni procenti zelenila u direktnom kontaktu sa tlom u blokovima su ostali na veoma niskom nivou, manjem nego u osnovnom planu.
Suma sumarum, nakon izgradnje svih sadržaja Beograda na vodi, na desnoj obali Save ostaće oko 10% prirodne zemlje, sve drugo će potencijalno biti, podzemno ili nadzemno, izbetonirano.
Beograd ima usvojene standarde za zelene površine u novoizgrađenim blokovima, ali ih ignoriše
Sasvim drugačiji standardi za grad Beograd utvrđeni su u Planu generalne regulacije sistema zelenih površina Beograda, donetim 2019. godine, dakle u ne tako dalekoj prošlosti.
Usvajanjem ovog sveobuhvatnog plana, Grad Beograd je usvojio standard od najmanje 10 m² javnih zelenih površina po stanovniku i minimum 25% zelenila u direktnom kontaktu sa tlom u stambeno-komercijalnim blokovima, za zone urbane transformacije kakvo je područje desne obale Save.
dr Ana Graovac, Nova planska praksa
Ako u svetlu ovog saznanja uporedimo vrednosti o koiima smo do sada pričali, možemo zaključiti da je usvajanjem osnovnog plana, svakom stanovniku Beograda na vodi pripalo svega 4,95 m² javnih zelenih površina, dok poslednjim izmenama plana ta norma “raste” tek na 5 m²/st. Takođe, da se u stambeno-komercijalnom blokovima udeo zelenila u direktnom kontaktu sa tlom smanjuje sa 10-15% na 5-10% kroz obe izmene osnovnog plana, dakle sve daleko ispod beogradskih standarda.
Ovaj podatak je naročito zabrinjavajuć s obzirom na činjenicu da se područje Savskog amfiteatra već suočava sa izraženim efektom toplotnog ostrva, što pokazuje merenje koje je sprovedeno 2024. godine (i koje je čak prikazano u polaznim osnovama izmena i dopuna Beograda na vodi iz 2025. godine), i nedostatkom značajnijih javnih zelenih površina u okolini.
Dakle, već realizovani deo Beograda na vodi stvorio je jedno od najvećih toplotnih ostrva u gradu. Iako su se negativni efekti realizacije plana jasno pokazali, umesto uspostavljanja značajno viših standarda od minimalnih po pitanju urbanog zelenila, učvršćuje se princip njihovog „kvarenja”, zanemarivanja činjenica i relativizacije pravila.
KLIMA101 NEDELJNI NEWSLETTER
Delovanjem državne i lokalne politike u poslednjim decenijama, beogradsko zelenilo postaje ugrožena vrsta. Grad se i dalje oslanja na resurse koje mu obezbeđuje njegov prirodni položaj, ali se ti resursi ubrzano troše i degradiraju.
Zelena infrastruktura, uz reku Savu kao plavu infrastrukturu, treba da predstavlja temelj očuvanja životne sredine, otpornosti grada na klimatske promene i kvaliteta života građana. Upravo zbog toga ova tema mora biti centralna u svakom planu koji se odnosi na Savsko priobalje, a ne prikrivena, zamenarena ili izmanipulisana, kakav je slučaj sa Beogradom na vodi.
O autoru
Dr Ana Graovac, dipl. inž. arh. je urbanista sa dugogodišnjim iskustvom u teoriji i praksi urbanističkog planiranja. Nakon gotovo dve decenije rada u Urbanističkom zavodu Beograda, od 2021. radi kao ekspert za urbani razvoj i planiranje udruženja Nova planska praksa, istraživač saradnik u okviru Laboratorije za kulturu planiranja i dizajn prostornih politika Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i viši stručnjak za izgradnju kapaciteta u UNOPS-u. Glavni fokus njenog profesionalnog interesovanja i angažmana su: metodologija i domen planiranja kao javne društvene delatnosti, javni interes i javno dobro u urbanističkom planiranju, kao i uticaj različitih parametara, standarda i normi na fizičku strukturu grada.
