Greenwashing u arhitekturi: Koje zgrade su zelene, a koje su samo „zelene”?

Greenwashing – „ekomanipulacija” – i te kako je prisutna u savremenoj gradnji, a dr Bojana Zeković sa Arhitektonskog fakulteta u Beogradu opisuje razlike između zaista zelenih projekata i onih koji samo tako izgledaju, kao i ulogu zelenih sertifikata u ekomanipulaciji

27/02/2024 autorka: dr Bojana Zeković
0
Foto: Steffen Geyer / Flickr

Zamislite jednu zgradu. Velike terase sa obiljem zelenila, veliki prozorski otvori materijalizovani u savremenim kliznim sistemima vrhunskih performansi, ravan krov ozelenjen niskim rastinjem koje nije potrebno zalivati… da ne opisujem dalje, ta zgrada mora da je „zelena”, zar ne? 

Stanovi u ovoj zgradi reklamiraju se i pravdaju visoku cenu upravo ovim karakteristikama.

Međutim, da bi ova zamišljena zgrada bila izgrađena, prethodno je bila porušena jedna vremešna višespratnica, i bilo je posečeno nekoliko stogodišnjih stabala da bi mogla da se izgradi podzemna garaža. 

Takođe, prilikom izgradnje temeljne jame delimično se urušio susedni objekat, susedima prekoputa uskraćeno je dnevno svetlo tokom većeg dela dana, klizni sistemi sa trostrukim staklom stigli su iz daleke zemlje, npr. Kine, a nisko rastinje koje „nije potrebno dodatno zalivati” osušilo se posle prvog toplotnog talasa. 

Da li i dalje mislite da je u pitanju zelena zgrada?

Navedeni primer grubo ilustruje česte situacije sa kojima se susrećemo, a u vezi su sa bilo kojom oblasti u kojoj postoji tržišna utakmica, pa tako i u oblasti izgradnje objekata i tržište nekretnina. 

U pitanju su situacije u kojima se se epiteti „održivo”, „zeleno” ili „eko” dodaju uz proizvode, u ovom slučaju zgrade, bez ili sa samo delimičnim obrazloženjem na osnovu kojih se to tačno komparativnih kvaliteta definiše u odnosu na konkurenciju. 

Ovakve situacije poznate su kao greenwashing, odnosno u prevodu na naš jezik lažni zeleni marketing, ili jednostavnije „ekomanipulacija”

Ne možemo nazvati „zelenom” zgradu koja je samo ispunila zakonske minimume. Postoji veliki broj dobrih kriterijuma, od materijala do uklopljenosti u okruženje 

Izgradnja jednog objekta podrazumeva toliko odluka koje treba doneti i uključuje toliko aktera i resursa, da je prosto nemoguće promišljati svaki korak na putu od projekta do realizacije. 

Često se traže utabane staze i proverena rešenja koja ne dovode do preteranih glavobolja. Svaki proboj izvan uhodane prakse (scenario bussines as usual) predstavlja ogroman pomak, neretko na sopstvenu štetu u vidu troškova i zalaganja. 

Potpuno je jasno da se zarad proboja na tržištu nekretnina radije ulaže u postizanje kvaliteta i poboljšanih rešenja kod jednostavnijih i uočljivijih karakteristika, kao što su odabir fasadnih materijala, obilje zelenila u okviru i u neposrednom okruženju objekta, poboljšane energetske performanse… 

To samo po sebi nije loše, i treba da se ohrabruje, ali je pravo pitanje da li je to dovoljno da bi se takav vid izgradnje zaista smatrao održivim? Odnosno, šta sve od neodrživih praksi izgradnje nije unapređeno i da li to potire ulaganja u ostale ekološke karakteristike? 

Drugim rečima, koja je nijansa zelene u pitanju?

Kao što je već bilo reči, u definicijji jednog od čestih oblika ekomanipulacije jeste navođenje zakonski obaveznih stvari kao dobrovoljnih eko karakteristika kojima se neki proizvod ili praksa ističe među konkurencijom. Ovo je veoma izraženo u oblasti građevinarstva. 

Pooštravanje propisa, naročito u oblasti energetske efikasnosti, dovelo je do toga da savremene zgrade troše višestruko manje energije pri eksploatacji od zgrada građenih pre donošenja zakonski obavezujućih praksi izdavanja energetskih sertifikata (energetski pasoši)

Ali posedovanje energetskog pasoša je obaveza za sve zgrade, a ne samo za nove. Tako da samo posedovanje energetskog pasoša ne garantuje kvalitet: A, B ili C razred, kao minimalno zakonski obavezujuć za nove zgrade, već govori u prilog kvalitetu. 

Zakonski obavezna sertifikacija kod nas, kao i u većini zemalja, bazira se isključivo na parametru energetske efikasnosti vezujući ga za energiju koja se troši pri eksploataciji zgrade (energija za grejanje, hlađenje, klimatizaciju, ventilaciju). 

Kada je reč o brojnim drugim parametrima i kvalitetima koji zgradu mogu činiti boljom u smislu smanjenja ekološkog otiska, onda cela stvar oko sertifikacije postaje dosta kompleksna. Tu na scenu stupaju sveobuhvatni sistemi sertifikacije, koji u vrednovanje „zelenih” karakteristika uključuju mnoge kriterijume: 

  • efikasnost u korišćenju energije tokom čitavog životnog ciklusa zgrade, što znači i tokom izgradnje, kroz upotrebu materijala sa manjim ekološkim otiskom; 
  • efikasnost u korišćenju vode; 
  • odabir ekoloških materijala sa aspekta ugrađene energije u sam materijal, kao i uticaja pri eksploataciji materijala na kvalitet unutrašnjeg vazduha; 
  • zagađenje prilikom izgradnje; 
  • integrisanost u postojeće gradsko tkivo kojim se povećava oslanjanje korisnika na sisteme javnog prevoza; 
  • uključivanje svih društvenih grupa u korišćenje zgrade, i tako dalje 

Sertifikati mogu dovesti do ekomanipulacije zato što su oni pre svega – komercijalni, sa benefitom porasta vrednosti (i cene) sertifikovane zgrade

Najpoznatiji sistemi sertifikacije „zelenih” zgrada su LEED (SAD), GreenStar (Australija, Južna Afrika), BREEAM (Velika Britanija), DGNB (Nemačka), CASBEE (Japan), WELL (internacionalan). Evropska unija je na putu kreiranja sopstvenog sertifikacionog sistema koji će biti zakonski obavezujuć (Level(s)). 

Prvi sistemi sertifikacije razvijeni su 90ih godina prošlog veka i od tada se stalno usložnjavaju, internacionalnizuju i umnožavaju. Najpoznatiji i najrasprostranjeniji sistem sertifikacije je LEED sistem, sa preko 100.000 sertifikovanih objekata širom sveta

Mađutim, on je ujedno i najviše kritikovan kao alat za lažni zeleni marketing u građevinarstvu. Suština optužbi vezana je za najniže nivoe sertifikacije (moguće je postići sertifikovan, srebrni, zlatni ili platinasti nivo), koje je moguće ostvariti uz poštovanje zakonskih propisa i minimalna ulaganja i trud za poboljšanje kvaliteta zgrade, koja se često svedu na postavljanje parkinga za bicikle, tuševa za korisnike, kanti za reciklažu i otirača na ulazu. 

Ove optužbe nisu bez pokrića, ali zgrade koje pretenduju na sertifikat ipak moraju da ostvare i značajna poboljšanja kroz mnoge druge karakteristike. Obavezni kriterijumi su, između ostalog, i kompletna simulacija energetskih perfomansi zgrade (prevazilazi zakonske obaveze u većini zemalja), zatim obaveznost praćenja predviđene potrošnje energije i vode nakon početka korišćenja objekta, povećan procenat dnevnog svetla u objektu, povećan procenat poroznih površina oko i na krovovima objekta (utiče na smanjenje efekta toplotnih ostrva). 

Već je ovih nekoliko obaveznih stavki iskorak u odnosu na uobičajene prakse izgradnje u mnogim zemljama, a i kod nas. 

Pitanje koje se logično nameće, ako već postoje jasno formulisani kriterijumi za većinu kvaliteta vezanih za održive principe gradnje, je čemu onda sertifikati i zašto nisu obavezni za sve zgrade? 

Odgovor na ovo pitanje nije tako jednostavan. Prvenstveno, sertifikati su, kao i u drugim oblastima, namenjeni uređenju tržišta, u ovom slučaju tržišta nekretnina. 

Ideja koja stoji iza procesa sertifikacije, koji pritom nije nimalo jeftin, i podrazumeva naknade kako za samo izdavanje sertifikata, tako i za konsultanske usluge, registraciju projekta, vođenje procesa i sl, jeste da će nakon dobijanja sertifikata tržišna cena prodaje ili zakupa prostora u sertifikovanoj zgradi biti značajno veća od one u zgradi koja ne poseduje sertifikat, i da će samim tim opravdati i viša inicijalna ulaganja. 

Ovo je osnovni pokretač sertifikacije poslovnih i komercijalnih objekata, koji su i najzastupljenija kategorija među sertifikovanim objektima. Takođe, brojne studije potvrdile su vezu između poboljšanog komfora unutar objekata sa stepenom zadovoljstva i blagostanja korisnika (npr. manje dana bolovanja u poslovnim objektima), što uz smanjenje eksploatacionih troškova primenom efikasnijih tehničkih sistema dovodi i do ušteda „na duge staze” prilikom korišćenja objekata. 

U Srbiji trenutno postoji tridesetak sertifikovanih objekata, uglavnom poslovno-komercijalne namene, a odnedavno su pojmovi zelene gradnje i sertifikacije postali i deo zakonske regulative. 

KLIMA101 NEDELJNI NEWSLETTER

Iako osnovni poligon za sertifikaciju ostaje tržište nekretnina, ovo ipak predstavlja pozitivan proboj i u sferu uređenja oblasti građenja i podizanja standarda u ovoj oblasti. Najjači motiv za sertifikaciju ostaje privlačenje klijenata (zakupci zgrada) koji isključivo biraju sertifikovane objekte kao potvrdu kvaliteta same izgradnje, a odabirom „zelene” zgrade potvrđuju i posvećenost svog poslovanja održivim principima. 

Ali još jedan pozitivan efekat sertifikacije održivih karakteristika izgradnje, koliko god on nesavršen bio, jeste i podsticanje kvaliteta u celokupnoj oblasti građenja

Drugim rečima, zeleni standard je neminovno savremeni zlatni standard – samo se mora voditi računa o njegovim nijansama.

O autorki

Bojana Zeković (rođ. Stanković, 1987), diplomirala i doktorirala na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, gde radi kao docent na katedri za Arhitektonske tehnologije. Oblasti interesovanja u naučnom radu i praksi su joj energetska efikasnost i bioklimatski principi u arhtekturi, sistemi sertifikacije zelene gradnje i arhitektonske tehnologije. Zanimaju je teoretske i praktične manifestacije ekoloških principa u arhitekturi. Stekla je licencu LEED GA 2011, a od 2021. je i predstavnik fakulteta i član odbora direktora Saveta zelene gradnje Srbije. Učestvuje i nagrađivana na više domaćih i međunarodnih arhitektonskih konkursa, boravila na stručnoj praksi u Kini. Saradnik više arhitektonskih biroa i kompanija u oblasti projektovanja, građenja i sertifikacije energetskih performansi objekata. Bila je i deo nastavničkog tima studentskog projekta TwistBox za takmičenje Solar Decathlon Middle East (SDME 2018) u Dubaiju.

Komentari (0)

OSTAVI KOMENTAR