FOTO: Darko Trajkovic / Unsplash
Zašto ne bismo, za promenu, poljoprivredu opisali kao jedno bojno polje?
Porodična gazdinstva, država, uvoznici, industrije hrane, đubriva i opreme, tradicija i tehnologije, subvencije, pa i različite štetočine, cene goriva, kvalitet zemljišta… Svi oni zajedno čine gotovo beskrajan broj često sukobljenih činilaca, i njihova međusobna borba nam svake godine daje vrlo konkretne bilanse: od prinosa, preko cena hrane na pijacama i u samoposlugama, do prihoda svakog pojedinačnog poljoprivrednog domaćinstva, od kojeg zavisi njihov budući opstanak.
U tom nizu često sukobljenih činilaca, jedan faktor stoji gotovo sam, i bori se protiv gotovo svih. U pitanju su naravno klimatske promene.
I nažalost, u toj svojoj borbi „sam protiv svih”, klimatske promene su prilično uspešne: one ubrzano i drastično menjaju vremenske uslove koji su prethodno na ovim prostorima, tokom dugog niza vekova, oblikovali naše okruženje i naše navike.
Načini na koje klimatske promene ugrožavaju našu poljoprivredu već su u dobroj meri istraženi i mapirani, pa čak i zvanično prepoznati u strateškim dokumentima Republike Srbije kao što je Program prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove, koji posebno poglavlje posvećuje budućnosti naše poljoprivrede.
Šta kaže nauka: kako klimatske promene ugrožavaju našu poljoprivredu? Koje grane su najviše pogođene, i koji delovi Srbije?
Rizik #01: Povećana opasnost od mraza
Ovaj rizik najviše pogađa: kajsije, zatim breskve, jagode i ribizle; u manjoj meri vinovu lozu i kukuruz
Posebno ugroženi krajevi: region Beograda i Podunavski okrug, kao i delovi Vojvodine i Šumadije
Mada je intuitivno da mraz ugrožava prinose, možda i nije jasno kako rizik od mraza mogu da pospeše klimatske promene. Ključ je upravo u porastu temperatura – u ovom slučaju, pre svega temperatura tokom kasne zime.
Naime, biljke ne znaju koje je doba godine, ali one zapravo „znaju” kakvi su temperaturni uslovi. Od njih zavisi kada biljka počinje svoj prolećni život, odnosno period vegetacije.
Kada su u pitanju voćke, u nauci su određene različite bazne temperature: kada se prvi put u toku godine dogodi šest uzastopnih dana sa srednjim dnevnim temperaturama iznad vrednosti bazne temperature, smatra se da je biljka u periodu razvoja kada je osetljiva na pojavu mraza.
Za voćke koje se uzgajaju u Srbiji, bazne temperature se kreću od 9 °C (kajsije) do preko 12 °C (jabuke, kruške, borovnice) – niska bazna temperatura je i razlog zašto kajsije prve cvetaju u voćnjacima širom Srbije.
Usled klimatskih promena, konkretno porasta temperatura u kasnu zimu i rano proleće, vreme početka vegetacije kod voćaka pomerilo se u proseku dve nedelje unazad. Sve voćke počinju razvoj ranije nego nekada – i bliže periodima kada su šanse za pojavu mraza veće.
Naravno, nisu sve voćke jednako ugrožene, već su više ugrožene one koje ranije počinju vegetaciju.
Primer: U martu 2025. godine, veći deo Srbije bio je pogođen toplotnim talasom – a zatim je toplotni talas naglo prekinuo jak mraz, koji je bio zahvatio kajsije u izrazito ranjivom stanju. Rezultat je bilo uništenje gotovo celog roda i, sa jedva 3 tone po hektaru, najgora berba kajsija u Srbiji u poslednjih 20 godina.
Rizik #02: Povišene letnje temperature
Ovaj rizik najviše pogađa: u voćarstvu jabuke, kruške, dunje; stočarstvo; u manjoj meri polja suncokreta i vinove loze
Posebno ugroženi krajevi: region Beograda, Vojvodina, delovi centralne Srbije (Podunavski, Kolubarski, Mačvanski i dr. okruzi)
Biljke vole toplotu, naravno, ali kao i mi, i one imaju gornje granice tolerancije. Takozvani vreli dani, odnosno dani kada temperatura prelazi 35 °C, smatraju se za dane kada postoji visok rizik od štetnog delovanja na prinos, a najveće štete se javljaju u vreme zrenja plodova.
Naravno, usled klimatskih promena, širom nizijskih krajeva Srbije došlo je do drastičnog povećanja broja vrelih dana u toku godine.
Pošto se vreli dani gotovo isključivo događaju leti, to znači da su, kada pričamo o voćkama, u riziku sasvim drugačije vrste nego u slučaju mraza: „ranije” voćke kao što su kajsije su najmanje, a „kasnije” kao što su jabuke i kruške su najviše ugrožene.
Kako se navodi u Programu prilagođavanja, beleži se sve veće poklapanje između perioda zrenja i perioda sa mogućim ekstremnim temperaturama.
Šta to znači? Kako se usled klimatskih promena proširuje period tokom kojeg su moguće temperature od 35+ °C, biljke koje se razvijaju i sazrevaju tokom leta moraju sve veći deo svog rasta da provedu u riziku od ekstremnih temperatura.
Ovo poklapanje je, naravno, najveće kod vrsta koje kasno sazrevaju, i projekcije kažu da će za „kasne vrste” kao što su jabuke u narednim godinama broj dana sa takvim poklapanjem biti veći od 100 u toku godine – odnosno, više od tri meseca rasta u uslovima rizika od opasno visokih temperatura.
Naravno, visoke temperature nisu opasne samo za voćke: rizik postoji i kod vinograda, posebno u nizijskim krajevima (Vojvodina), kod suncokreta, a toplotni stres negativno utiče i na zdravlje stoke.
Primer: Leto 2017. godine bilo je jedno od najtoplijih u istoriji merenja u Srbiji, sa vrlo karakterističnim prinosima: ispodprosečna berba jabuka, kruški i malina, a istovremeno prilično dobra sezona za ranije voćke kao što su kajsije i breskve.
Rizik #03: Suša i nedostatak vode
Ovaj rizik najviše pogađa: kukuruz, soja, suncokret; livade i pašnjaci
Posebno ugroženi krajevi: Vojvodina, istočna i jugoistočna Srbija (Niški, Jablanički, Pčinjski i dr. okruzi)
Sve češća pojava suše, i njihov rastući intenzitet, jedan je od vodećih klimatskih rizika u našoj poljoprivredi.
Od svih gajenih kultura, suša najviše ugrožava kukuruz, koji je istovremeno i najzastupljenija ratarska kultura u Srbiji, sa oko 50% ukupne površine žitnih polja u Srbiji po poslednjem popisu.
Za razliku od pšenice, druge najzastupljenije ratarske kulture u Srbiji, koja se najčešće žanje početkom leta, žetva kukuruza počinje u septembru, pa je kukuruz na neposrednom udaru vrelih letnjih suša. A veza između letnjih suša, posebno tokom posebno vrelih leta, i prinosa kukuruza teško da može biti jasnija.
Naime, aktuelni desetogodišnji prosek prinosa kukuruza u Srbiji je nešto preko 6 tona po hektaru (2016-2025) – što i nije brojka kojom se treba posebno ponositi, jer na globalnom nivou, regioni koji, za razliku od Srbije, koriste napredne poljoprivredne tehnike i dobro navodnjavanje, dostižu proseke i preko 10 t/ha.
Ali neke sezone u Srbiji bile su daleko ispod ovog našeg proseka: u poslednjih 20 godina, prinosi kukuruza su pet puta bili ispod 5 tona po hektaru, i te godine su gotovo sve bile ekstremne po pitanju suša i visokih temperatura (2007, 2012, 2017, 2022. i 2025).
Kada su prinosi toliko mali, izgubljena poljoprivredna proizvodnja postaje klimatska šteta koja se meri u milijardama evra. Po aktuelnim istraživanjima, suše su u Srbiji krive za oko 70% šteta od klimatskih ekstrema, koji su nas u 21. veku koštali najmanje 10 milijardi evra.
Suše su nekada bile poljoprivredni rizik koji se javljao jednom u 10 godina; usled klimatskih promena, projekcije kažu da će do sredine 21. veka njihova učestalost biti češća nego jednom u dve godine.
Naravno, suša nije rizik samo po proizvodnju kukuruza; ugrožena su i polja suncokreta i soje, koji se kao i kukuruz, najviše gaje u Vojvodini, i zbog kasne žetve, umnogome zavise od letnjih vremenskih prilika. Ove kulture su takođe beležile minimume prinosa tokom ekstremno sušnih godina (2007, 2012, 2024, 2025).
Dalje, suša ugrožava i stočarstvo, jer nedostatak padavina negativno utiče na livade i pašnjake. Ovaj rizik je posebno jak u južnoj i jugoistočnoj Srbiji, tradicionalno jednom od najsušnijih regija u Srbiji.
Primer: Leto sada već davne 2012. ostalo je upamćeno kao najsušnije i najtoplije u istoriji merenja u Srbiji – u međuvremenu ga je 2024. preteklo po toploti, ali je 2012. ostalo rekordno leto po manjku padavina. Ekstremni vremenski uslovi tokom leta 2012. izazvali su, između ostalog, i najmanje prinose kukuruza i suncokreta u poslednjih 20 godina u Srbiji.
Par dodatnih napomena
Šećerna repa prkosi tamo gde drugi usevi propadaju. Na papiru, šećerna repa u Srbiji trebalo bi da trpi slične posledice kao i kukuruz: žetva u kasno leto i ranu jesen, i velika osetljivost na sušu tokom leta.
Međutim, poslednjih godina prinosi šećerne repe ne beleže takve padove tokom sušnih leta – a jedno potencijalno objašnjenje je prisustvo boljih agrotehničkih mera.
Naime, za razliku od kukuruza, soje i suncokreta, polja šećerne repe su mahom u vlasništvu pravnih lica, a ne porodičnih gazdinstava, pa imaju bolje prilike za investicije u navodnjavanje i druge mere zaštite od suša. Istovremeno, šećerna repa se gaji na znatno manjim površinama, što olakšava implementaciju mera zaštite.
U svakom slučaju, uzgoj šećerne repe u Srbiji nam pokazuje da je ipak moguće izboriti se sa sušom uz adekvatne poljoprivredne tehnike – mada ostaje upitno da li se iskustva iz uzgoja šećerne repe mogu lako „preneti” na druge useve.
Grad postaje sve veći rizik. Kako nam pokazuju savremena istraživanja, voćnjaci i vinogradi na oko 60% teritorije Srbije već su u „visokom riziku” od padavina u obliku grada; usled klimatskih promena, taj udeo će se u godinama koje dolaze približiti brojci od 100%.
Klimatske promene dovode i do porasta rizika od grada, ali i do promena u samom gradu – on će, naime, u budućnosti biti sve većeg prečnika, pa samim tim i opasniji.
Navodnjavanje postaje zahtevnije. Najveće potrebe za navodnjavanjem imaju kukuruz i šećerna repa, kao i voćarske kulture – jabuke, kruške i šljive.
Potrebe za navodnjavanjem, koje se već ne ispunjavaju na mnogim poljoprivrednim površinama u Srbiji, postaće još veće u budućnosti: u proseku, do sredine 21. veka biće potrebno 17-18% veća količina vode po hektaru, ukoliko pretpostavimo da se neće menjati sađene kulture.
KLIMA101 NEDELJNI NEWSLETTER
Rešenje za sve ove probleme je, naravno, adaptacija. Klimatske promene su problem koji zahteva odgovor, pre svega državni.
Država Srbija je krajem 2023. godine usvojila zvaničan strateški dokument, Program prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove, koji sadrži ogromnu količinu naučnih uvida, objašnjenja problema, projekcija budućih prilika, ali i poteza koje je neophodno preduzeti kako bi se ove štetne posledice umanjile.
Drugim rečima, država zna šta treba da radi. Ignorisanje ovih promena više nije samo stvar ignorisanja nauke, već i usvojenih obaveza prema nama – građanima koji bilanse svake godine osećamo na svojoj koži, bilo da od poljoprivrede živimo kao proizvođači ili samo kao krajnji korisnici.
