Foto: Wikimedia Commons
Petak, 15. maj bio je, posle 40 godina, poslednji radni dan za termoelektranu „Agios Dimitrios” u Grčkoj.
Ova termoelektrana, čija je ukupna snaga nekada bila skoro 1600 MW, najveća u Grčkoj, prošle nedelje je ugasila poslednja tri bloka – ukupno oko 1000 MW svojih preostalih kapaciteta.
Jedina preostala termoelektrana u Grčkoj je Ptolemaida 5, ukupne snage 660 MW.
Ove brojke ne objašnjavaju dovoljno jasno koliko se zapravo brzo i koliko uspešno Grčka oslobodila uglja kao energenta.
Početkom 21. veka, Grčka se nalazila u sličnoj situaciji kao i Srbija, sa oko dve trećine električne energije iz uglja. Pre samo jedne decenije, situacija je još uvek delovala relativno uporedivo: 2014. ugalj je u Grčkoj još uvek bio izvor preko 50% struje. Ali onda se priča drastično menja.
Grčka već godinama redom zatvara svoje termoelektrane.
Severni deo zemlje, odnosno regija centralne Makedonije, u Grčkoj je više decenija imala sličan položaj kao basen Kolubare u Srbiji: to je bio centar termoenergetike. Danas, u centralnoj Makedoniji, od nekadašnjih 5 velikih termoelektrana, ostala je samo jedna.
Šta se dogodilo u poslednjih nekoliko godina?
Naravno, zatvaranje termoelektrana (i kada je cilj prebacivanje na gas) je odluka, a u svakoj dobroj odluci postoji više faktora i motivacija. Kada su u pitanju termoelektrane u Evropskoj uniji, uključujući i u Grčkoj, važan faktor je sigurno i uspeh evropskoj sistema trgovine emisionim dozvolama (ETS).
Naime, u EU su proizvođači još od 2005. u obavezi da kupuju emisione dozvole za CO2 koji se emituje, a cena dozvola na tržištu je u međuvremenu porasla toliko da su termoelektrane jednostavno postale – neisplative.
Primera radi, nedavno zatvorena termoelektrana „Agios Dimitrios” je samo tokom 2025. godine emitovala 2,7 miliona tona ugljen-dioksida. Po aktuelnim cenama emisionih dozvola, to bi bio dodatni trošak od oko 200 miliona evra.
Ovo je važna perspektiva za Srbiju. Od početka ove godine, na snazi je Mehanizam prekograničnog usklađivanja cene ugljenika (CBAM), što znači da se u EU plaćaju dozvole i za „uvezene” emisije, uključujući i za emisije nastale proizvodnjom struje koja se uvozi u EU.
To znači da naša struja postaje skuplja i manje prijemčiva za evropske uvoznike, a Evropska unija je važno tržište izvoza naše struje.
Istovremeno, i Srbija je krajem prošle godine uvela instituciju tzv. poreza na ugljenik, koji bi u narednim godinama trebalo da poraste i značajno da utiče na isplativost termoelektrana.
KLIMA101 NEDELJNI NEWSLETTER
Drugim rečima, trenutna situacija u Grčkoj je i prozor u budućnost Srbije.
Država i EPS treba da je vide kao signal da doba uglja prolazi – a od primera Grčke možemo da naučimo i koliko brzo je zaista moguće zatvoriti elektrane na ugalj i preći na čistija rešenja.
