FOTO: Beogradske toplane
Sektor daljinskog grejanja u Republici Srbiji čini 60 sistema u isto toliko gradova.
Ovaj sektor suočava se sa značajnim izazovima, uključujući relativno staru infrastrukturu i veliku zavisnost od uvoznog prirodnog gasa, što negativno utiče na energetsku bezbednost.
Istovremeno, kao posledica proizvodnje toplote isključivo na bazi sagorevanja, dolazi do relativno visokih emisija gasova sa efektom staklene bašte i zagađenja vazduha u urbanim sredinama.
Ne brzo i ne odmah, ali moguće je u sektoru daljinskog grejanja postepeno zameniti prirodni gas obnovljivim izvorima energije. Što se tiče uglja i mazuta, koji se još uvek koriste u pojedinim mestima, zamenu energenata je moguće i potrebno uraditi što pre.
U aktuelnim geopolitičkim uslovima, obnovljivi izvori su energetski sigurniji od prirodnog gasa
Samo oko 10% potreba za prirodnim gasom zadovoljava se iz sopstvenih izvora, dok je uvoz prirodnog gasa najvećim delom, sa oko 90%, vezan za snabdevanje iz Rusije.
Dešavanja u svetu, od naftnih kriza 70-ih i 80-ih godina, do skorašnjeg nasilnog prekida rada Severnog toka, ukazuju da velika zavisnost od samo jednog izvora snabdevanja nosi sa sobom i značajne rizike.
Ako se ovome doda činjenica da desetak sistema daljinskog grejanja koji koriste prirodni gas u Srbiji nemaju mogućnost supstitucije drugim gorivom u slučaju prekida u snabdevanju prirodnim gasom, jasno je da bi okretanje obnovljivim izvorima energije značilo pre svega energetsku sigurnost.
Jer, obnovljivi izvori energije su domaći energetski resurs. Pored nesumnjivih prednosti u smislu niže emisije gasova s efektom staklene bašte, uvozna zavisnost u sektoru prirodnog gasa bi se smanjila, i postiglo bi se sigurno i pouzdano snabdevanje toplotnom energijom po predvidljivim cenama.
U finansijskom smislu, svaki novi sistem predstavlja investicioni trošak, ali dugoročno posmatrano, krajnji korisnici bi imali predvidljive cene grejanja, nezavisne od geoplolitičkih i drugih spoljašnjih faktora. Obnovljivi izvori energije su „domaći proizvod“, koji razvija lokalnu privredu i angažuje domaću radnu snagu.
U Srbiji postoji 60 gradova sa sistemom daljinskog grejanja – a razlike među njima su velike
Raspoloživi podaci Poslovnog udruženja „Toplane Srbije” pokazuju da, od ukupno 60 sistema daljinskog grejanja, njih 23 ima toplotnu snagu manju od 20 megavata, a nešto manji broj, njih 21, ima snagu od 10 do 100 MW.
Snagu veću od 100 MW ima samo osam gradova, i tu se izdvajaju Novi Sad sa snagom od 705 MW, i posebno Beograd sa snagom od 2856 MW, što je oko polovine instalisane snage svih sistema daljinskog grejanja u Srbiji.
Analiza efikasnosti, produktivnosti, ekonomičnosti i profitabilnosti pokazuje značajne razlike među preduzećima za daljinsko grejanje.
dr Dejan Ivezić, Rudarsko-geološki fakultet u Beogradu
Mnoga preduzeća se suočavaju sa finansijskom nestabilnošću, tj. sa problemima sa likvidnošću, ali i gubicima ili dugovima većim od kapitala. Jedan od razloga za to je i visoka i nepredvidljiva cena uvoznih goriva, ali i pogrešan princip vođenja socijalne politike preko cene grejanja.
Istovremeno, primetna je i fragmentirana odgovornost između nacionalnih i lokalnih organa vlasti, neusaglašenost u pravnom okviru – npr. da li se radi o energetskoj ili komunalnoj aktivnosti – kao i relativno spora implementacija propisa i usvojenih politika, što se vidi na primeru naplate prema izmerenoj potrošnji energije.
Zbog ovakve heterogenosti, ne postoji jedinstveno rešenje za sve sisteme. Suštinski, za male sisteme daljinskog grejanja ne postoji tehnički problemi koji bi ograničili korišćenje obnovljivih izvora energije. Međutim, za velike sisteme postoji objektivan problem pronalaženja dovoljnih izvora koji bi se mogli održivo koristiti.
Velike korake mogli bismo da napravimo već do 2040. godine
Udeo biomase, kao jedinog korišćenog obnovljivog izvora, u energetskom miksu proizvodnje toplote iznosio je samo oko 3% u 2024. godini.
Kako bi se ubrzala tranzicija sistema daljinskog grejanja (i hlađenja) Srbije ka održivim, niskougljeničnim rešenjima, napisan je dokument pod nazivom „Mapa puta politika za dekarbonizaciju daljinskog grejanja i hlađenja u Srbiji”.
U dokumentu su razmotrena dva pristupa: Osnovni, usklađen sa postojećim regulativnim okvirom, i Decentralizovani pristup, koji podstiče pristup tzv. trećih strana mrežama, i uključivanje novih proizvođača toplote. Mapa puta predviđa faznu primenu u periodu do 2040. godine, i ona obuhvata pravne reforme, jačanje institucionalnih kapaciteta, finansijske mehanizme i uvođenje novih tehnologija.
Evo kako bi taj put do 2040. mogao da izgleda u Srbiji, u Decentralizovanom pristupu:
Ali kako bismo, i čime, mogli da zamenimo prirodni gas?
Alternative gasu: toplotne pumpe, komunalni otpad, geotermalna energija…
Sistemi daljinskog grejanja su vezani za konkretne gradove, i njihova dekarbonizacija se treba na taj način i rešavati: lokalno, uzimajući u obzir specifičnosti svakog sistema.
Međutim, pre dekarbonizacije proizvodnje, potrebno je smanjiti potrošnju. Primena mera energetske efikasnosti od potrošača, od energetske sanacije zgrada do modernizacije grejnih instalacija, predstavlja možda i najveći „potencijal za dekarbonizaciju”, i u svakom slučaju je u pitanju preduslov bez kojeg napuštanje prirodnog gasa nema smisla.
A onda slede alternative. Biomasa je relativno dobro rešenje za manje proizvodne sisteme, posebno u oblastima bogatim šumom (npr. Bajina Bašta, Prijepolje). Naravno, drvna biomasa se mora koristiti u potpunom skladu sa zahtevima za održivost, koje se nalaze u odgovarajućim direktivama Evropske unije.
dr Dejan Ivezić, Rudarsko-geološki fakultet u Beogradu
Kod većih toplana, s obzirom na potrebne količine energije, biomasa nije optimalno rešenje, već je akcenat na korišćenju velikih toplotnih pumpi, biorazgradivog komunalnog otpada, energije Sunca, geotermalne energije, odnosno na kombinaciji više toplotnih izvora i akumulatora toplote u tzv. pametnim mrežama.
Toplotne pumpe su posebno važne za sisteme daljinskog grejanja jer omogućuju korišćenje obnovljive energije koja se ni na koji drugi način ne bi mogla iskoristiti. To je, primera radi, lokalno raspoloživa niskotemperaturna otpadna toplota iz industrije, iz komercijalnih delatnosti, data centara, postrojenja za prečišćivanje otpadnih voda, ali i energija površinskih voda…
Sa povećanjem proizvodnje električne energije iz obnovljivih izvora, u pojedinim periodima će se javiti i viškovi „zelene” električne energije koji se jednim delom mogu iskoristiti i u sistemima daljinskog grejanja tako da se obezbedi optimalni „zeleni miks” za grejanje i hlađenje naših gradova.
Srbija treba adekvatno da se pripremi na ovu promenu
Plan politike dekarbonizacije treba zasnovati na merama i aktivnostima koje su se pokazale uspešnim u praksi u zemljama EU.
One obuhvataju usklađivanje interesa kroz saradnju i efikasnu komunikaciju između nacionalnih i lokalnih aktera, od Ministarstva energetike, preko lokalne samouprave do preduzeća za daljinsko grejanje i krajnjih korisnika, kao i usvajanje konkretnih ciljeva za smanjenje emisije gasova sa efektom staklene bašte za sektor daljinskog grejanja u celini, na nivou Republike, ali i za svaki sistem daljinskog grejanja pojedinačno.
dr Dejan Ivezić, Rudarsko-geološki fakultet u Beogradu
Ovo zahteva donošenje posebnog Zakona o toplotnoj energiji, i jačanje kapaciteta na nacionalnom i lokalnom nivou da bi odgovarajuće mere i aktivnosti mogle da se sprovedu.
Potrebno je uraditi lokalne klimatske i energetske strategije u kojima sisteme daljinskog grejanja treba promovisati kao nosioce politike koja za cilj ima dekarbonizaciju, ali i čist vazduh za sve građane.
Planovi snabdevanja toplotnom energijom moraju dosledno da budu u integrisani urbanističke i sve druge planove lokalnog razvoja. Ekološki neprihvatljivi sistemi grejanja, kao što su ugalj ili mazut, moraju dosledno da budu „proterani” iz naših gradova, a treba uraditi i mape potencijala otpadne toplote i visoko efikasne kogeneracije koji bi se mogli koristiti u sistemima daljinskog grejanja.
KLIMA101 NEDELJNI NEWSLETTER
Postizanje konkurentnosti dekarbonizovanog sektora zahteva finansijsku podršku.
To mogu da budu direktne ili indirektne subvencije, npr. investicioni grantovi, programi podrške za proizvodnju toplote iz obnovljivih izvora ili otpadne toplote, pristup konkurentnom zaduživanju, poreski podsticaji, porezi na fosilna goriva…
Ali, podrška može podrazumevati i uvođenje posebnih finansijskih instrumenata koji mogu poboljšati konkurentnost sistema daljinskog grejanja. Usvajajući princip „zagađivač plaća“, obezbeđenje sredstva može biti povezano sa sistemom uvođenja cene emisije ugljendioksida, sa naplatom takse za lokalno zagađenje, dodatkom na cenu toplotne energije za krajnjeg kupca i slično.
Dodatno, sektor treba otvoriti za nove učesnike i razviti legislativu koja će taj proces olakšati i podsticati. Na taj način bi se obezbedio veći obim proizvodnje toplotne energije, a samim tim i veći broj korisnika sistema daljinskog grejanja.
O autoru
Prof. dr Dejan Ivezić je šef Katedre za opšte mašinstvo i termodinamiku i rukovodilac Centra za energetiku na Rudarsko-geološkom fakultetu. Njegova istraživačka interesovanja obuhvataju održivi razvoj, energetsku tranziciju, energetsku efikasnost i korišćenje obnovljivih izvora energije. Bavi se primenom različitih metoda i alata za evaluaciju i planiranje razvoja energetskih sistema.
