Rat u Iranu i blokada Hormuškog moreuza izazvale su energetsku krizu širom sveta.
Mada se, uz pomoć različitih međudržavnih akcija, izbegao najgori scenario nestašica energenata, blokada Hormuškog moreuza dovela je do naglog porasta cene nafte.
Dok su se države širom sveta na različite načine borile sa posledicama sopstvene fosilne zavisnosti, mnoge industrije su u tržišnom haosu beležile ogromne finansijske dobiti.
Među „dobitnicima” su proizvođači oružja kao što je američki Raytheon, koji je veliki proizvođač raketnih sistema za američku vojsku, kao i investicione banke koje su profitirale od „povećane trgovine” tokom krize, ali i proizvođači đubriva, transportna industrija…
Ali neki od najvećih profitera su – naftne kompanije.
Najveći među njima je Saudi Aramco, državni džin Saudijske Arabije, koji je u prvom kvartalu 2026. godine zabeležio profit od 33,6 milijardi dolara, gotovo 7 milijardi dolara više nego u istom periodu 2025.
Saudi Aramco je, naime, sopstvenom infrastrukturom zaobišao blokirani Hormuški moreuz, i dostavljajući 7 miliona barela nafte dnevno svojim naftovodom Istok-zapad, enormno profitirao od rastućih cena na globalnom tržištu, koje su tokom rata daleko prešle 100 dolara po barelu.
Podsećamo, cena proizvodnje je u Saudijskoj Arabiji izuzetno niska, i procenjuje se na samo oko 10 dolara po barelu.
Drugi svetski državni naftni giganti imali su nešto komplikovaniji put. U Rusiji i Emiratima, usled ratnih operacija došlo je do velikih oštećenja u naftnoj infrastrukturi, zbog čega još uvek pati proizvodnja, pa samim tim i prihodi, ali su povišene cene svejedno stvorile dodatni profit. Primera radi, ruski Rosneft je tokom prvog kvartala 2026. duplirao svoj profit u odnosu na prethodni period.
U Brazilu, državni Petrobras nije zabeležio veću dobit tokom prva tri meseca 2026, ali kompanija to pripisuje kašnjenju u određivanju cena, i da će se rast dobiti dogoditi u drugom kvartalu ove godine.
Slične projekcije prave i (privatne) američke kompanije Chevron i ExxonMobil, koje su u prvom kvartalu zabeležile pad proizvodnje, kao i pad prihoda i profita.
Međutim, važno je napomenuti da se ovde radi samo o izveštajima o finansijskom poslovanju zaključno sa 31. martom 2026. godine – ove kompanije nemaju problem sa poslovanjem usled rata, već samo problem sa tajmingom kvartala.
Trenutno stanje je „privremeno” i finansijsko poslovanje „rezultiraće u profitu u narednim kvartalima”, naveo je ExxonMobil u svom kvartalnom izveštaju.
Sa druge strane, evropski naftni džinovi – BP, Shell, TotalEnergies i Equinor – nisu imali ovakvih „problema sa tajmingom” i već su uredno prijavili enormne dobiti tokom krize.
Kako piše Grinpis u analizi zasnovanoj na zvaničnim finansijskim dokumentima, ove četiri kompanije su u prvom kvartalu 2026. zabeležile profit od 18 milijardi dolara, što je 80% više u odnosu na isti period prošle godine.
Jasno je ko su dobitnici ovog rata i ove krize, ali ko su gubitnici?
Pored očiglednih ljudskih žrtava, gubitnici smo zapravo – svi mi koji posledice krize osećamo na sopstvenoj koži. Širom sveta, kriza je uzrokovala različite šokove, između ostalog, na cenama energenata, pa samim tim i transporta, ali i đubriva i hrane.
U Srbiji, smanjenje akciza na uvoz derivata nafte umnogome je smanjilo posledice krize po stanovništvo, ali je time teret krize, u navedenoj vrednosti od oko 100 miliona evra, „prebačen” na državni budžet.
Ali bilo da cenu krize plaća budžet Republike Srbije ili građani kroz povećane cene, slika ove krize je vrlo jasna.
Naftne kompanije, neki od najvećih krivaca za klimatske promene, tokom krize ubiraju dodatni profit, koji delom završava u džepovima vlasnika i akcionara.
Za nas ostale, pa i za države kao što je Srbija, realnost je sasvim drugačija – kriza ne donosi dobit, već nas košta, tera nas da se prilagodimo, jer mi bez fosilnih goriva u ovom trenutku ne možemo. A dolari koje su naftne kompanije zabeležile kao „dodatnu profit” u vreme rata zapravo potiču od nas; mi smo u obavezi da platimo za izbijanje krize sa kojom nemamo nikakve veze. To je fosilna zavisnost.
Ako želimo dugoročno da se rešimo te zavisnosti, rešenje postoji: elektrifikacija i prelazak na obnovljive izvore energije – jer oni nisu samo održivi i čistiji, već su i lokalni. Ako vam se energetika zasniva na lokalnim izvorima, ne može vam egzistenciju tek tako ugroziti udaljeni vojni sukob.
Zemlje koje su se ozbiljno upustile na ovaj put već su videle pozitivne posledice svojih ulaganja. Druge su zbog krize ubrzale svoj hod ka energetskoj nezavisnosti. Vreme je da se ubrza i Srbija.
