Foto: MUP Republike Srbije
Početkom avgusta, širom Srbije buknuo je niz požara, od kojih su najveći u Deliblatskoj peščari, i na planini Stolovi kod Kraljeva.
Koliko njihova pojava i širenje zavise od vremenskih uslova pokazuje i činjenica da je samo 5. avgusta, na vrhuncu toplotnog talasa, u uslovima suše i pogodnog vetra, u Srbiji zabeleženo 178 novih požara.
Srećom, većina ovih požara bio je malog, lokalnog karaktera. Najveći aktuelni požar, u Deliblatskoj peščari, zahtevao je evakuaciju više naselja i brzi odgovor na stotine vatrogasaca, meštana i volontera.
Kako navodi MUP, situacija u Deliblatskoj peščari je od 9. avgusta „značajno bolja” nego što je bila prethodnih dana, ali rizik nije prošao. Aktuelne prognoze kažu da će u sredu, 12. avgusta, vremenski uslovi na severu Deliblatske peščare dostići vrhunac i, usled promene vetra, biti izrazito pogodni za razvoj požara.
U međuvremenu, do sada je, po zvaničnim navodima, ovaj požar zahvatio oko 1500 hektara šume i niskog rastinja. Rane procene evropskog servisa EFFIS pokazuju da je ta površina i veća – oko 2500 hektara.
Poređenja radi, u vatrenoj stihiji koja je nešto ranije zahvatila Francusku, samo požar u blizini Bordoa, u departmanu Žironda, zahvatio je oko 42.000 hektara.
Za razliku od požara u Deliblatskoj peščari, u pitanju je bio takozvani ekstremni požar, odnosno požar koje jednostavno ne možete ugasiti bez obzira kakvim resursima raspolažete, jer u jednom trenutku dolazite u situaciju da ne možete ni da priđete požaru, i ne postoje uslovi za letenje.
Ovakvi ekstremni požari jesu realna opasnost i u Srbiji.
S obzirom da smo uz pomoć brze reakcije relevantnih službi i volontera, ali i uz pomoć nešto pogodnijih vremenskih uslova, za sada izbegli ovakav scenario, vreme je da se pitamo – ako u budućnosti gašenje može biti nedovoljno, kako se onda možemo boriti protiv ovakvih požara?
dr Slobodan Milanović, Šumarski fakultet Univerziteta u Beogradu
Požare posmatramo samo kao problem koji treba rešiti, a treba ih posmatrati kao posledicu
Moramo da promenimo percepciju, odnosno kako shvatamo same požare.
Naime, mi požare doživljavamo samo kao problem. A pošto ih doživljavamo na taj način, onda je naš modus operandi „imaš problem, reši problem”, odnosno rešavamo problem samo kada se on pojavi, tako što angažujemo sve raspoložive resurse za gašenje požara, kako ljudske tako i tehničke.
Iako je to ovih dana bilo dovoljno u Deliblatskoj peščari, nedavni ekstremni požari u Francuskoj i Španiji treba da nam budu lekcija: fokus u borbi protiv požara treba da se pomeri od suzbijanja ka prevenciji.
Zato je važna promena percepcije. Naime, požari nisu samo problem, oni su zapravo posledica, i to:
- klimatskih promena, jer dugi sušni periodi i sve duži i brojniji toplotni talasi sa visokim temperaturama stvaraju ekstremno pogodne uslove za gorenje;
- količine gorivog materijala, jer visoka akumulacija gorivog materijala dovodi do toga da, kad već dođe do požara, on lakše preraste u ekstreman događaj;
- čoveka, koji izaziva požare – odnosno, kada imate ovako postavljenu „scenu”, onda je jedna iskra dovolja da dovede do požara koji je teško staviti pod kontrolu;
- konfiguracije terena, koja značajno može da oteža kontrolu požara, i na taj način potpomogne razvoju većih požara.
Prevencija podrazumeva uticaj na uzročnike požara, umesto da se čeka njihovo izbijanje.
dr Slobodan Milanović, Šumarski fakultet Univerziteta u Beogradu
Na koje od ovih uzroka možemo da utičemo?
Sasvim je jasno da ne možemo podjednako da utičemo na ova četiri vrlo različita uzročnika.
Prvo, klimatske promene su realnost današnjice, i nastaviće da budu realnost u doglednoj budućnosti. Naravno, Srbija može i treba da smanji svoje emisije gasova staklene bašte, ali to ne možemo da uzmemo kao metod prevencije požara; prevenciju moramo vršiti na drugom mestu.
Što se tiče čoveka, mi možemo i treba kampanjama da podižemo svest naroda da ne treba ništa paliti leti. Međutim, kao što je to bio slučaj i ove godine, i prošle godine, uvek će se naći bar par stotina ljudi koji će negde nešto zapaliti; ljudi do kojih informacija nije stigla ili je nisu procesuirali. Svakako da kampanje protiv paljenja treba vršiti, ali one ne mogu u potpunosti ukloniti rizik.
Na kraju, jasno je da ne možemo da menjamo orografiju, tj. konfiguraciju terena zemlje u kojoj živimo. Šta nam ostaje?
Najbolja tačka za politike prevencije je gorivi materijal. Ukoliko želimo da u budućnosti smanjimo rizik od požara, a posebno ekstremnih požara, neophodno je da utičemo na to koliko su naši predeli pogodni za širenje požara.
Srećom, za to imamo na raspolaganju čitav skup alata koji se mogu primenjivati: od izbora vrste drveća, preko mera nega i gajenja šuma, preventivnog spaljivanja, do subvencija ekstenzivnog stočarstva, jer ispaša može ukloniti rastinje koje pospešuje razvoj požara. Ovaj pristup je već okosnica projekata zaštite od požara u Evropskoj uniji.
U pitanju su prakse koje se moraju sprovoditi dugoročno i sistemski, i onda kada požari nisu u žiži javnosti; zbog toga je ključna promena percepcije.
dr Slobodan Milanović, Šumarski fakultet Univerziteta u Beogradu
Požare je moguće makar donekle predvideti, ali i za to je neophodan dugoročan, sistemski pristup problemu
Pored prevencije, važan faktor u budućnosti borbe protiv požara je i njihova rana detekcija.
Naime, neophodno je, i moguće, razviti sistem za predikciju pojave požara, na osnovu čega bismo mogli da izdvojimo teritorije gde je neophodno vršiti permanentan monitoring pojave požara, čime bismo rešili problem rane detekcije i omogućili bržu reakciju. To bi nam omogućilo gašenje požara u njihovoj inicijalnoj fazi nastanka.
Istovremeno, sistem za predikciju pojave požara bi nam omogućio da odredimo teritorijalne prioritete po pitanju sprovođenja preventativnih mera, kao što je upravljanje gorivim materijalom – od adekvatne sadnje, preko ispaše, do preventativnog spaljivanja.
Od svih ovih praksi, Srbija u ovom trenutku nema gotovo ništa, osim malo prevencije.
Posmatrajući situaciju u Srbiji, ali i u Evropi ove sezone, vreme je da naučimo prave lekcije. Imamo tu sreću da možemo da ih učimo od tuđih problema, umesto od svojih.
Sve ove mere i prakse nisu sveobuhvatne. Vrlo je verovatno da ćemo u nekoj, nadam se daljoj budućnosti, biti primorani da branimo i veća naseljena mesta od šumskih požara. Za to će nam biti potrebna i nova, požarima prilagođena urbanistička rešenja.
O autoru
Dr Slobodan Milanović je redovni profesor Šumarskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, trenutno na pozicijii šefa Katedre zaštite šuma gde predaje istoimeni predmet. Bavi se proučavanjem odnosa insekata i šumskih vrsta drveća, interekcija patogena drveća i štetnih šumskih insekata, kao i uticajem klimatskih promena na ove interakcije. Osnivač je Centra za istraživanje šumskih požara u okviru koga se bavi modelovanjem i mapiranjem verovatnoće pojave šumskih požara. Član je ekspertske grupe za šumske požare Evropske komisije (EGFF) i saradnik Evropskog informacionog sistema za šumske požare (EFFIS). Kao predavač i istraživač angažovan je i na Fakultetu za šumarstvo i tehnologiju drveta Mendelovog univerziteta u Brnu na Katedri za zaštitu šuma i upravljenje divljači.
