Pre 32 godine nekoliko desetina država potpisalo je međunarodni dogovor kojim se zabranjuje upotreba i proizvodnja hemikalija koje oštećuju ozonski omotač. Danas ovaj Montrealski protokol okuplja oko 200 zemalja, a pozitivni efekti se već mogu uočiti pa se smatra najuspešnijim međunarodnim dogovorom u oblasti životne sredine.
Kako je sve počelo?
Sedamdesetih godina prošlog veka američki hemičari Šervud Roland i Mario Molina pokazali su da jedinjenjenja poput hlorofluorougljenika i halona, koja se pretežno koriste u proizvodnji frižidera, klima uređaja i boca za sprejeve, značajno oštećuju ozonski omotač. Istraživači su za ovo otkriće 1995. godine dobili Nobelovu nagradu za hemiju, a pažnja javnosti je ka ovom problemu naročito bila usmerena od 1985. godine kada je iznad Antarktika uočena velika ozonska rupa.
Kako ozonski omotač štiti Zemlju od ultraljubičastog zračenja, postalo je jasno da ako nastavimo da ga uništavamo, ovo zračenje će postati znantno jače što direktno utiče na zdravlje ljudi i može da u velikoj meri poveća broj obolelih od raka kože. Kada se iz današnje perspektive govori o uspehu Montrealskog protokola, mnogi analitičari smatraju da ovo može biti jedan od uzroka zašto je ovaj dogovor dobio takvu podršku. Sa druge strane, doveo je i do pozitivnih efekata za koje ljudi ne bi možda na prvu loptu rekli da se tiču njihovog kvaliteta života, ali dugoročno su veoma važni.
Zašto je Montrealski protokol uspeo?
Jedna od prvih zemalja koje su zagovarale dogovor o hemikalijama koje štete ozonskom omotaču, bile su Sjedinjene Američke države. One su uticale na mnoge države da im se pridruže i bile su jasan lider u vođenju pregovora. To je omogućilo da se veliki broj zemalja od starta aktivno uključi u pronalaženje rešenja i jedan od prvih dogovora koji je napravljen bio je da potpisnice sporazuma mogu da trguju ovim supstancama samo sa drugim državama koje su takođe deo Protokola. Ova odredba je značila da bi države van sporazuma bile isključene iz tih trgovniskih tokova, a nijedna vlada nije bila spremna da plati tu cenu.
Prednost Montrealskog protokola je i jasna određenost i konkretno navođenje supstanci na koje se odnosi i procesa i proizvoda gde se one pretežno koriste. To je omogućilo da od samog starta budu jasno mapirani neophodni koraci kako bi se problem rešio.
Takođe, i industrijski proizvođači su bili uključeni od samog starta pregovora i aktivno su sarađivali u cilju pronalaska najboljeg rešenja. Osim toga, napravljen je dogovor da proizvođači koji se odreknu štetnih jedinjenja, dobiju određene benefite, a imali su i stručnu i finansijsku podršku da razviju manje štetne proizvode, koji su se pokazali kao savremeniji i bolji i u nekim drugim aspektima.
Države potpisnice su se dogovorile da u sklopu Montrealskog protokola osnuju i Multilateralni fond koji ima za cilj da pruži finansijsku i insticiunalnu podršku zemljama u razvoju kako bi da dostigle neophodne ciljeve kako bi se zaustavilo uništavanje ozonskog omotača.
Podršku svim ovim naporima pružala je i jasna komunikacijska kampanja koja je obezbedila da građani daju podršku za sprovođenje svih neophodnih mera.
Mnogi istraživači koji se bave životnom sredinom, ali i donosioci odluka i pravnih okvira, poslednjih godina pokušavaju da pronađu odgovor koji elementi Montrealskog protokola su ga načinili uspešnim i koji od tih recepata se mogu primeniti i na Pariski sporazum.
KLIMA101 NEDELJNI NEWSLETTER
Kako Montrealski dogovor utiče na klimu?
Da nije potpisan dogovor, koji je 2017. godine generalni sekretar Ujedinjenih Nacija Antonio Guters nazvao „prekretnicom za sve ljude i našu planetu”, ozonski omotač bi do 2050. godine bio uništen što bi dramatično povećalo nivo UV zračenja, ali bi povećalo i prosečnu globalnu temperaturu. Treba imati u vidu da jedinjenja koja uništavaju ozonski omotač imaju mnogo jači efekat staklene bašte nego ugljen-dioksid.
U decembru 2019. godine u časopisu Environmental Research Letters objavljeno je istraživanje koje pokazuje da je zahvaljujući Montrealskom protokolu i danas globalna temperatura niža nego što bi bila bez njega. Autori ovog rada tvrde da će do polovine veka prosečna globalna temperatura biti za 1 stepen niža nego što bi bila da smo nastavili da uništavamo ozonski omotač, a u pojedinim područjima, kao što je Arktik, ta razlika je još veća.
Naučni doprinos
Nauča otkriča su odigrala jednu od ključnih uloga u rešavanju ovog problema. Čim su prikupljeni dokazi da ozonska rupa postoji i da će nastaviti da se širi ukoliko se ništa ne preduzme, bile su jasno date preporuke šta sve treba da se preduzme kako bi se širenje ozonske rupe zaustavilo.
Naučnici su takođe predvideli i šta će se desiti ukoliko implementacija Montrealskog protokola uspe i kada će ozonski omotač početi da se oporavlja. To je dalo jasan vremenski okvir svim učesnicima u pregovorima, kao i građanima koji su zahtevali akciju.
Uspešnost svih ovih predviđanja, pokazuje da uz pomoć nauke možemo da predvidimo budućnost godinama i decenijama unpared i time oblikujemo svoje ponašanje, i izbegnemo situaciju da dođemo do trenutka kada je već kasno. Ova vrsta prediktabilnosti na koju možemo da se oslonimo je veoma važna, posebno na ovako dugim vremenskim skalama, koje su ljudima često apstraktne jer su najčešće fokusirani na ono što se sada dešava ili godinu-dve unapred.
Šta je sa klimatskim promenama?
Klimatske promene su nažalost mnogo kompleksniji problem koji zahvata mnogo više aspekata naših života, te je i njihovo zaustavljanje dosta teže. Zbog toga još uvek ne postoji jasan konsenzus svih aktera da se emisije gasova sa efektom staklene bašte zaustave.
Iako se svi „recepti” iz Montrealskog protokola ne mogu primeniti i na ovaj konkretan slučaj, taj dogovor star 30 godina nam ipak može poslužiti kao inspiracija i jasna vodilja da kada postoje volja i spremnost svih zemalja da se neki problem reši, to je moguće učiniti.
Ozonski omotač koji je sada počeo da daje i znake oporavka je najbolji svedok tome.
