Krajem 2019. godine na COP25, konferenciji Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama u Madridu, samo su dve države potpisnice Pariskog sporazuma iskazale spremnost da na sebe preuzmu obavezu da do kraja veka porast proseka temperature ne prekorači 1,5 stepen Celzijusa – Gambija i Maroko. Ove afričke države svakako ne spadaju u najveće svetske emitere gasova sa efektom staklene bašte, ali su uporne u svojoj borbi protiv klimatskih promena ulažući često iznad svojih mogućnosti i prirodne i finansijske resurse.
Maroko ili „Božija zemlja” nalazi se na severo-zapadu Afrike, kontinenta koji trentuno trpi najveće posledice klimatskih promena i suočava se sa velikim gubicima u usevima i stočnoj proizvodnji usled velikih suša i poplava.
Suočavanje sa izazovima
Veći deo Maroka karakteriše mediteranska i prijatna klima, a umerenim temperaturama pre svega doprinosi Kanarska struja sa Atlantskog okeana. Međutim, kroz jedan deo države prostiru se i zapadni delovi Sahare, a blizu granice sa Alžirom klima postaje veoma suva sa visokim letnjim temperaturama.
Maroko je zemlja velikih geografskih razlika, a poljoprivredni prihodi su uglavnom nestabilni iako ima područja koja su pogodnija za bavljenje ovom delatnošću i proizvodnjom hrane. Osim toga, prema izveštaju Svetskog instituta za resurse, ova afrička država se zauzima dvadeset drugo mesto na listi onih koje imaju najeveće probleme u vodosnabdevanju. Kada se uzmu u obzir i klimatske promene koje su već primetne, a u budućnosti mogu doneti i veću štetu, situacija u kojoj se Maroko nalazi ispunjena je brojnim izazovima, pa je ova država započela da se u skladu sa svojim mogućnostima bori protiv klimatskih promena.
Krivudav put kroz energetsku tranziciju
Nacionalnom energetskom strategijom Maroko je sebi postavio ambiciozan cilj da do ove godine 42 odsto energije bude dobijeno iz obnovljivih izvora, a da udeo u narednoj deceniji poraste za još 10 odsto. Trenutni podaci pokazuju da je ova država na dobrom putu da ove ciljeve i ostvari.
U obnovljive izvore već su uložili milijarde dolara i te investicije su im omogućile da 2018. godine konačno podmire sve potrebe stanovništva za električnom energijom iz sopstvene proizvodnje. Posle dugo godina tokom kojih su morali da se oslanjaju na uvoz struje, Maroko je sada postao zemlja koja izvozi električnu energiju. Međutim, sa druge strane još uvek nisu u mogućnosti da se oslobode uglja za šta im je kao relativno siromašnoj zemlji potrebna dodatna finansijska pomoć.
Sa jedne strane, Maroko uspešno pravi velike korake ka proizvodnji energije iz obnovljivih izovra, ali sa druge strane krajem 2018. podginta je nova elektrana na ugalj koja bi mogla da obezbedi četvrtinu ukupne energije, a u planu je izgradnja još jedne termoelektrane ovog tipa. To svakako nije u skladu sa Pariskim sporazumom kojim se zahteva da se na Bliskom istoku smanji proizvodnja električne energije iz uglja za 80 odsto do 2030. u odnosu na 2010. godinu. Maroko je upravo za tu 2030. godinu prošle godine sastavio Nacionalni klimatski plan koji je u skladu sa Pariskim sporazumom i ograničenjem rasta temperature na 1,5 stepen.
U čemu je Maroko uspešan?
Mada problem sa ugljem još uvek postoji, Maroko je poslednjih godina mnogo uradio za razvoj obnovljivih izvora energije i sebi postavio cilj da do 2030. godine na ovaj način obezbeđuje 52 odsto energije, a prvi rezultati već su vidljivi. Krajem 2018. godine Maroko se prema Indeksu performansi za klimatske promene našao na trećem mestu iza Švedske i Litvanije. Ovaj Indeks uzima u obzir 14 indikatora unutar četiri kategorije (emisija gasova sa efektom staklene bašte, obnovljiva energija, korišćenje energije i klimatska politika), a na uspeh Maroka uticao je pre svega jedan veliki solarni projekat.
Jedna od najvećih solarnih elektrani na svetu, Noor, izgrađena je u blizini Uarsasata, grada koji predstavlja kapiju ka Sahari, u jednom od najsunčanijih delova sveta, i počela je sa radom 2016. godine. Elektrana ima kapacitet od 580 megavati i potencijal da jednog dana obezbedi dovoljno struje za milion ljudi, ali još uvek ne radi svojim punim kapacitetom. Osim toga, Maroko je započeo izgradnju infrastrukture i za dobijanje energije iz vetra i vode.
Pored velikih ulaganja u proizvodnju energije, Maroko je pokazao uspeha i na drugim poljima. Svojim Zelenim planom je uspeo da od 2008. do 2018. poljoprivrednu proizvodnju poveća za 60 odsto, a u februaru ove godine na samitu Afričke unije u Adis Abebi dobio je dve nagrade za najbolji učinak u klimatskim promenama i ubrzan rast i transofmaciju poljoprivrede.
Svojom spremnošću da se suoči sa klimatskim promenama i teškoćama u proizvodnji hrane, Maroko bi mogao da posluži kao dobar primer čitavom afričkom kontinentu, ali i državama van njega. Osim toga, Maroko je još jedna od zemalja koja potvrđuje da je međunarodna finansijska pomoć u ovoj borbi veoma važna, naročito kada je u pitanju odricanje od uglja.
