Da li znate šta je ugljenični otisak? To je merilo koje predstavlja emisije gasova sa efektom staklene bašte svakog pojedinca na godišnjem nivou i omogućava nam da proverimo koliki je naš lični uticaj na klimatske promene.
Kada smo svesni svog uticaja, logično je da razmišljamo kako možemo da ga smanjimo, a na internetu je danas moguće pronaći pregršt saveta i alata koji nam mogu pomoći u tome.
Jedan od njih je i kalkulator kojim svako od nas može da izračuna sopstvene emisije. Ukoliko bi svako na osnovu izmerenih rezultata smanjio svoj ugljenični otisak, smatra se da bismo na taj način ublažili klimatske promene i usporili zagrevanje planete.
Međutim, iza nastanka ovog alata i samog termina ugljenični otisak se krije priča zbog koje ćete posumnjati u dobre namere njihovih kreatora.
Kako je nastao termin ugljenični otisak?
Termin ugljenični otisak je zapravo prvo promovisala naftna kompanija British Petroleum, a ideja je bila toliko dobra da je termin veoma brzo počeo da se koristi u svim delovima sveta.
Sve je bilo deo kampanje u kojoj je Kompanija 2004. godine predstavila svoj „kalkulator ugljeničnog otiska” koji procenjuje na koji način je uobičajeni svakodnevni život pojedinca, posao, kupovina namirnica, transport, odgovoran za globalno zagrevanje.
Pomoću kalkulatora svaki pojedinac može da izračuna koliko on, na osnovu ličnih navika, emituje gasova sa efektom staklene bašte. To je veoma važno, jer ukoliko svako od nas zna koliko njegove navike utiču na klimatske promene, mogao bi da te navike promeni, čime bi smanjio svoje emisije i ublažio klimatske promene.
Međutim, znajući da je British Petroleum, druga najveća privatna naftna kompanija na svetu, sa 18.700 benzinskih pumpi širom sveta, angažovala profesionalce za odnose s javnošću kako bi stvorila narativ po kome se odgovornost za klimatske promene stavlja na pleća pojedinca, umesto naftnih giganata, javlja se sumnja u namere ove kompanije.
Inovativnost ili propaganda?
Svako bi pomislio da se kompanija koja predloži ovakvu ideju zapravo prva trudi da poštuje ono što takva ideja nalaže, a u ovom slučaju to je da svako treba da smanji sopstvene emisije gasova sa efektom staklene bašte. Međutim, kada govorimo o British Petroleum-u, to nije slučaj.
Danas postoje snažni, jasni dokazi da je termin ugljenični otisak oduvek bio varka i da ga treba razmatrati u novom svetlu, a ne na način na koji naftni konglomerat, koji je pre samo deceniju ispustio stotine miliona galona nafte u Meksički zaliv, želi da objasni uticaj pojedinaca na klimatske promene.
Istraživanje iz 2017. godine pokazuje da je od kasnih 1980-tih godina do danas samo 100 kompanija koje proizvode fosilna goriva može povezati sa čak 70 odsto globalnih emisija.
British Petroleum je jedna od tih kompanija. Zapravo, to je jedna od kompanija koja se nalazi pri vrhu liste kompanija sa najviše emisija gasova sa efektom staklene bašte na svetu, a odgovoran je za emisiju više od 34 milijarde metričkih tona ugljen-dioksida od 1965. godine.
Očigledno je da British Petroleum nije planirao da smanji svoj ugljenični otisak. Ali kompanija je sigurno želela da uveri javnost da pojedinci zapravo imaju izuzetno velik uticaj na globalne emisije i da bi smanjivanjem svog ugljeničnog otiska mogli da znatno doprinesu ublažavanju klimatskih promena.
Ipak, u društvu koje uglavnom pokreću fosilna goriva, čak i neko bez automobila, kuće ili posla i dalje će imati znatan ugljenični otisak.
Koliko pojedinci zaista mogu da utiču na ukupne emisije?
Nekoliko godina nakon što je British Petroleum počeo da promoviše otisak ugljenika, istraživači MIT-a izračunali su emisije ugljen-dioksida beskućnika koji je jeo u narodnim kuhinjama i spavao u skloništima za beskućnike u Sjedinjenim Američkim Državama. Iako ne poseduje gotovo ništa i živi na rubu egzistencije, taj siromašni pojedinac i dalje će, indirektno, emitovati oko 8,5 tona ovog gasa godišnje.
Ove godine smo zbog pandemije nažalost bili u prilici i da sprovedemo svojevrsni eksperiment koliko bi drastične promene navika pojedinaca mogle da smanje emisije gasova sa efektom staklene bašte.
Rezultati istraživanja Univerziteta u Istočnoj Angliji pokazali su da su se početkom aprila, kada je veći deo sveta bio u karantinu kako bi se obuzdala pandemija koronavirusa, dnevne emisije gasova sa efektom staklene bašte smanjile za 17 odsto. To je zaista mnogo, ali i pored svih odricanja ogromnog broja stanovnika, kada se posmatra ukupno, emisije su smanjene za manje od petine.
Ko je zapravo odgovoran za emisije ugljen-dioksida?
Pojedinci, kao što smo već zaključili, utiču na emisije gasova sa efektom staklene bašte, ali oni nisu ni približno najveći zagađivači na svetu.
Proizvođači fosilnih goriva očigledno vrše najveći uticaj na klimatske promene. Pomenuli smo da je izveštaj objavljen 2017. godine pripisao čitavih 70 % svetskih emisija gasova sa efektom staklene bašte tokom prethodne dve decenije 100 proizvođača fosilnih goriva. Međutim, prošlogodišnje ažuriranje izveštaja ukazalo je da je vodećih 20 kompanija koje proizvode fosilna goriva odgovorno za trećinu svetskih emisija.
Ono što je najsigurnije jeste da dok god je ceo sistem zasnovan na upotrebi fosilnih goriva, ne može se očekivati da pojedinci promenama sopstvenih navika mogu znatno da utiču na smanjenje koncentracije ugljen-dioksida u atmosferi.
Ovo naravno ne znači da bi svi trebalo da prestanemo da razmišljamo o načinu na koji utičemo na klimatske promene i životnu sredinu.
Ukoliko pojedinci prestanu da jedu meso, povedu računa o energetskoj efikasnosti, zamene automobil na benzin električnim automobilom i počnu ređe da putuju avionima, doprineće smanjenju ukupnog nivoa gasova sa efektom staklene bašte, ali ono što je mnogo bitnije jeste da celokupan sistem uvede mere i propise kojim će se smanjiti upotreba fosilnih goriva, umesto čega će se koristiti obnovljivi izvori energije. Tek tada ćemo moći da svedočimo značajnom uticaju na ublažavanje klimatskih promena.
