Zašto se čepovi sada teže odvajaju od flaša? I kako to utiče na humanitarnu akciju Čep za hendikep?

Foto: Klima101 (Ana Trujić)

Saobraćajne gužve, kašnjenje, dugi redovi u prodavnicama, inflacija… Sve su to stvari koje nam gotovo svakodnevno izazivaju stres i nelagodu.

A pre otprilike godinu dana, ovoj neslavnoj listi pridružile su se i plastične flaše. Ali ne samo zato što doprinose zagađenju naše planete, nego i zato što nam je sada teže da odvojimo sam čep.

Nije nemoguće, ali jeste teže.

Mislim da je to bilo u leto prošle godine. Kupila sam gazirani sok da bih se osvežila tokom vrućina. Rutinski odvrćem čep. Shvatam da je povezan tračicom, i ne uspevam da ga skinem iz prvog, drugog, trećeg pokušaja. Tada sam i dalje bila u rebusu šta je posredi.

Naravno, prigrlila sam Herkula u sebi i naposletku odvojila čep kako bih ga odložila u kesu gde prikupljam donacije za humanitarnu akciju Čep za hendikep.

Danas znam otkud novi, za prosečnog korisnika možda nepraktičan, dizajn: u pitanju je rezultat direktive Evropske unije (EU), predložene još 2018. godine, a koja je baš nedavno, 3. jula, stupila na snagu.

Počev od tog datuma, sastavni deo baš svih plastičnih flaša za pića, zapremine do tri litra, u ovoj zajednici zemalja moraju da budu neodvojivi čepovi, a sve u cilju smanjenja korišćenja plastike za jednokratnu upotrebu. Proizvođači su znatno ranije postepeno počeli da se adaptiraju na pravila kako bi spremno dočekali samu primenu.

Ovo se preliva i na ostale zemlje, uključujući i našu. 

„Punionice-izvoznici su se prilagodile tržištu EU, logično u punom obimu proizvodnje”, objašnjava Kristina Cvejanov, ekspertkinja za upravljanje otpadom sa čak petnaest godina iskustva u ovoj oblasti, „pa smo tako i mi na srpskom tržištu dobili pričvršćene čepove iako to naš zakon ne propisuje.”

Logika ove direktive je sledeća: neodvojivi čepovi povećaće stope reciklaže s obzirom na to da plastične flaše mogu da se recikliraju sa sve čepovima na njima. Samim tim, očekuje se da će više čepova biti reciklirano, ali i da će to povećati svest potrošača o recikliranju.

U prošlosti čepovi u EU bi pretežno završavali na deponijama i u životnoj sredini, bez obzira na to da li je pakovanje kojem su pripadali otišlo do reciklažnog postrojenja.

A naizgled jednostavan i jeftin potez za industriju mogao bi, kako se navodi, da ima dalekosežne pozitivne posledice: čepovi su, pored opušaka cigareta, jedan od najzastupljenijih tipova otpada na evropskim plažama. A odande oni lako mogu dospeti do okeana u kojima godišnje završi između 1,7 miliona tona plastike. Iako je to tek oko 0,5% od ukupno 350 miliona tona plastičnog otpada, koji svet proizvede tokom godine, nesumnjivo je veliki izazov za okeanske ekosisteme.

U Srbiji, već dvanaest godina unazad, postoji humanitarna akcija Čep za hendikep. Građani dobrovoljno prikupljaju čepove i ubacuju ih u posebne kutije, koje se mogu naći širom zemlje. Udruženje Čep za hendikep dobijene čepove prodaje reciklerima kao tvrdu plastiku, a od novca kupuje adekvatna ortopedska pomagala za osobe sa invaliditetom.

Uprkos tome što je reciklaža kod nas tek u povoju, a sam Čep za hendikep doprinosi povećanju količine recikliranih materijala, evropska regulativa nesumnjivo „menja igru”.

Da li to znači i manje doniranih čepova, a posledično i manje novca za osobe sa invaliditetom?

Sa ovim pitanjem kontaktirali smo Zorana Martinova, osnivača udruženja Čep za hendikep.

U Čepu za hendikep jul, avgust i septembar prošle godine bili su nikada jači, međutim, dugoročno gledano izgleda da evropska regulativa utiče negativno na njihov rad

„Kada je kompanija Koka-kola u svrhu pripreme za direktivu EU prošle godine uvela takvu ambalažu, mi smo imali nikada jači jul, avgust i septembar u preko deset godina postojanja”, otkriva Zoran Martinov.

„Razlog za to je verovatno što je kod našeg naroda proradio inat iako se naša akcija kosi sa evropskim pravilima.”

Nažalost, početni entuzijazam nije ostao na istom nivou.

„Na duge staze pokazalo se suprotno. U ovo doba godine uobičajeno je da prikupimo 9,3 tona čepova, a trenutno to jedva prelazi šest tona.”

Sa druge strane, Kristina Cvejanov nudi malo drugačiju perspektivu: ona se plaši da bi do manjeg interesovanja za ovu i slične humanitarne akcije mogao da dovede zamor građana da konstantno odvajaju čepove i nose na predviđene lokacije zato što mnogi to ne mogu da urade na mestu stanovanja. 

„Lično ne vidim da jedan napor više da se otkine čep sprečava nekoga ko zaista želi da ga donira da to i uradi”, kaže ona. „Nekada humanitarne akcije ili ekološki aktivizam budu trend pa prođu. Tako da mislim da verovatno postoji neki miks uticaja koji je doveo do toga da Čep za hendikep dobija manje materijala nego pre i da to nije isključivo posledica prilagođavanja propisima EU.” 

Prema poslednjem izveštaju Agencije za zaštitu životne sredine (SEPA), u Srbiji, odlaganje na deponije predstavlja sudbinu najvećih količina smeća – a to je, kako pokazuje hijerarhija upravljanja otpadom, najmanje poželjno rešenje.

Ali i dalje od toga… Skoro polovina ukupnog generisanog đubreta (47,33%, 2022) završava na nesanitarnim deponijama – bez bilo kakvih zaštitnih mera po životnu sredinu.

Nasuprot tome, u EU se gotovo 50% komunalnog otpada reciklira ili kompostira, dok se manje od jedne četvrtine deponuje. 

Kada su u pitanju sekundarne sirovine, u našoj zemlji se ubedljivo najviše recikliraju metali, praćeni papirom i kartonom i drvenim otpadom. Plastika je, količinski gledano, tek na četvrtom mestu.

Dok čekamo izveštaj nadležne agencije o ambalaži za 2023. godinu, Kristina Cvejanov iznosi podatak da je na tržište 2022. godine stavljeno 44.785 tona plastičnih flaša. „Od toga je sakupljeno i reciklirano samo 14.384 tone.”

To je oko jedne trećine.

„Ono što mene kao nekog ko se već petnaest godina bavi problematikom reciklaže posebno boli jeste što smo i 2018. godine reciklirali gotovo identičnu količinu plastičnih boca.”

Cvejanov dodaje da, prema proceni reciklera, oko 70% plastike sakupe neformalni sakupljači. „Iako obavljaju važan posao za samu industriju koja plastičnu ambalažu stavlja na tržište i zakonom je u obavezi da kroz princip produžene odgovornosti proizvođača obezbedi da ona završi u fabrikama za reciklažu umesto u životnoj sredini, ovi ljudi rade lišeni osnovnih ljudskih prava: prava na dostojanstven rad, zdravstvenu zaštitu i penzije.”

Stanovništvu Srbije – suočenom sa nedostatkom adekvatnih reciklažnih kanti i kontejnera, pre svega van Beograda – zapravo reciklaža i nije toliko dostupna u svakodnevnom životu. 

Primera radi, na Reciklažnoj mapi Srbije u Zrenjaninu, koji naseljava preko sto hiljada stanovnika, obeleženo je ukupno 18 mesta za recikliranje. Udruženje Čep za hendikep dolazi upravo iz tamošnjeg gradskog naselja, Banatski Despotovac.

Zbog toga, važni akteri na putu plastike do domaćih reciklažnih postrojenja jesu inicijative poput Čepa za hendikep i Čepom do osmeha koje su, kako ocenjuje naša sagovornica, do sada najdugovečniji načini sakupljanja otpada iz domaćinstva za reciklažu. „I sasvim sigurno i najznačajniji zato što su ne samo da su doprinele podizanju stope reciklaže, već su velikom broju odraslih i dece pomogle.”

„Kada bi i kompanije koje se promovišu kao ekološki odgovorne imale tako konkretne rezultate kao ova dva udruženja, sigurno bismo živeli ne samo u čistijem, već i u boljem društvu”, smatra Cvejanov. „Nažalost, reciklaža i ponovno iskorišćenje otpada su kod nas u kategoriji ‘poslednja rupa na svirali’ i uglavnom ih se setimo kada nam gori otpad na deponiji. Ili kada jednom godišnje pišemo korporativne ESG izveštaje.”

Gde odlazi naš otpad iz uličnih kanti za reciklažu? Rezultati jednog eksperimenta

Udruženje Čep za hendikep suočava se i sa drugim izazovima, pored same direktive EU

Dok u EU „brinu” o tome kako da čepovi – koji čine oko 2,5% težine plastičnih flaša – završe na reciklaži zajedno sa ostatkom pakovanja, kod nas je, s obzirom na opisani nacionalni kontekst, situacija nešto drugačija.

A ekspertkinja za upravljanje otpadom Kristina Cvejanov rešenje vidi u depozitnom sistemu koji bi mogao da obezbedi da se i do 90% ambalaže reciklira. Prema njenim rečima, mada su pregovori započeli još pre pet godina, realizacija poduhvata i dalje kaska i čeka se već treća po redu studija koja treba da pokaže kako bi se sve ovo organizovalo i koliko bi koštalo.

U inkluzivnom i efikasnom depozitnom sistemu, o kojem ona odavno mašta, neformalni sakupljači bili bi zaposleni, a istovremeno bi postojala i mogućnost doniranja povratne naknade, odnosno depozita, humanitarnim organizacijama.

„Tako bi inicijative poput Čepa za hendikep i Čepom do osmeha mogle da – sa mnogo manje truda – budu mnogo efikasnije”, ističe Cvejanov. „Prazne boce se u depozitnom sistemu uglavnom vraćaju kroz automate sa mogućnošću da se iznos depozita donira. Zahvaljujući ovom sistemu, u Norveškoj se humanitarnim organizacijama donira oko 5 miliona evra godišnje. Dakle, u nekim evropskim zemljama normalno je da reciklaža pomaže humanitarnim organizacijama, a ne obrnuto: da humanitarne organizacije budu najefikasnije u reciklaži.”

Kako naglašava naša sagovornica, otpad za reciklažu zauzima najmanji udeo u našim kantama za smeće.

„Ostatak treba da koristimo za dobijanje energije, a organski otpad za kompostiranje ili proizvodnju bio-dizela. Zagađivač treba da plati troškove toga, a građani da shvate da otpad koji bace u životnu sredinu zagađuje njih same i njihovu decu, te samim tim da se uključe aktivno u reciklažu.”

Jedan od načina za to jeste i akcija Čep za hendikep, u sklopu koje se na godišnjem nivou reciklira se oko 120 tona čepova.

Čepove možemo odložiti u preko 15 hiljada kutija koje se nalaze na mnogobrojnim lokacijama u zemlji, uključujući nekoliko stotina vrtića i škola, ministarstva, ambasade, kompanije, pa i stambene zgrade.

Ali nije stvar samo u tome da na taj način indirektno doprinosimo porastu stope reciklaže, već podržavamo i humanitarnu akciju. 

Zarad uspešnosti ovog združenog društveno odgovornog poduhvata, Zoran Martinov apeluje i na veću opreznost kada ubacujemo otpad. Uostalom, Čep za hendikep se sa razlogom zove upravo Čep za hendikep.

„Pošto se naše kutije nalaze u brojnim prodavnicama, desi se da se u njima nađu u fiskalni računi koje ljudi bace nakon kase”, otkriva naš sagovornik. „Problem je i kada se u njih odlože limenke sa ostacima pića. Kutije su od kartona pa ovo dovodi do njihovog raspadanja.”

Zbog svega toga, udruženje prikupi i dosta neiskoristivog otpada.

„Nosivost našeg kombija je do 900 kilograma čepova”, objašnjava Zoran Martinov. „Ali kada to ode na sortiranje, otkrijemo najmanje jednu kantu od deset kilograma smeća koje moramo da bacimo.”

Ali tu izazovi za udruženje Čep za hendikep ne staju. 

„Poslednjih godina gorivo je dosta poskupelo, a cena plastike u Srbiji ostala je ista – oko 30 dinara po kilogramu”, ističe osnivač. „Mi funkcionišemo autonomno i nikome nismo na budžetu – 95% sredstava stvorimo zahvaljujući sopstvenom radu, ostalih 5% predstavljaju donacije, tako da se poskupljenja odražavaju negativno na naše udruženje. Moramo da radimo 24 sata dnevno, 365 dana u godini, da bismo dostigli nivoe pre pandemije koronavirusa.”

Martinov dodaje da je mnogo toga što rade zapravo „nevidljivo”.

„Nije dovoljno samo preuzeti čepove, moramo ih očistiti od ostalog smeća, razvrstati po bojama i slično”, konstatuje on.

Udruženje Čep za hendikep do sada je pomoglo 130 osoba sa invaliditetom, a uskoro bi aktivnosti trebalo da se prošire

Naposletku, bitno je da se podsetimo zašto je naš čep za humanitarnu akciju Čep za hendikep – dragocen. Uslovno rečeno, on predstavlja valutu za finansiranje ortopedskih pomagala za osobe sa invaliditetom.  

Nastalo kao građanska inicijativa, udruženje ima za cilj da pomogne osobama sa invaliditetom da se izbore sa nepovoljnim zakonskim okvirima, navodi Čep za hendikep, i da im olakša dolazak do neophodnih ortopedskih pomagala čija zamena podrazumeva veoma duge – a ponekad i nehumane rokove – od tri pa do osam godina.

Udruženje je do sada, u konsultaciji sa lekarima, kupilo odgovarajuća ortopedska pomagala za 130 osoba sa invaliditetom u Srbiji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini, bilo da su im bili potrebne štake, invalidska kolica ili slušni aparati.

Zoran Martinov napominje da akcija nije samo humanitarnog karaktera, već ima i ekološku i edukativnu komponentu koja se oslikava u podizanju učešća u reciklaži i svesti o samom tom procesu.

Svesni da ljudi mogu iznenada da se suoče sa povredom ili da im tokom oporavka nakon operacije zatrebaju štake, iz udruženja Čep za hendikep najavljuju još jedan projekat po ugledu na sajt Kupujem-prodajem.

Ipak, sa bitnom razlikom: za učešće vam ne trebaju nikakva kupoprodajna sredstva. Štaviše, slogan projekta biće nešto na tragu – Pokloni ili besplatno iznajmi.

„Ako na primer Juliška iz Sombora slomi nogu, moći će putem mobilne aplikacije ili online platforme na našem sajtu da zatraži i dobije štake koje nam je ustupio Čeda iz Kragujevca”, priča Martinov. „I to u roku od dvadeset četiri sata.”

„Projekat je zamišljen kao svojevrsna hitne pomoći za povređene, odnosno neka vrsta međusobne ispomoći u nevolji”, naglašava on.

Premda će ovaj mini rehabilitacioni centar u početku postojati u virtuelnom obliku, nakon što se reše sva pravna pitanja, trebalo bi i da se materijalizuje u objektu na teritoriji Zrenjanina, odakle je 2012. i krenula priča o Čepu za hendikep.

Posle kamenog i bronzanog doba, živimo u dobu koje pojedini eksperti nazivaju „plastičnim”. Tokom poslednje decenije, naša zavisnost od ovog materijala rasla je iz godine u godinu da bi 2022. kulminirala sa preko 400 miliona tona proizvedene plastike na svetskom nivou. Projekcije kažu da će se ovaj trend nastaviti i u budućnosti.

Ovako masovna proizvodnja naravno dovodi do zagađenja – gradova, šuma, planinskih vrhova, reka, jezera, okeana, pa čak i oblaka. Ni ljudski organizam ne ostaje imun: naučnici su u različitim našim organima pronašli tragove mikroplastike.

Iako su čepovi naizgled sićušni deo problematike, za marginalizovane grupe oni mogu biti – deo rešenja. 

I zato – prigrlite Herkula u sebi. Ako želite da podržite Čep za hendikep, otkinite taj čep i podarite ga za nečiji hendikep.