Foto: Flickr / Ivan Radic / CC BY 2.0 DEED
U 2019. godini je na globalnom nivou generisano neverovatnih 53,6 miliona tona (Mt) električnog i elektronskog otpada, što je u proseku čak 7,3 kg po stanovniku.
Ukoliko nastavimo sa dosadašnjim praksama postupanja sa ovim otpadom, predviđa se da će njegova globalna proizvodnja porasti na 74,7 Mt do 2030. godine, i dostići čak 110 Mt do 2050. godine.
Rastuća količina električnog i elektronskog otpada uglavnom je podstaknuta ubrzanim ekonomskim razvojem, kratkim životnim ciklusom i ograničenim mogućnostima popravke, pa je otpad nastao od ove opreme prepoznat kao jedan od najbrže rastućih tokova otpada, sa stopom rasta oko 5% na godišnjem nivou, što je tri puta veća stopa od stope rasta komunalnog otpada.
Sa druge strane, dokumentovana količina električnog i elektronskog otpada koja je sakupljena i reciklirana na globalnom nivou posredstvom formalnog sektora iznosi samo 17,4%. U Evropskoj uniji, po podacima iz 2021. godine, ova stopa je znatno veća i iznosi 46,2% (mereno kao težina prikupljenog otpada u odnosu na prosečnu težinu električne i elektronske opreme stavljene na tržište u tri prethodne godine, tj. u ovom slučaju 2018-2020).
U Srbiji, sudeći po zvaničnim izveštajima Agencije za zaštitu životne sredine (SEPA), u 2022. godini prerađeno je oko 34,5 hiljade tona električnog i elektronskog otpada, odnosno nešto više od 5 kilograma po stanovniku, godišnje. Mada je time ispunila cilj koji je imala prema Evropskoj uniji (4 kg po stanovniku do kraja 2019. godine), Srbija je svejedno daleko od proseka u EU, a koji iznosi 11 kilograma po stanovniku.
Iz jednog mobilnog telefona može se reciklirati bakar i kalaj, ali i kobalt, indijum, antimon, zlato i srebro
Složenost strukture otpada od električnih i elektronskih proizvoda predstavlja veliki izazov za proces održivog upravljanja.
Pojedine vrste električnih ili elektronskih proizvoda mogu sadržati i više od 100 različitih supstanci, od kojih neke spadaju u neopasne, a druge u kategoriju opasnih i samim tim, za njih se primenjuju različita pravila upravljanja.
Mnoge od ovih komponenti su toksične i samim tim štetne po zdravlje i životnu sredinu ukoliko se sa njima ne postupa na odgovarajući način. Na primer, to su teški metali: živa, kadmijum, heksavalentni hrom, zatim ftalat, antipireni na bazi broma i slično.
Sa druge strane, u frižiderima i klima uređajima, a posebno onim starijim, nalaze se supstance kao što su hlorofluorougljenici i hidrohlorofluorougljenici, koje oštećuju ozonski omotač i imaju veoma visok potencijal globalnog zagrevanja.
Međutim, nije u pitanju samo štetnost električnog i elektronskog otpada.
Ova vrsta otpada prepoznata je i kao važan sekundarni izvor vrednih materijala. U električnom i elektronskom otpadu može se naći čak 69 elemenata iz periodnog sistema – uključujući i plemenite metale kao što su zlato, srebro, bakar, platina, paladijum, rutenijum, rodijum, iridijum i osmijum, zatim prepoznate kritične sirovine (kobalt, indijum, germanijum, bizmut, antimon), ali i nekritični metali poput aluminijuma i gvožđa.
Tijana Marinković, Fakultet tehničkih nauka u Novom Sadu
Dobar primer su mobilni telefoni, gde metali čine u proseku 23% težine telefona, većinom bakar i kalaj, ali i kobalt, indijum, antimon, pa i dragoceni metali kao što su zlato i srebro. Ostatak čine plastika i keramički materijali.
Razmere su i više nego upečatljive: na osnovu savremenih istraživanja, danas u električnom i elektronskom otpadu ima tri puta više zlata nego što ga ima pod zemljom, a jedna tona otpada sadrži oko 50 puta više zlata od jedne tone rude.
Takođe, ukoliko iz rude izdvojimo 1 tonu paladijuma, proizvešćemo preko 7000 tona CO2, a ako se 1 tona paladijuma izdvoji iz recikliranog elektronskog otpada proizvešćemo samo 788 tona CO2, što je gotovo deset puta manje.
Nažalost, tretman ovakvog otpada uz pomoć neformalnog sektora dovodi do nekontrolisanih emisija, ali i zdravstvenih opasnosti za sakupljače
U Srbiji, sakupljanje i reciklaža električnog i elektronskog otpada nisu organizovani u dovoljnoj meri i velikim delom putevi vode kroz neformalni sektor.
Većina sakupljačkih lokacija se nalazi u gradovima, dok u ruralnim područjima uspostavljanje sistema sakupljanja još uvek predstavlja veliki izazov. Kako bi se na adekvatan način upravljalo ovakvim otpadom, neizostavna je primarna separacija otpada iz domaćinstava i izgradnja sakupljačkih centara.
Jedna od opcija bila bi i primena principa „staro za novo”, gde su distributeri u obavezi da prilikom prodaje novog proizvoda preuzmu stari proizvod istog tipa od krajnjeg korisnika.
Ipak, najveći deo električnog i elektronskog otpada sakupi se kroz akcije koje organizuju četiri vodeća reciklažna centra, koji omogućavaju donošenje otpada na određenu lokaciju ili dolazak po pozivu na prijavljenu adresu. U poslovnom sektoru, oko 500 kompanija učestvuje u prikupljanju ovakvog otpada kroz formalne tokove, predajom na reciklažu uglavnom IT i telekomunikacione opreme.
Sa druge strane, neformalni sektor otežava procenu sakupljenih i tretiranih količina otpada. Neformalni sakupljači su uglavnom zainteresovani za prikupljanje svih vrsta otpada koji sadrži metale. Zbog toga se deo otpada od električne i elektronske opreme prodaje kao staro gvožđe u okviru „sive“ zone. Pored toga, neformalni sakupljači često snabdevaju lokalne radionice korišćene robe rezervnim delovima uklonjenim iz električnog i elektronskog otpada.
Međutim, tretman električnog i elektronskog otpada posredstvom neformalnog sektora dovodi do nekontrolisanih emisija u životnu sredinu. Prilikom pokušaja da se otpadna oprema rasklopi gde može doći do curenja rashladnih medija, da se na otvorenom plamenu otopi plastika ili kablovi oslobode od izolacionog materijala, dolazi da otpuštanja često kancerogenih gasova i supstanci koje imaju štetan uticaj na zdravlje ljudi i životnu sredinu.
Sa druge strane, u proces sakupljanja i dalju manipulacija ovom opremom često su uključene cele porodice, kao i deca, što istovremeno daje nepovoljnu socio-ekonomsku dimenziju i rizik bezbednosti i zdravlja na radu.
Iako je odlaganje električnog i elektronskog otpada zajedno sa komunalnim otpadom zabranjeno zakonom, ostatak otpadne opreme često završava na nekontrolisanim deponijama i smetlištima.
U reciklažnim centrima u Srbiji, većina kritičnih metala se gubi, a baterije i kablovi se izvoze u reciklažne centre van zemlje
Kada govorimo o otpadu koji završi na preradi u Srbiji, potencijali su nedovoljno iskorišćeni.
Naime, u reciklažnim centrima u Srbiji se pre svega vrši ručna demontaža i mehaničke operacije koje su uključene u predtretman električnog i elektronskog otpada, dok se završna obrada komponenata kao što su baterije, kablovi, katodne cevi vrši izvan zemlje.
Mehanički tretman se sastoji od usitnjavanja, mlevenja, magnetnog i drugih vidova separacije. Tehnologije koje se trenutno koriste u Srbiji prilagođene su za efikasno odvajanje i obnavljanje frakcija u otpadu, uglavnom metala (gvožđe, čelik, nikl, aluminijum, bakar) i nemetalnih frakcija poput plastike, gume, stakla ili tekstila.
Ovako odvojene frakcije metala se dalje šalju u topionce, međutim na ovaj način se većina kritičnih metala gubi, jer ostaju spojeni sa dominantnim izlaznim frakcijama metala, ili završavaju u prašini iz procesa.
Tijana Marinković, Fakultet tehničkih nauka u Novom Sadu
Jedno od rešenja je da se krupne komponente kao što su matične ploče koje sadrže aluminijum, bakar, platinu, paladijum, srebro, zlato i slično, ručno demontiraju. Međutim, njihova završna obrada se ne vrši u Srbiji već se šalju u inostranstvo, pa mnoge ekonomski vredne supstance koje mogu biti ponovo iskorišćene ne završe u rukama naših reciklera.
U Srbiji postoje i dva postrojenja koja se bave tretmanom rashladnih uređaja i zamrzivača, kao i jedno postrojenje za tretman fluorescentnih cevi koje sadrže živu.
KLIMA101 NEDELJNI NEWSLETTER
Aktuelni ciljevi Srbije kada je u pitanju reciklaža električnog i elektronskog otpada daleko su manje ambiciozni nego u Evropskoj uniji
Prema „Programu upravljanja otpadom u Republici Srbiji za period 2022-2031. godine”, planira se povećanje minimalne stope sakupljanja na 45% električne i elektronske opreme (stavljene na tržište u prethodne 3 godine) do kraja 2031. godine. To bi značilo da je, prema proceni, potrebno sakupiti i preraditi najmanje 37.000 tona otpada godišnje.
Ovo je isti cilj koji je u Evropskoj uniji važio – ali do 2018. godine. Sada je stopa podignuta na 65%, a gde je moguće i 85% otpada. Kako se navodi u zvaničnim podacima EU, stopu od 65% su 2021. godine dostigli Bugarska i Slovačka, dok su Irska i Letonija bile blizu dostizanju te granice.
Ambiciozni ciljevi su neophodni kada je u pitanju električni i elektronski otpad. Primarna ekstrakcija plemenitih ili retkih zemnih metala iz ruda, koja nam je neophodna za izradu većine moderne opreme, zahteva potrošnju velike količine energije, fosilnih goriva, prilikom čega dolazi i do emisije gasova sa efektom staklene bašte.
Nasuprot tome, efikasno upravljanje električnim i elektronskim otpadom može doprineti ne samo neto smanjenju emisija gasova sa efektom staklene bašte, već i povećanju ponovne upotrebe, dok reciklaža ovakvog otpada potencijalno rezultira smanjenjem potrebe za primarnim sirovinama.
O autorki
Tijana Marinković je zaposlena na Departmanu za inženjerstvo zaštite životne sredine i zaštite na radu Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu, na poziciji istraživač saradnik. Tokom studijskog boravka na Tehnološkom univerzitetu u Hamburgu posebno se zainteresovala za temu upravljanja električnim i elektronskim otpadom, na osnovu čega formira temu za izradu doktorske disertacije. Pored toga, sprovodila je projekte koji su osmišljeni da informišu i edukuju srednjoškolsku populaciju sa posebnim osvrtom na aktuelnu problematiku u vezi sa sakupljanjem i reciklažom ambalažnog otpada, iskorišćenjem otpada u energetske svrhe i „zelenim” alternativnim izvorima energije.
Evropska unija je u cilju uspostavljanja adekvatnog upravljanja i kontrole električnog i elektronskog otpada usvojila Direktivu o otpadnoj električnoj i elektronskoj opremi koja je dopunjena 2019. godine.
Cilj Direktive je smanjiti količinu elektronskog otpada koji se odlaže na deponiju i poboljšati ukupni učinak ovih proizvoda na životnu sredinu tokom životnog ciklusa.
U EU implementacijom principa „Produžene odgovornosti proizvođača” od proizvođača se traži da finansiraju sakupljanje, tretman, povrat (ponovno iskorišćenje) i ekološko odlaganje ee-otpada. Jedan od glavnih elemenata koji su uvedeni Direktivom jesu princip „Jedan za jedan” koji omogućava potrošačima da besplatno dostave otpad ukoliko kupe ekvivalentni elektronski uređaj. Ovaj princip je kod nas u nekim sferama upravljanja električnim i elektronskim proizvodima i otpadom samo delimično implementiran, dok u drugim nije uopšte.
Primera radi, Slovenija je, kao i mnoge evropske zemlje, svojom Uredbom o otpadnoj električnoj i elektronskoj opremi regulisala obaveze korisnika, ali i proizvođača elektronske i električne opreme. Korisnici koji odlažu otpad imaju obavezu da ga predaju javnom preduzeću u sakupljačkom centru ili u mobilnim kontejnerima, dok pravna lica predaju sakupljaču direktno, a ceo proces finansiraju proizvođači električne i elektronske opreme kroz kolektivne operatere.
Trenutna situacija u sistemu upravljanja električnim i elektronskim otpadom u Srbiji ne prati nijednu šemu usklađenosti kako bi se ispunili ciljevi principa „Produžene odgovornosti proizvođača”. Proizvođači mogu samostalno da organizuju potrebne aktivnosti, ali obično postoje operateri koji umesto njih organizuju i koordiniraju prikupljanjem i tretmanom otpada. U praksi najveću količinu otpada sakupe sami reciklažni centri u saradnji sa kompanijama za sakupljanje otpada ili neformalnim sektorom.
