Dr Vladan Ivetić: Nestručno vođene akcije pošumljavanja su pogubne

„Na moju veliku žalost, ja sam profesor pošumljavanja u vreme kada je pošumljavanje veoma popularno”, kaže dr Vladan Ivetić sa Šumarskog fakulteta u Beogradu u razgovoru za portal Klima101, osvrćući se na trenutnu masovnost akcija sadnje.

Kako se poslednjih godina ozelenjavanje u Srbiji popularizovalo, te deluje kao da svakodnevno u proleće i jesen neko negde nešto pošumljava, pitali smo našeg sagovornika: da li se to radi u skladu sa šumarskom praksom i koliko je uspešno?

Dr Vladan Ivetć: Uprkos dobrim namerama, najveći broj akcija pošumljavanja je nestručan i pogrešan. Populizam nije dobar ni za jednu ozbiljnu struku, pa ni za šumarstvo.

Ovde moram uputiti kritiku Ministarstvu za zaštitu životne sredine koje već godinama finansira takozvane projekte pošumljavanja lokalnih samouprava, a koje su u najvećem broju slučajeva uradila nestručna lica i koji su sprovedeni bez odgovarajućeg stručnog nadzora. Ovo je katastrofalan primer jedne krovne vladine institucije, pa zato i ne čudi što svako organizuje akcije popumljavanja i sadnje, gde stigne i kako zna.

Nestručno vođene akcije pošumljavanja su pogubne iz prvenstveno dva razloga (pored brojnih drugih). Prvi je neuspeh pošumljavanja, a drugi je gubitak entuzijazma i poverenja u pošumljavanje usled nesupeha.

Stara kineska poslovica kaže da je najbolji trenutak da se posadi drvo bio pre dvadeset godina, a da je drugi najbolji trenutak sada. Istina. Ali ne sa bilo kom vrstom na bilo kom staništu.

Nepravilan izbor vrste drveća za sadnju je čist gubitak vremena i novca. Novca za samu akciju pošumljavanja i održavanje (ako ga uopšte i ima), a vremena jer će nakon neuspeha, bilo da se on dogodi u prvoj godini nakon sadnje usled sušenja sadnica, ili još gore nakon 10-20 godina kada postane jasno da data vrsta nije dobro adaptirana za date uslove staništa i da predstavlja veći rizik nego vrednost, ista površina morati ponovo da se pošumi. Samo fiziološki zdravo drveće i održivi šumski sistem mogu pružiti sve opšte korisne funkcije koje se od šume očekuju.

Dodatni problem je što se u najvećem broju akcija pošumljavanja uopšte ni ne razmišlja o merama nege sadnica, a naročito o merama gajenja nove šume. Sadnicama je neophodno pružiti svu moguću pomoć da bi preživele u uslovima klimatskih promena.

Pre svega, treba izabrati pravu vrstu za dato stanište, sama sadnica treba da bude kvalitetna, a stanište za pošumljavanje pripremljeno na najbolji način. Nakon sadnje je sadnicu potrebno zaštititi od što je moguće više nepovoljnih abiotičkih i biotičkih činilaca. Nekim od ovih pitanja se bavi Pan-Evropska mreža za klimatski adaptirano pošumljavanje i obnovu šuma, pa vas upućujem da tamo potražite više detalja.

Bez obzira na motiv (profesionalna ili zakonska obaveza, tim-bilding, mirna savest, istinska ljubav prema prirodi, aktivizam, sakupljanje poena popularnosti, sticanje poreskih olakšica, stvarna potreba) svaka akcija pošumljavanja mora biti urađena na stručan način i uz stručni nadzor kako bi oni koji su u njoj učestvovali za 20-30 godina bili ponosni na šumu koju su posadili, a ne postiđeni kada za godinu-dve prođu pored goleti ili zakorovljene površine gde su neuspelo uložili određeno vreme i napor. Akcije pošumljavanja se nikako ne smeju svesti na greenwashing i vikend ili jednodnevne akcije druženja, bez razmišljanja o cilju i posledicama akcije u kojoj se učestvuje.

Koji su najveći izazovi u gazdovanju srpskim šumama u svetlu klimatskih promena?

Kao i u drugim oblastima delovanja, i u šumarstvu postoje i kratkoročni i srednjeročni ciljevi, ali su svakako najvažniji ciljevi dugoročni. Gazdovanje i gajenje šuma se zasnivaju na procesima dugog trajanja. Planovi gazdovanja se prave na 10 godina, ali ophodnja i životni vek za vrste drveća traju više decenija, pa i više stotina godina.

Za upravljanje tako dugim procesima neophodna je izvesnost. Klimatske promene pre svega donose neizvesnost. U šumarstvu, ova neizvesnost se odražava kroz sve učestalije i sve jače izazove za šume, u vidu požara, vetrova koji izazivaju vetrolome, novih štetočina, širenja invazivnih vrsta.

Međutim, najveći izazovi su vezani za obnovu šuma i sposobnost šumskih vrsta drveća da se prilagode izmenjenim uslovima sredine. U ekstremnim vremenskim uslovima, bilo da su ekstremno visoke ili niske temperature vazduha i zemljišta, bilo da su ekstremne suše ili poplave, sadnice su te koje prve stradaju, što znatno otežava prirodnu obnovu u šumama, a naročito veštačko osnivanje šuma pošumljavanjem.

Kako se drveće prilagođava na novu klimu? Da li su, prema vašim uvidima, kod nas primećene promene rasprostranjenosti određenih vrsta ili morfološka adaptacija?

Najjednostavnije rečeno, u uslovima izmenjenih uslova sredine, koji će se javiti na nekim mestima kao posledica klimatskih promena, šumske vrste drveća imaju samo tri mogućnosti: da se prilagode (adaptiraju), da promene rasprostranjenje (migriraju) ili da nestanu (izumru).

Novija istraživanja pokazuju da se adaptacija na izmenjene uslove staništa kod nekih vrsta drveća može javiti već i u prvoj i drugoj generaciji, ali je ipak još uvek rano pričati o adaptiranosti na nove uslove, iz dva razloga: prvi je što promene još uvek kratko traju i zabeležene morfološke i fiziološke promene se mogu opisati kao fenotipska plastičnost, a drugi je što promene još uvek traju i nismo još uvek sigurni u kom pravcu će se odvijati.

Kao i u drugim delovima sveta, i kod nas se beleže promene (još uvek blage) u rasprostranjenju vrsta, ali ne postoje jasni zaključci bazirani na istraživanjima uzroka ovih pojava. Ono što možemo pretpostaviti na osnovu dosadašnjih iskustava i pokazatelja iz drugih zemalja je da će se areal pionirskih i invazivnih vrsta širiti na račun kasno sukcesivnih vrsta drveća, kako u horizontalnom, tako i u verikalnom smislu, u pravcu viših nadmorskih visina, odnosno da ćemo na većem broju staništa videti procese suprotne prirodnoj sukcesiji vrsta drveća.

Možda najpoznatija šumska vrsta kod nas je Pančićeva omorika. Kako se nova klima odražava na njenu populaciju i kakvo bi stanje moglo da bude u budućnosti? Na koje načine joj možemo pomoći da opstane?

Pančićeva omorika je jedna od najugroženijih vrsta drveća. Uslovi prirodnih staništa na kojima se Pančićeva omorika sačuvala do danas se menjaju i pitanje je da li će se adaptacija odvijati u korak sa ovim promenama.

Međutim, po mom mišljenju to nije najveći izazov za Pančićevu omoriku. Ona se pokazala veoma otpornom u brojnim neplaniranim ogledima širom Evrope. Mislim da je najveći problem Pančićeve omorike njeno veoma otežano prirodno obnavljanje.

Trenutni režim zaštite više doprinosi problemu nego njegovom rešenju, i plašim se da će Pančićeva omorika biti sačuvana u arboretima i plantažama širom Evrope, ali ne i na njenim prirodnim staništima. Mi joj na prirodnim staništima možemo pomoći uvođenjem mera potpomognute prirodne obnove, veštačkom obnovom, popunjavanjem i asistiranom migracijom.

Ovih dana širom zemlje svedočimo obilnim padavina. U Glediću ste učestvovali u zanimljivom projektu razvoja rešenja zasnovanih na prirodi za smanjenje rizika od poplava. Možete li kratko da nam objasnite na koji način vegetacija može pomoći?

Ukratko, vegetacija smanjuje direktan uticaj padavina na površinu zemlje i povećava sposobnost zemljišta da usvaja i zadržava vodu. Pored toga što svojim korenjem vezuje zemljište, vegetacija sprečava direktan udar kišnih kapi na površinu zemlje.

Ipak, mnogo je značajnija činjenica da povećanjem sadržaja organskog ugljenika u zemljištu i stvaranjem mrtvog organskog pokrivača (šušnja) i organskog sloja zemljišta višestruko povećava sposobnost zemljišta da usvaja i zadržava vodu.

Pri velikoj količini padavina u kratkom vremenskom periodu, veoma je važno da se što veća količina pabavina zadrži i da se višak vode polako otpušta, pre nego nastanu bujice i poplave. Ovde je važno istaći i da je erozija višestruko manja na površinama pod vegetacijom nego na golim zemljištima, čime se znatno smanjuje stvaranje nanosa koji umanjuje i sprečava protok vode u uređenim i neuređenim vodotokovima.

Meštane Gledića već godinama muče poplave, rešenje za ovaj problem mogla bi da ponudi priroda

Koja su najmanje pošumljena područja u Srbiji i kako ocenjujete nacionalni procenat pošumljenosti? Da li se situacija u Srbiji može uporediti sa drugim zemljama iz regiona i sveta?

U Srbiji je svakako najmanje pošumljena Vojvodina i to iz razumljivih razloga. Procenat šumovitosti u Srbiji raste, nažalost najviše pod uticajem demografskih procesa. Međutim, ne bi smeli nastaviti sa praksom prepuštanja napuštenih poljoprivrednih površina prirodnom pošumljavanju, jer se takvi prostori najčešće osvasjaju od strane pionirskih, pa čak i invazivnih vrsta.

Kao prvo, različite metodologije, koje se najčešće zasnivaju na metodama daljinske detekcije (remote sensing) daju različite rezultate. Različiti rezultati su takođe i posledica različitih definicija šume.

Tako, na primer, šumovitost Srbije prema bazi podataka Evropske svemirske agencije za 2020. godinu (Global Land Cover ESA) iznosi 33,55%, što je dosta niže od, u našoj javnosti često pominjane optimalne šumovitosti između 41% i 42%. Uskoro se očejuje objavljivanje dva značajna dokumenta na nacionalnom nivou, a koja obrađuju ovo pitanje. Jedan je Nacionalna inventura šuma, koja će nam dati najtačnije podatke o šumovitosti, a drugi je Prostorni plan Republike Srbije koji bi trebao da nam da podatak o optimalnoj šumovitosti Republike Srbije. Na primer, u predlogu Prostornog plana Republike Srbije stoji podatak o šumovitosti Srbije od 30,9%, dok je optimalna procenjena šumovitost u odnosu na višefunkcionalne zahteve oko 41%.

Poređenje sa drugim državama je nerealno i besmisleno, jer različite zemlje imaju različite potencijale. Svakako se ne možemo porediti realno sa Finskom, kao ni sa Holandijom. Logično je da Bosna i Hercegovina ima veći procenat šumovitosti od Severne Makedonije. Prosečna šumovitost u EU iznosi 38,6% i kreće se od 66,2% u Finskoj, do 1,5% na Malti. Prema toj statistici, Srbija je negde u rangu sa Hrvatskom, Luksemburgom, Češkom, Litvanijom, Nemačkom, Francuskom, Italijom i Poljskom.

Međutim, pored jednoznačne vrednosti učešća površine pod šumama u ukupnoj teritoriji jedne države, znatno je važnije stanje, sastav, struktura i uređenost tih šuma.