Modna industrija više doprinosi klimatskim promenama nego avio i pomorski saobraćaj zajedno

Danas kupujemo odeću više nego bilo kad pre, kraće je nosimo i stvaramo ogromne gomile tekstilnog otpada, koji većinom završi na deponijama ili se spali oslobađajući toksične materije i gasove sa efektom staklene bašte. Svake godine se proizvede neverovatnih 100 milijardi komada odeće, što je 14 komada odeće za svakog čoveka na planeti. Modna industrija je postala sinonim za prekomernu potrošnju, ali i nekontrolisanu proizvodnju otpada, zagađenje životne sredine i eksploataciju radnika.

Problemi modne industrije su mnogi, pa se možda zato u javnosti retko stigne do teme o njenom uticaju na klimatske promene.

Sintetika kao prvi u nizu problema

Uticaj modne industrije na životnu sredinu započinje od prve karike u lancu snabdevanja. Kako bi proizvela što jeftiniji tekstil industrija se sve više oslanja na sintetička vlakna, prvenstveno na poliestar. Ovaj polimer, koji se još koristi i za proizvodnju plastične ambalaže, se uglavnom dobija kao produkt nafte i čini gotovo polovinu udela vlakana u tekstilnoj industriji. Ukoliko se nastavi sadašnji trend upotrebe sintetičkih vlakana procenjeno je da će se za manje od deceniju tri četvrtine tekstila proizvoditi iz fosilnih goriva. Poliestar deponovan u prirodi se usitnjava i stvara mikroplastične čestice koje nisu biorazgradive i koje nastavljaju da kruže u prirodi, pa se čak mogu naći i u živim organizmima.

Ni proizvodnja pamuka ne predstavlja ništa manju opasnost za prirodu, jer njegova prerada podrazumeva velike količine toksične otpadne vode, a sa trenutnim tempom proizvodnje ne bi bio pouzdan oslonac za potrebe modne industrije.

Nakon što se početne sirovine konačno pretvore u tekstilni materijal, uz značajnu potrošnju energije, otpočinje njihov transport, koji neretko podrazumeva unakrsno putovanje na različite kontinente. Čest je slučaj da sirovi materijali budu transportovani po svetu od fabrika koje sklapaju pojedine delove do onih koje finalizuju proizvod, pa onda još jednom do butika u kojem će biti prodati, možda. 

Ako ne stigne do kupca u određenom roku artikal nastavlja transportni lanac do nekog novog odredišta. Većina odeće svoj životni vek završi ili na deponiji ili u spalionici. Od ukupno 48 miliona tona odeće proizvedene u 2015. godini, krajnja destinacija za više od 70 procenata, ili 35 miliona tona odeće, bila je deponija ili pećnica, pri čemu je 70 procenata od toga deponovano, a preostalih 30 procenata spaljeno. Otprilike jedan kamion odeće se svake sekunde odlaže na deponije širom sveta. Veći deo ovog otpada će postepeno truliti tokom stotina godina, oslobađajući mikrovlakna i toksične hemikalije u tlo i podzemne vode, i ispuštajući metan u atmosferu.

Recikliranje ne može da reši problem

Prema procenama modna industrija čini oko 8 do 10 procenata ukupnih emisija gasova sa efektom staklene bašte, i oko 20 procenata otpadnih voda. Uticaj modne industrije na životnu sredinu je veći od avio i pomorskog saobraćaja zajedno, ali regulative koje bi imale za cilj da umanje negativne efekte gotovo i da ne postoje. Sa predviđenim trendom rasta modne industrije od preko 20 procenata na godišnjem nivou neophodna su brza rešenja. 

Neke modne kompanije kao što je H&M su već pokušale da umanje uticaj na životnu sredinu otkupom stare garderobe, ali se pokazalo da recikliranje ne može da reši problem brze mode, niti da obuzda eksponencijalni rast upotrebe sintetičkih vlakana. 

Trenutno se manje od 1 procenta stare odeće reciklira kako bi se proizvela nova, 13 procenata se prevede u druge materijale, dok materijal za reciklirani poliestar uglavnom dolazi iz plastičnih flaša. Time se plastika samo odvodi iz ciklusa reciklaže i dovodi jedan korak od deponije. Odeća koja se ne deponuje ide na spaljivanje. Kako količina odeće koja postaje otpad konstantno raste, a njihova otkupnina opada, u nekim siromašnijim ruralnim sredinama zabeleženo je da ljudi koriste pakete polovne odeće kao gorivo za ogrev, što proces spalivanja dovodi u područije naseljenih zona što dodatno može da ima posledice po zdravlje stanovnika.

Pod hitno je neophodno pronaći efikasna rešenja kako bi se modna industrija reorganizovala i postavila na kolosek proizvodnje koji bi bio održiviji i pogodniji za životnu sredinu i klimatske promene. Od modnih brendova se očekuje da postanu odgovorni za ono što se dešava u njihovim lancima snabdevanja i da preduzimaju punu odgovornost za ono što se dešava sa njihovom odećom na kraju tog lanca. 

Pozitivni primeri poslovanja

Neke kompanije su već samoinicijativno preduzele prve korake i reformisale svoje poslovanje.

Brend ženske odeće House of Baukjen, na primer, dobio je nagradu UN za svoj cirkularni poslovni model. Njihova modna kuća postigla je karbonsku neutralnost u celom svom lancu snabdevanja, procesima proizvodnje i logistike. Jedan od metoda ovakog uspeha je što svoje materijale nabavlja od etičkih dobavljača, odlučujući se za uglavnom prirodna vlakna koja su obnovljiva i reciklirane materijale. 

Primer spore mode kao vid poslovanja primenila je Patagonija koja je negativnom marketinškom kampanjom „Ne kupuj ovu jaknu” apelovala na svoje kupce da dva put razmisle pre kupovine i da se opredele za stvari koje bi im trajale. Kompanija je ostvarila rast prihoda nastavljajući da proizvodi odeću koja traje. Tokom Crnog petka 2016. od prodaje sakupili su 10 miliona dolara, a sav prihod su donirali borbi protiv klimatskih promena.

Zajedno sa brendovima Deciem, Freitag i Allbirds poslednjih godina redovno bojkotuju ovaj dan kojim se podstiče masovna kupovina. 

I Ujedinjene nacije pričaju o modi

Pozitivni signali stižu sa poslednje Međunarodne konferencije o klimatskim promenama održane ove godine u Glazgovu (COP26), na kojoj su među predstavnicima velikih kompanija bile prisutne i poznate modne kuće, kao i nevladine inicijative koje se bore za regulaciju modne industrije. 

Na COP26 neki od najpoznatijih svetskih bredova kao što su Stella McCartney i Burberry predstavili su svoje vizije za više etičku i održiviju modnu industriju.

Modne kompanije su svesne problema i svog uticaja, što je prvi i najvažniji korak u rešavanju problema. Sve je prisutniji i podsticaj raznih inicijativa na modne kopanije da se bave rešavanjem negativnih efekata koji njihov lanac proizvodnje ima na životnu sredinu.

Među prvim konkretnim koracima je potpisivanje UN povelje modne industrije za klimatske akcije, koju su potpisale stotine kompanija – među kojima su Gucci, H&M i Zara. Povelja postavlja naučno zasnovane ciljeve u skladu sa Pariskim sporazumom, ali ne postoji obaveza, niti zakonski mandat da se brendovi pozivaju na odgovornost. Pritom, neke velike modne kuće još uvek nisu potpisale povelju. 

Odlučujuća uloga zakonodavstva

Mnoge vodeće ličnosti iz industrije se slažu da je potrebno zakonodavstvo da bi modni brendovi delovali odlučno i imali ikakav doprinos u borbi protiv klimatskih promena. 

Međutim, jedna takva inicijativa je nedavno pala u vodu, kada je 2019. vlada Ujedinjenog Kraljevstva odbacila sve predloge o zabrani spaljivanja ili odlaganja neprodatih zaliha koje se mogu ponovo koristiti ili reciklirati.

Nakon COP26, nova nada dolazi od Evropske komisije koja je najavila da će ove godine objaviti sveobuhvatnu strategiju EU za tekstilne proizvode. Ova strategija predstavlja priliku da se umanji negativni uticaj svetske mode. Za efikasne promene neophodno je razdvajanje modne industrije od fosilnih goriva i osiguravanje da industrija pređe na odgovornu proizvodnju zasnovanu na upotrebi održivih vlakana, i prelaskom na proizvodnju odeće koja bi imala duži vek trajanja i više mogućnosti za recikliranje. 

Ukoliko bi ovakav zakon bio donet i ukoliko bi vlade širom sveta sledile njihov primer tekstilni sektor bi mogao biti prinuđen da se okrene sporijoj proizvodnji koja bi potpuno izmenila i navike potrošača, što bi kranje imalo pozitivnih efekta na klimatske promene i životnu sredinu.