Maj 2023: Mesec kada su u Srbiji obnovljivi izvori proizveli više struje nego fosilna goriva

Fotografija: Elektroprivreda Srbije (hidroelektrana Đerdap)

Srbija je u svetu prepoznata kao zemlja koja kaska u procesu energetske tranzicije – prošle godine skoro dve trećine struje (65,5%) dobili smo iz uglja, dok je globalno gledano njegov udeo pao na 36%, a u Evropskoj uniji na svega 10%.

Međutim, u periodu oko aprila i maja, zbog povoljnih hidroloških uslova, proizvodnja električne energije u srpskim hidroelektranama je velika, pa se slika energetskog miksa drastično menja.

Tako je bilo i ove godine. U proteklom mesecu, čak 47% struje proizvedeno je pomoću energije vode. Posle izrazito sušne 2021. i 2022. godine, hidrorezerve su bile na rekordnim nivoima za maj posmatrano od 2017. naovamo. 

Zajedno sa vetroparkovima i bioenergijom, hidro kapaciteti su u mesecu za nama proizveli više od polovine struje (51%). Ostatak su pokrile termoelektrane na ugalj (47,74%) i druga fosilna goriva (0,75%).

To znači da su u maju i kod nas, a ne samo Evropskoj uniji, obnovljivi izvori u proizvodnji električne energije pretekli prljave energente čije sagorevanje doprinosi klimatskim promenama. Ali naš energetski sistem, za razliku od njihovog, još uvek raspolaže malim kapacitetima vetra i solara, a dominantan izvor obnovljive energije, sa snagom od 2.200 MW, predstavljaju velike hidroelektrane. 

Zaključno sa prošlom godinom, u našoj zemlji izgrađeno je oko 400 MW vetroparkova i 140 MW solarnih elektrana. Primera radi, u susednoj Hrvatskoj kapaciteti vetra su preko dva puta veći i premašili su 1.000 MW, a solara ima oko 40 MW više.

Zahvaljujući manjoj potrošnji i jakom vetru, u pojedinim trenucima tokom maja proizvodnja iz obnovljivih izvora bila je još veća od mesečnog proseka. Kako je naveo stručnjak za energetiku Nenad Jovanović 11. maja, udeo čiste energije od ponoći do 11.30 ujutru bio je čak 58% – od toga je 9% poteklo iz energije vetra, a ostatak iz energije vode.

Usled male potrošnje i jakog vetra, samo oko 41% električne enerigije se proizvodi iz termoelektrana.
OIE oko 58% (hidro 49% i vetro 9%).

Slična situacija je bila tokom jučerašnje vršne potrošnje u 21:00.

izvor: https://t.co/DDhNeNUDET pic.twitter.com/Xzhr0P7gg3

— Nenad Jovanovic (@shone_bate) May 11, 2023

Ipak, treba uzeti u obzir da je ovakva situacija kod nas izuzetak od pravila, ali i da bi dekarbonizacija elektroenergetskog sektora mogla – ali i morala – da se ubrza kroz ulaganje u vetar i solar. 

Prostora da napustimo ugalj i te kako ima: domaći istraživači otkrivaju da naš energetski sistem već sada može da prihvati daleko više vetroparkova.

Povrh toga, na osnovu jednog istraživanja, ukupni solarni kapacitet čitave teritorije zemlje, ako se gledaju isključivo najbolje ocenjene lokacije za solarne elektrane, iznosi čak 75GW. Korišćenjem npr. trećine tog ukupnog kapaciteta mogli bismo da proizvedemo više struje nego što cela Srbija troši – i to samo iz solara. Takođe, kako se procenjuje, ako bismo na samo 10% površine krovova postavili panele, to bi odgovaralo potencijalnom kapacitetu od 6 GW.

U međuvremenu, Ministarstvo rudarstva i energetike pokrenulo je aukcije za dodelu tržišnih premija za obnovljive izvore energije, koje će za rezultat imati novih 450 zelenih megavata u našoj elektromreži (400 MW vetar, 50 MW solar).

Prve aukcije označavaju početak realizacije Trogodišnjeg plana sistema podsticaja, koji predviđa dodelu tržišnih premija za 1.300 MW za proizvođače iz obnovljivih izvora energije u naredne tri godine.

Dodatno, Elektroprivreda Srbije je početkom godine objavila svoj plan zaokreta od fosilnih goriva, Zeleni put, kojim se najavljuje zatvaranje 10 termoelektrana na ugalj do 2035. godine. Time se smanjuje njihova zbirna snaga sa 5.171 MW na 4.077 MW, odnosno za 1.094 MW.

Uprkos tome što je ovaj korak ohrabrujući, profesor na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu i predsednik Saveza energetičara, dr Nikola Rajaković ocenio ga je kao nedovoljno ambicioznog u poređenju sa evropskim trendovima.

Bez obzira na određene pozitivne iskorake, deluje kao da naša zemlja i dalje ostaje nedovoljno zainteresovana i previše spora da doprinese zauzdavanju globalnog zagrevanja. U nedavno usvojenoj, a istovremeno zastareloj Strategiji niskougljeničkog razvoja, teži se povećanju obnovljivih izvora na 36% i minimalnom smanjenju štetnih emisija od 33,3% u odnosu na 1990. do kraja decenije. 

Sa druge strane, samo pet godina kasnije, 2035. godine, Finska želi da stigne do neto nultih emisija. Dok se planeta zagreva, mnoge zemlje ciljaju na potpunu dekarbonizaciju do sredine veka, a kod nas karbonska neutralnost i dalje nije našla mesto ni u jednom zakonskom dokumentu.