FOTO: Marko Tesmanović / Wikimedia Commons
Poplave 2014. godine pamtimo po katastrofalnim posledicama u mestima kao što je Obrenovac, po uništenim životima i domovima, možda i po nestašicama flaširane vode, danonoćnom medijskom izveštavanju, ali i po građanskim akcijama zaštite.
Verovatno se većina seća tačno gde je bila i šta je radila kada je postalo jasno da je situacija ozbiljna – da je Srbiju i region pogodila retka elementarna nepogoda, čije su posledice bile, između ostalog, desetine umrlih i preko milijardu i po dolara materijalne štete.
Danas, kada obeležavamo desetogodišnjicu ovog katastrofalnog događaja, nameću se određena pitanja – o uzrocima, zaštiti, i samim tim i potencijalnim poplavama u budućnosti, a ne samo prošlosti – sa odgovorima koji su danas ipak jasniji nego što su bili pre 10 godina.
Klimatske promene pospešuju poplave – na više različitih načina
Poplave imaju čitav niz uzroka, i oni su međusobno povezani na možda neočekivane načine.
Sa jedne strane, uzroci poplava su prirodni: u pitanju su pre svega ekstremne padavine (ali i topljenje snega), u kombinaciji sa geografskim osobinama terena, vodotokovima, stanjem zemljišta. Zatim, tu su i ljudski faktori – stepen zaštite od poplava (npr. nasipa), stanje sistema ranog upozoravanja, reakcije nadležnih službi…
Ali, ako napravimo korak dalje, situacija naglo postaje komplikovanija.
Naime, na čitav niz načelno „prirodnih” uzroka zapravo utiče jedan ljudski faktor: klimatske promene, izazvane antropogenim emisijama gasova staklene bašte.
Na možda najjednostavnijem nivou, više temperature dovode i do češćih i intenzivnijih ekstremnih prilika. Jedno opšte pravilo iz fizike atmosfere kaže da, za svakih 1 °C više temperature vazduha, u vazduhu se nalazi u proseku 7% više vodene pare, koja se ponaša kao gorivo za nastanak olujnih oblaka (i, između ostalog, ekstremnih padavina).
Ali uticaj klimatskih promena je širi od toga. Pored pospešivanja ekstremnih padavina, klimatske promene dovode i do češćih i intenzivnijih sušnih prilika, što se već može osmotriti na primeru Srbije u poslednjih par decenija. Suše su važne jer je zemljište nakon suše drastično manje sposobno da upije vodu – pa ako posle sušnih prilika slede ekstremne padavine, veća je opasnost od poplava.
Ovo nije bio slučaj tokom maja 2014. godine: tada su poplave, između ostalog, izazvale i česte kiše pre ekstremnih padavina sredinom meseca, koje su zemljište bile ostavile vlažnim i takođe nepripremljenim da upije povećane količine vode.
Uzročno-posledični niz koji je doveo do poplava 2014. je možda najbolje objašnjen u stručnoj analizi koju je objavio Republički hidrometeorološki zavod.
Dakle, i intenzivne padavine i intenzivne suše mogu nas učiniti ranjivijim na poplave – a klimatske promene pospešuju i jedne i druge. U poslednjih nekoliko decenija, suše su u Srbiji postale višestruko češće: nekada su se sušne godine javljale u proseku jednom po deceniji, a danas beležimo gotovo svaku drugu godinu kao sušnu.
Ali možemo napraviti i još jedan korak dalje u tom uzročnom lancu i pitati: šta je to uzrokovalo da se ciklon, koji je 2014. godine u ove krajeve doneo stogodišnje padavine, „zaglavi” iznad centralnog Balkana i obruši ogromnu količinu padavina na relativno malom prostoru?
Odgovor po svemu sudeći leži u kompleksnim procesima u atmosferi, na mnogo većem, gotovo globalnom nivou, u sezonskim kretanjima ciklona i anticiklona.
Ali čak i na ovom nivou nauka otkriva uticaj klimatskih promena. One su, drugim rečima, prisutne na svakom stepeniku lestvice uzroka poplava: od zemljišta, preko padavina do planetarnih fenomena.
Zato je naša lekcija ovde – uticaj klimatskih promena na pojavu poplava je kompleksan i težak za izmeriti i mapirati, ali istovremeno, uticaj klimatskih promena je neupitan.
U poslednjih 10 godina, bili smo svedoci niza katastrofalnih poplava u širem regionu
Poplave 2014. godine bile su posebno pogubne i štetne u Srbiji i BiH, ali daleko od toga da su bile unikatne. U poslednjih deset godina, ako posmatramo širi region (Evropu i Mediteran), sa kojima delimo sudbinu kada su u pitanju klimatske promene, dogodio se čitav niz „istorijskih” poplava.
Ovo je samo jedan deo celokupne slike.
U septembru 2023. godine, oluja koja je dobila ime Danijel pogodila je Grčku, Tursku i Bugarsku, ali i severnu obalu Afrike – a posebno Libiju, gde je usled popuštanja brane odnela preko 5000 života.
U pitanju je bio najsmrtonosniji tzv. medikejn u istoriji, odnosno mediteranska oluja sa odlikama tropskog uragana. Uzrok bila je posebna pozicija ciklona i anticiklona koja se naziva „omega blokiranje” (jer gledano iz satelita, njihove pozicije podsećaju na grčko slovo ꭥ (omega).
Kako nam kažu savremena istraživanja, ovakvi uragani bi mogli da postanu još intenzivniji u budućnosti usled klimatskih promena i povećanja temperature Sredozemnog mora.
Nešto ranije, tokom leta 2023. godine, katastrofalne poplave pogodile su Sloveniju i delove Hrvatske i Austrije, a najmanje je sedmoro ljudi izgubilo život. U pitanju je bio „nastavak” već ekstremne sezone, tokom koje je u regionu krajem jula bio zabeležen niz tzv. superćelijskih oluja – sezone koja je i sama bila deo izrazito toplog leta širom Evrope.
Najsmrtonosnije poplave u novijoj istoriji Evrope desile su se u julu 2021. godine, kada su nezapamćene kiše izazvale poplavu koja je odnela 184 života u Nemačkoj i 38 u Belgiji. Studija atribucije koja je rađena nakon događaja pokazala je da su ekstremni uslovi koji su doveli do poplava višestruko verovatniji u svetlu klimatskih promena.
Samo mesec dana kasnije, u avgustu 2021. godine, nove poplave odnele su 97 života u Turskoj. U jesen 2018. godine, niz poplava odneo je ukupno 69 života u Italiji, Francuskoj, Španiji, Portugaliji i Ujedinjenom Kraljevstvu.
Ali ako tražimo poplave iz skorije prošlosti, uopšte ne moramo da izlazimo iz granica naše zemlje. Samo prošle godine, u Srbiji je bio zabeležen veliki broj poplava u ukupno čak 82 opštine širom zemlje.
Zapravo, najveći broj zabeleženih poplava su tzv. bujične poplave: one koje najčešće nastaju u manjim vodotokovima, naglo, usled brzog formiranja bujičnog talasa, koji sa sobom uobičajeno nosi i velike količine nanosa. Mada je svaka bujična poplava daleko manjeg obima od onih poplava koje ostaju upisane u kolektivnom sećanju, njihova brojnost ih čini možda i najopasnijom – najštetnijom i najsmrtonosnijom – vrstom poplava.
Po aktuelnim saznanjima, u Srbiji postoji oko 11.500 bujičnih vodotokova, većinom u delovima zemlje južno od Save i Dunava (u Vojvodini su retki, jer su bujični vodotokovi karakteristični za brdske i planinske predele). Pošto su bujične poplave posebno blisko povezane sa lokalnim intenzivnim kišama, kao i sa topljenjem snega, i njihova učestalost će se po svemu sudeći povećati usled klimatskih promena.
Poruka je valjda jasna: nažalost, poplave 2014. godine uopšte nisu usamljene. Teško je proceniti sve uzroke svakog od ovih događaja, a još teže ponuditi smislen odgovor na pitanje – da li bi se neka konkretna katastrofa dogodila da nije bilo klimatskih promena?
Ali zato je važno gledati širu sliku: ako se u jednom regionu gotovo svake godine ponavljaju istorijski događaji, onda ti događaji više nisu istorijski – već deo, nažalost, jedne nove normale.
Deset godina posle poplava 2014, Srbija još uvek nije na pravi način uključila klimatske promene u svoje planove zaštite od poplava
Kada se planira zaštita od poplava, koriste se termini kao što su stogodišnje ili hiljadugodišnje vode. U pitanju je hidrološka procena maksimuma protoka u odnosu na koji se neka zaštita postavlja, bila ona nasip, brana ili retenzija, tj. prostor u koji se voda planski odliva.
Ideja je načelno jednostavna – ako već planiramo zaštitu od poplava, cilj nam nije odbrana samo od „normalnih” porasta vodostaja, već i od poznatih ekstrema. Ali sa druge strane, nema smisla postavljati ogromne nasipe na svaki potok.
Tu su zabeleženi rekordi izrazito korisna stvar, jer nam omogućuju da procenimo kakvu tačno zaštitu treba da postavimo: koliko nasip treba da bude visok, kolika treba da bude zapremina retenzije, a kolika površina zaštićenog područja oko vodotoka.
Ali u svetlu klimatskih promena, tu se javlja jedan novi problem: šta ako nam dosadašnji rekordi više nisu merodavni?
Ako će klimatske promene dovesti do povećanja intenziteta padavina, i ako će temeljno uticati na karakteristike našeg zemljišta, onda nas istorijski rekordi mogu odvesti na pogrešan put. Možemo potceniti buduće „potencijale” naših reka da poruše naše zaštite.
„U Srbiji se klimatske promene gotovo i ne spominju kada je u pitanju zaštita od poplava”, kaže za Klimu101 dr Mirjam Vujadinović Mandić, vanredna profesorka meteorologije na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu i jedan od naših vodećih stručnjaka za klimatske promene i adaptaciju na izmenjene uslove.
„Uticaj klimatskih promena ulazi u jednačinu jedino u projektima u kojima učestvuju međunarodne institucije kao što su Svetska banka i Evropska banka za obnovu i razvoj”, objašnjava dr Vujadinović Mandić. „Međutim, i u tim slučajevima je stanje često nezadovoljavajuće.”
Primera radi, u studiji „Opasnost od poplava i mapiranje rizika od poplava u Srbiji: Dunav, Sava i Kolubara”, koju je marta 2020. godine objavila Svetska banka, ove tri reke zavredile su posebnu pažnju zbog svoje važnosti, ali i osetljivosti.
Međutim, iako su u procene rizika načelno uključene klimatske promene, korišćene su samo projekcije porasta stogodišnjih voda od 5% i 20%, a ove brojke su odabrane relativno paušalno, kao potencijalni minimum i maksimum povećanja velikih voda usled klimatskih promena.
„U pitanju je procena koja je data privremeno”, objašnjava dr Mirjam Vujadinović Mandić, „specifično zbog nedostatka rezultata koji direktno uključuju scenarije klimatskih promena. Pretpostavka je da će se ovakve procene u budućnosti dopuniti rezultatima klimatskih projekcija, na ovim ali i na ostalim rekama u Srbiji.”
Ove privremene, paušalne projekcije posledica klimatskih promena svejedno dovode do povećanja plavnih zona. Na mapi se može videti koliko bi klimatske promene mogle povećati plavne zone, u ovom slučaju u slivu Dunava (crvene tačke su „nove” plavne zone):
U nedostatku ciljanih studija, teško je reći tačno u kojoj će meri klimatske promene uticati na bezbednost rečnih slivova u Srbiji – ali ova mapa svakako ukazuje na neke važne, potencijalno ranjive lokalitete, uključujući Beograd (Novi Beograd, desna obala Save), Pančevo, Požarevac i okolna sela, kao i okolinu Bele Crkve i ušće kanala Dunav-Tisa-Dunav.
Posledice klimatskih promena nećemo, zapravo, videti lako i jasno, u nekom jednom demonstrativnom događaju, gde ćemo moći da pokažemo prstom i kažemo: ovaj lokalitet je sada poplavljen zbog klimatskih promena, a ovaj drugi bi bio poplavljen i da klimatskih promena nema. Tako nešto je, uostalom, nemoguće reći i za poplave 2014. godine.
Umesto toga, bićemo suočeni sa događajima – nadamo se da će ih biti što manje – koji će na različite načine testirati našu pripremljenost. To se ne odnosi samo na poplave, već i na suše, oluje, toplotne talase… Da li ćemo tada znati da procenimo koju štetu smo mogli da sprečimo, a koju nismo?
U odbrani od poplava, pošumljavanje može biti znatno bolje rešenje od izgradnje nasipa
Kada razmišljamo o zaštiti od poplava, nasip se nekako nameće kao prvo i osnovno rešenje: čvrsti, visoki zid i reka naizgled pripitomljena u uređenom koritu.
Međutim, nasip nije obavezno i najbolje rešenje.
„U velikom broju lokaliteta, ako se zaštita od poplava radi na klasičan način, na primer izgradnjom nasipa, ona se prosto – ne isplati, jer je materijalna vrednost branjenih dobara mala”, kaže dr Jasna Plavšić, profesorka na Građevinskom fakultetu u Beogradu, na Katedri za hidrotehniku i vodno ekološko inženjerstvo.
Naime, jedno je izgraditi nasip koji treba da zaštiti urbanu zonu, gde je potencijal poplava da ugrozi ljudske živote i napraviti materijalnu štetu ogroman. Ali kada posmatramo čitave slivove reka i sadašnja (i buduća) plavna područja, gradovi zauzimaju relativno male površine – a veliki udeo ugroženih područja čine poljoprivredna zemljišta, manja naselja, zaštićeni lokaliteti…
Rešenje koje se nameće su takozvana rešenja zasnovana na prirodi (engl. nature-based solutions, NbS). Ukratko, umesto tipičnih građevinskih projekata kao što su nasipi ili brane, u pitanju je izgradnja retenzija ili obnavljanje prirodnih plavnih površina koje bi zadržavale velike vode, a tipičan primer ovakvog rešenja je i pošumljavanje.
Šume, naime, pomažu u borbi protiv poplava na različite načine. Korenje drveća čini zemljište sposobnijim da upije vodu, dok samo drveće prihvata deo padavina i usporava tok vode do zemljišta. Takođe, drveće uz pomoć korenja sprečava eroziju tla i smanjuje verovatnoću pojave klizišta, koja mogu drastično uticati na destruktivnost poplave. Ali kada se pošumljavanje posmatra kao deo zaštite od poplava, priča postaje šira od konkretnih rizika.
„Kada izgradimo nasip, on služi gotovo isključivo zaštiti od poplava”, objašnjava dr Plavšić. „Međutim, rešenja zasnovana na prirodi sa sobom nose i niz takozvanih ko-benefita, odnosno dodatnih koristi. To su koristi za prirodu – očuvanje staništa, biodiverziteta i funkcija ekosistema, kao i koristi za zdravlje i blagostanje ljudi.”
Drugim rečima, ako pošumite teren da biste smanjili oticanje vode, dobijate i dodatne koristi – za zdravlje ljudi, ali i novi ponor ugljenika koji dugoročno pomaže u borbi protiv klimatskih promena.
Dr Jasna Plavšić je deo tima koji već nekoliko godina radi na istraživanju ovakvih prirodnih rešenja na konkretnim lokalitetima u zemlji, kao što je sliv reke Tamnave. Kako pokazuju rezultati, rešenja zasnovana na prirodi mogu da budu mogu da budu isplativa jer ekonomska dobit od njih može da bude veća od troškova, a istovremeno mogu biti izrazito efikasna u zaštiti od poplava.
Međutim, ako su retenzije i pošumljavanje i jeftinije i potencijalno efikasnije u zaštiti od poplava od izgradnje nasipa, a istovremeno nude i različite ekosistemske usluge – zašto ih ne koristimo?
„Nedostaje politička volja i dugoročna posvećenost koja je u ovakvim projektima neophodna”, objašnjava dr Plavšić.
„Nasip se može izgraditi brzo, ali da biste videli efekte pošumljavanja, treba da prođe 10 do 15 godina. Pa onda – kod prirodnih rešenja nema gde vrpca da se preseče, teže je pokazati i reći: ovo smo izgradili.”
KLIMA101 NEDELJNI NEWSLETTER
Srbija je krajem 2023. godine usvojila važan dokument: Program prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove, u kojem se pažnja posvećuje i rešenjima zasnovanim na prirodi, uz preporuke da se ovakva rešenja uvedu u strateške dokumente Republike Srbije.
U te svrhe je urađena i studija, objavljena 2021. godine, pod nazivom Rešenja zasnovana na prirodi za klimatske promene i potencijal za njihovu primenu u Srbiji.
Korpus znanja o ovoj temi se razvija, ali to svakako nije dovoljno ukoliko ne bude političke volje koja bi od tog znanja mogla da proizvede rešenja – rešenja koja bi nam, kako nam pokazuje nauka, pomogla ne samo u borbi protiv poplava, već bi i doprinela našem okruženju, našem zdravlju i životima.
