Usled klimatskih promena i povećanja prosečne temperature, poslednjih godina su mnogi regioni sveta sve češće pogođeni sušom koja često onemogućava snabdevanje vodom, te zbog toga moraju da se osmisle razni načini kako bi stanovnici suvih predela mogli da obezbede vodu za piće i druge potrebe.
Problem nedostatka vode ljudi vekovima rešavaju na različite načine, kopali su kanale ili svakodnevno išli do udaljenih izvora odakle bi donosili vodu do svog mesta.
Krajem prošlog veka u mnogim sušnim regionima počela je da se koristi tehnologija navodnjavanja koja je jeftina, čista i ne iziskuje mnogo utrošenog vremena i rada. Tačnije, u suvim regionima Perua ljudi su se dosetili da počnu da hvataju maglu, kako bi iz nje dobili vodu za piće.
Peru je jedna od najsuvljih država Južne Amerike, čiji se stanovnici često suočavaju sa nedostatkom vode za navodnjavanje, ishranu životinja, ali i ličnu upotrebu.
Zajednice su se trudile da razviju različite projekte koji bi pomogli u snabdevanju vodom, ali oni nisu svi bili uspešni. Međutim, između 1995. i 1999. godine realizovan je veliki projekat u blizini grada Mejia na južnoj obali Perua. Tada je dokazano da je izvodljivo da mreže za sakupljanje magle obezbede vodu čija je količina dovoljna ne samo za obavljanje svakodnevnih aktivnosti, već i za pošumljavanje i obnavljanje degradiranih obalnih ekosistema.
Ova metoda je najviše u upotrebi u Peruu zato što planinski venci viši od 500 metara, koji se nalaze u blizini obale pružaju povoljne uslove za sakupljanje magle zbog stalnog strujanja morskih vetrova.
Proces sakupljanja magle
Sakupljanje magle predstavlja jednostavnu i održivu tehnologiju za dobijanje sveže vode koja se može koristiti za navodnjavanje useva, pošumljavanje, ali i kao pijaća voda za ishranu ljudi i životinja. U regionima sveta u kojima često dolazi do pojave magle, a gde je slatka voda oskudna, ta magla se na jednostavan način prikuplja i pretvara u vodu.
Kako bi se magla sakupila, stanovnici regiona Kusko u Peruu postavljaju mrežu sličnu komarnicima, tako da je njena donja ivica na dva ili više metara iznad zemlje. Najmanja površina mreže iznosi oko jedan metar kvadratni, dok se u nekim regionima koriste one koje su visoke 4, a široke čak 10 metara.
Mreža je na otvorenom i izložena vremenskim uslovima, a usled strujanja vazduha kapljice magle se talože na mrežici. U tom procesu one se spajaju, formiraju veće kapljice i, pod uticajem gravitacije, spuštaju u rezervoar za skladištenje.
Visina na kojoj je smeštena i veličina mreže omogućavaju da se u kratkom roku sakupi velika količina vode.
Konkretno, u Peruu svaka mreža sakuplja između 200 i 400 litara sveže vode svakog dana, čime se stvorio novi izvor vode za zajednice koje nisu imale lak pristup redovnim zalihama.
KLIMA101 NEDELJNI NEWSLETTER
Da li je Peru usamljen u ovoj nameri?
Mreže za prikupljanje magle koriste se u raznim regionima zemalja koje su često pogođene sušama ili dugotrajnim toplotnim talasima, posebno u Južnoj Americi i Africi.
U Španiji su prve mreže za sakupljanje magle postavljene 2003. godine na istočnom obodu Pirinejskog poluostrva, pokrivajući područje dugačko gotovo 800 km. Postoje 24 mreže, koje su postavljene na 19 različitih lokacija.
Na Kanarskim ostrvima su pronađeni spisi koji datiraju čak iz 16. veka, a u kojima je napisano da ljudi prikupljaju vodu tako što postavljaju kante ispod drveća sa kog ona kaplje.
Iako nam ideja o sakupljanju magle izgleda prilično daleko, zapravo se ovaj metod primenjuje i u nekim zemljama u našem okruženju.
Mediteranske zemlje se u poslednje vreme pod uticajem klimatskih promena suočavaju sa čestim sušama usled kojih dolazi do oskudice vode za piće. Prva država na Mediteranu, ali i u našem regionu, koja je isprobala ovaj sistem stvaranja vode je Hrvatska. Mreže za sakupljanje magle su u Hrvatskoj postavljene još 2000. godine, na planini Velebit, a tokom suvih letnjih dana na tom mestu se prikupi i po 4 litre vode po metru kvadratnom mreže.
