Pritisak novogradnje na dostupnost i kvalitet vode / foto: Unsplash
Po podacima Republičkog zavoda za statistiku (RZS), u Srbiji je 2021. godine bilo izgrađeno skoro 29.000 novih stanova. Da bismo bolje razumeli o kakvoj brojci se radi – u pitanju je povećanje od čak 150 odsto u odnosu na pet godina ranije, kada je, tokom 2016. godine, ta brojka iznosila tek nešto preko 11.000 stanova.
Rast je očigledno strmoglav, počev od dugogodišnjeg minimuma 2015. godine, ali i izrazito nejednak. Naime, koncentrisan je dobrim delom u već razvijenim gradskim sredinama: u Beogradu se, po podacima RZS, gradi oko 28 odsto svih novih stanova u Srbiji, dok je u Novom Sadu više od polovine ukupne vojvođanske novogradnje.
Slika koju ove brojke slikaju je jasna: velike urbane sredine rastu brže od svega ostalog. One samim tim postaju i sve kompleksnije, sve društveno važnije, sve teže za monitoring i upravljanje – ali i sve osetljivije.
Novogradnja stvara raznolike vrste pritisaka na okolinu – između ostalog, na vodu. I ta priča je daleko veća nego što može delovati na prvi pogled.
Naime, upotreba vode je kompleksan proces: mada je jedan Beograd izgrađen na mestu susreta dve velike reke, on svejedno može (i jeste) ugrožen kada je u pitanju vodosnabdevanje, koje podrazumeva dostupnost vode, njenu ekstrakciju i obradu, pa individualnu potrošnju i prečišćavanje.
Spomenuta osetljivost je onda dvostruka: rast gradova ugrožavaju klimatske promene, između ostalog kroz sve učestalije suše koje mogu ozbiljno ugroziti dostupnost vode, ali i neadekvatno upravljanje, koje ne utiče samo na dostupnost već i na kvalitet vode koju koriste građani.
Ne želimo i ne možemo živeti sa nedovoljno vode, niti sa „lošom” (zagađenom, nezdravom) vodom. A pošto je rast urbanih sredina globalna činjenica, što su i sve učestalije posledice klimatskih promena kao što je katastrofalna suša tokom leta 2022. godine, pravilna i održiva upotreba vode postaće sve važnija tema tokom 21. veka.
Cilj moje istraživačke grupe na Imperijal Koledžu u Londonu, gde se pre svega bavimo britanskim gradovima i njihovim upravljanjem, jeste da se sa ovim kompleksnim problemom izborimo sistemski.
U te svrhe, razvili smo pristup pod nazivom Okvir za modeliranje integracije vodnih sistema (WSIMOD), kroz koji modeliramo kvalitet i protok vode uzimajući u obzir fizičke, ekološke i socio-ekonomske komponente vodnog sistema. Predstaviću par važnih uvida koje nudi ovakav integrisani, sistemski pristup.
Prvo, posledice suša ne mogu se tek tako razdvojiti na urbane (npr. restrikcije vode) i ruralne (manji poljoprivredni prinosi) – one su povezane. Primera radi, čisto ruralni modeli su istorijski potcenjivali posledice koje suša ima na kvalitet vodotokova, kada manja količina vode uzrokuje i manjom sposobnošću da se polutanti rastvore. Rešenje ovog problema može biti u sistemskom pristupu koji povezuje koordinisano upravljanje vodama u urbanim i ruralnim sredinama.
Drugo, svaka nova gradnja ima veliku „vodnu cenu” koju je moguće izračunati. Primera radi, u Londonu, kako bi se predupredilo opterećenje na vodni sistem koji će stvoriti samo novogradnja koja je trenutno u planu, potrebno je ne samo da svi novi domovi budu opremljeni savremenim metodama upravljanja vodama (reciklaža kišnice, dizajn zelenih površina, efikasni kućni uređaji…) već da se na jednak način opremi i još 432.000 postojećih domova. Tek je tada vodna računica „na nuli”.
Treće, rešenja zasnovana na upotrebi lokalnih vodnih resursa mogu imati neočekivane pozitivne posledice. Primera radi, naš model primenjen na London pokazuje da samo sakupljanje i upotreba kišnice može obezbediti i do 90 odsto potražnje vode na otvorenom (pre svega različite vrste urbanog navodnjavanja). Doduše, pretpostavka je da bi ova brojka bila manja u gradovima u kojima ima manje kiše, pa samim tim i veće potražnje za vodom, ali to je svakako nedovoljno istražen i malo korišćen resurs.
Šta ovi uvidi znače za gradove kao što su Beograd i Novi Sad, i za njihove stanovnike?
Prvo i najvažnije, dostupnost, upotreba i kvalitet vode je sistemski problem koji zahteva sistemska rešenja. Suša koja je leta 2022. godine pogodila velike delove evropskog kontinenta (i ne samo evropskog) zaobišla je velike delove Srbije; sledeći put njena trajektorija može biti drugačija. Aktuelni klimatski modeli predviđaju da će suša biti sve više, a sa njima, dostupnost i upravljanje vodom postaće sve važnija tema – a do zaista dobrih rešenja se, po svemu sudeći, teško može doći izolovanim projektima malog obima, bez objedinjujućih strategija.
Te strategije bi trebalo da zaborave na distinkcije selo-grad ili građevina-poljoprivreda.
Vodne sisteme čine isprepletane komponente – reke, kanali, jezera, vodovodi, sistemi za navodnjavanje, brane i nasipi, ciklusi poplava i suša, ekosistemi i padavine, gradsko zelenilo – koji se svi „slivaju” u istu mrežu međusobno zavisnih činilaca. Savremena istraživanja pokazala su, primera radi, da su zagađenije reke takođe i veći emiteri gasova staklene bašte. Začarani krugovi retko kada imaju jednostavna rešenja.
O autorki
Dr Ana Mijić je profesorka (Reader) na Imperijal Koledžu u Londonu u poljima održive građevine i integrisanog upravljanja vodom, i direktorka Centra za sistemsku građevinu i inovacije. Učestvuje u javnim projektima planiranja i upravljanja vodom u Velikoj Britaniji i Indiji. Doprinela je izradi poslednjeg izveštaja Međunarodnog panela za klimatske promene (IPCC), u oblastima uticaja klimatskih promena na vodu i infrastrukturnih izazova i rešenja. Pre odlaska u Veliku Britaniju, osnovne studije završila je na Građevinskom fakultetu u Beogradu.
