Foto: Flickr / UNclimatechange
U nedelju 24. novembra, u ranim jutarnjim satima, završen je 29. svetski klimatski samit u Bakuu. I pored intenzivnih pregovora koji su produžili COP29 za preko 30 sati, rezultati su kontroverzni: pomaka ima, ali ti pomaci nisu dovoljni; i treba i ne treba da budemo zadovoljni.
Široj javnosti su verovatno posebno konfuzne brojke koje su stigle iz prestonice Azerbejdžana.
Glavna vest sa ovogodišnjeg samita jeste da je, posle višegodišnjeg truda, usvojen plan finansiranja: po dokumentu iz Bakua, za pomoć zemljama u razvoju u borbi protiv klimatskih promena i njihovih posledica, razvijene zemlje treba na godišnjem nivou da izdvajaju sredstva koja do 2035. godine treba da dostignu 300 milijardi dolara godišnje.
Ovo prosečnom čitaocu verovatno već zvuči kao nezamislivo velika brojka. Ali mnoge zemlje u razvoju, a posebno najsiromašnije zemlje sveta i tzv. male ostrvske zemlje, zapravo su izrazito razočarane ovim ishodom.
Štaviše, kada se ova brojka prvi put pojavila u pregovorima, predstavnici Bolivije i Ugande, koje su predvodile pregovore u ime zemalja u razvoju, pitali su se da li je u pitanju šala – toliko je „malo” 300 milijardi dolara godišnje. Brojka koju su zemlje u razvoju tražile na COP29 bila je više nego četiri puta veća: 1300 milijardi dolara godišnje do 2035. godine.
Toliko je, kažu mnogi stručnjaci, neophodno kako bi i zemlje u razvoju imale priliku da na pravedan način transformišu svoje ekonomije, napuste fosilna goriva i adaptiraju se na nove klimatske uslove (koji će, podsećamo, izazvati nesrazmerno više štete u siromašnijim delovima sveta).
Ali dogovor i nezamislivo velika cena klimatskih promena nisu jedine dve priče iz Bakua. Borba protiv klimatskih promena se, naime, sve više vodi van pregovaračkih stolova klimatskih samita, a negativne utiske sa ovakvih događaja važno je staviti u pravu perspektivu.
Ubrzo nakon početka samita u Bakuu, u javnosti se delilo otvoreno pismo klimatskih lidera i stručnjaka okupljenih u organizaciji Rimski klub, u kojem se dovodi u pitanje samo funkcionisanje ovih klimatskih samita.
Ovo pismo su, između ostalog, potpisali i nekadašnji generalni sekretar UN Ban Ki-Mun, kao i Kristijana Figeres, nekadašnja sekretarka Okvirne konvencije o klimatskim promenama (UNFCCC), koja je predvodila ovo telo kada je 2015. godine potpisan istorijski Pariski sporazum.
U javnom pismu naveden je zahtev da se uvedu stroži kriterijumi za selekciju zemalja domaćina – što je najverovatnije posledica činjenice da su poslednja tri domaćina (Egipat, Ujedinjeni Arapski Emirati i Azerbejdžan) bile naftne zemlje koje nemaju konkretne planove za napuštanje fosilnih goriva.
Negativnom utisku nije pomogao ni uspeh Donalda Trampa na predsedničkim izborima u SAD, koji je nezvanično najavio da će najveća svetska ekonomija, i najveći istorijski emiter gasova staklene bašte, još jednom napustiti Pariski sporazum.
Situacija nije ista kao prethodni put, kada je to mogao da uradi prostom predsedničkom odlukom – nije sigurno da li bi takav potez danas uopšte bio moguć.
Ali svejedno, u Bakuu su se već mogle osetiti posledice američkih izbora: kako su primetili mnogi posmatrači, Bajdenovi pregovarači nisu ni mogli da pričaju o planovima za narednu deceniju, kada će se vlast u SAD promeniti na makar četiri od tih deset godina.
Ko treba da plati, i kome?
Problem u Bakuu nije bio samo u vezi sa iznosom, već i sa tokom finansiranja globalne klimatske akcije. Drugim rečima – ko treba da plati, i kome?
Okvirna konvencija UN o klimi vodi se klasifikacijom koja je određena prilikom njenog osnivanja davne 1992. godine, a po kojoj finansije treba da obezbede tzv. razvijene zemlje: SAD, EU, Kanada, Australija, Novi Zeland i Japan.
Međutim, ove zemlje već godinama traže reviziju ovog spiska, jer su neke zemlje, definisane kao „zemlje u razvoju” 1992. godine, kao što su Kina, Brazil, Rusija ili Indija, danas daleko veći emiteri CO2 nego što su nekada bili, pa i veći emiteri od mnogih razvijenih zemalja.
Ovo je već godinama jedno od najnezgodnijih kada je u pitanju finansiranje klimatske borbe, i ono nije rešeno u Azerbejdžanu.
„Novi kolektivni kvantifikovani cilj” za klimatsko finansiranje, kako je dokument nazvan, sa rogobatnom skraćenicom NCQG, a koji je usvojen sa samom kraju samita u Bakuu, nalazi kakvo-takvo srednje srednje rešenje za sva ključna pitanja.
Zvanično, cilj je dostići 300 milijardi dolara godišnje do 2035. godine, ali sa neobavezujućom preporukom da se uz pomoć i javnog i privatnog sektora dostigne i brojka koju su tražile najugroženije zemlje, tj. „najmanje” 1,3 milijarde godišnje.
Istovremeno, klasifikacija zemalja nije promenjena, ali je otvorena mogućnost zemljama u razvoju da se uključe u klimatsko finansiranje (po sopstvenom nahođenju).
I mada su mnogi predstavnici zemalja u razvoju i nezavisni eksperti nezadovoljni rezultatima iz Bakua, ove brojke, dogovore, i rezultate uopšte treba smestiti u pravi kontekst.
Finansiranje klimatske borbe se već odvija „iza kulisa”
Naime, izgleda da nije svako „finansiranje borbe protiv klimatskih promena” – finansiranje borbe protiv klimatskih promena.
Kako je još prošle godine pisao britanski portal CarbonBrief, mnoge bogate zemlje u razvoju uveliko finansiraju napuštanje fosilnih goriva i borbu protiv klimatskih promena, i to na različite načine koji nisu obavezno vidljivi u okvirima Ujedinjenih nacija.
Primera radi, kako se navodi u ovoj analizi, zemlje kao što su Kina, Indija i Brazil su među vodećim u svetu kada je u pitanju finansiranje multilateralnih organizacija kao što je Svetska banka, ali i fondova kao što je međunarodni Zeleni klimatski fond.
Po procenama na osnovu podataka iz 2020. godine, mada je u pitanju novac koji je daleko od sredstava koja nude vodeći finansijeri SAD ili EU, Kina je na ovaj način 8. najveći finansijer klimatske akcije na svetu, Indija je na 12, a Brazil na 17. mestu.
Ovaj tok novca se, međutim, trenutno ne prepoznaje kao „finansiranje borbe protiv klimatskih promena”, iako određeni deo tog kolača svakako odlazi zemljama u razvoju, u svrhe projekata smanjenja emisija i adaptacije na nove uslove. Teško je proceniti tačno koliko – ali u pitanju su milijarde dolara godišnje, koje koristi i Srbija.
Ali ovakvo finansiranje ne ide samo preko međunarodnih banaka i fondova, već se dešava i kroz neposredne sporazume među državama i kroz konkretne međudržavne projekte. Ovde je tek teško napraviti procene na globalnom nivou, ali ono što treba da shvatimo iz ove priče je da borba protiv klimatskih promena uveliko postaje mejnstrim, odnosno deo „normalnih” tokova finansiranja, investicija, zajmova, ukratko – deo globalne privrede.
Svet se nalazi usred buma solarne energije, koja je jeftinija nego ikada pre; nastaju prvi giganti u proizvodnji električnih automobila; mnoge banke, fondovi i korporacije uveliko vide energetsku tranziciju kao priliku umesto kao nekakvu kaznu za emisije CO2 (kako je nekako još uvek shvatamo u javnosti, pa dominira priča o ceni tranzicije umesto da govorimo o bogatstvu koje ona može da omogući).
Evo još jednog konkretnog, skorijeg primera. Prošle godine na klimatskom samitu u Dubaiju, postignut je dogovor o razvoju obnovljive energije, po kojem na globalnom nivou obnovljivi kapaciteti treba da se utrostruče do 2030. godine – to je, kaže struka, naša najbolja šansa da zauzdamo globalni porast temperature.
A kako je nedavno pisao istraživački centar Ember u svom izveštaju, mnoge države sveta su izrazito spore u usvajanju novih meta koje bi mogle da omoguće ispunjenje ovog cilja. Ali to ne znači da su ciljevi neostvarivi, daleko od toga – dok države kaskaju, „na terenu” razvoj solarne energije i ugradnja novih kapaciteta nastavlja se punom parom, i već je na putu da prevaziđe ambiciozne mete koje su postavljene prošle godine u Dubaiju.
I sam naziv izveštaja kaže: „tržište obnovljivih izvora napreduje, ali države stoje”. Realno stanje je, drugim rečima, drugačije od onog u državnim i međunarodnim dokumentima.
Drugim rečima, jednom upregnuta, privreda će ogroman deo posla uraditi uslovno rečeno sama; ako neka tehnologija postaje isplativa, onda prestajemo da govorimo samo o „skupoj ceni napuštanja fosilnih goriva” i počinjemo da govorimo o tehnološkoj revoluciji. Naravno, fosilni akteri su i dalje živi i zdravi – i u Bakuu su radili punom parom (najpre Saudijska Arabija, koja je bila jedan od najvećih boraca protiv ambicioznih klimatskih meta).
Ali onda i samit u Bakuu treba shvatiti drugačije nego neke ranije, istorijske samite kao što su bili oni u Kjotu ili u Parizu. Ovi samiti su bili perjanice globalne klimatske borbe, mesta na kojima se raspravljalo o budućnosti koja je u realnosti još uvek bila nedostižna.
KLIMA101 NEDELJNI NEWSLETTER
Ako je samit u Baku razočarao, onda je to bilo ne samo zato što njegovi rezultati nisu bili dovoljno ambiciozni, već zato što nije na pravi način oslikao globalno stanje. Za razliku od ranijih samita, on je makar donekle kaskao za realnošću.
Naravno, klimatski samiti UN su i dalje stecišta globalnih pregovaranja, i najveći svetski klimatski forumi, a koliko god da raste globalno tržište obnovljivih izvora, svet je još uvek decenijama daleko od ishodišta ove tehnološke revolucije.
Sledeće godine, samit će se održati u Brazilu. U odnosu na ovogodišnji Baku, očekivanja su velika: u pitanju je jubilarni, 30. samit, u zemlji koja je važan igrač u fosilnoj industriji, ali čiji je aktuelni predsednik napravio niz obećanja u sferi borbe protiv klimatskih promena. Da li će ovaj samit, pored pozitivnih rezultata, takođe i bolje odraziti realnost sveta u kojem se dešava?
