Foto: Bojan Džodan
Najviši vrh Kopaonika, Pančićev vrh, uzdiže se do tačno 2.017 metara. Ako je za verovati Google mapama, od naselja Brzeće do ove tačke deli vas oko pola sata automobilom, a peške otprilike četiri i po sata.
Ali Google mape ne znaju koliko bi jednom magarcu trebalo da pređe tu razdaljinu – pogotovo ne u prošlosti kada mnogih današnjih saobraćajnica nije ni bilo, a Pančićev vrh zvao se Milanov, po srpskom kralju Milanu Obrenoviću.
Ipak, u koštac sa ovim izazovnim poduhvatom, prema predanju, uhvatio se naš botaničar svetskog glasa, čuveni Josif Pančić. I to davne 1886. godine.
U sedamdeset drugoj godini života, na leđima magarca, zaputio se ka tadašnjem Milanovom vrhu. A sve da bi, kako je to govorio, odatle još jednom video celu Srbiju, ne znajući da će decenijama kasnije ova za njega svojevrsna osmatračnica otadžbine nositi njegovo ime.
Bilo je to poslednji put da je Josif Pančić posetio Kopaonik.
Voleo je sve srpske planine, ali upravo prema ovoj gajio je poseban sentiment: želeo je da tu, u blizini Suvog Rudišta, zauvek počiva.
Iako je prvobitno sahranjen na Tašmajdanskom groblju, sedmog jula 1951. posmrtni ostaci Josifa Pančića, u kovčegu od njegove voljene omorike, premešteni su u mauzolej na najvišem vrhu Kopaonika koji se od tada i zove – Pančićev vrh.
U četvrtak, 21. novembra, krenuli smo ka večnom počivalištu Josifa Pančića. Srećom, poranili smo pa smo izbegli zastoj između Brusa i Kopaonika koji je prouzrokovao pad drveta. Samo dan ranije, i Beograd je zabeleo od snega, prvi put ove sezone, pripremajući nas za odlazak na planinu prema kojoj skijaši imaju podeljena mišljenja i pomešane emocije.
Dok se vijugavim drumovima penjemo naviše, ka turističkom centru Kopaonika i hotelu Putnik, pred našim očima smenjuju se različite vrste drveća. Kako se približavamo vrhu, tako za sobom ostavljamo listopadna, sada već skoro gola stabla i tople porodične domove – a primat preuzimaju četinarske krošnje prekrivene snegom koje preseca nekoliko hotelskih kompleksa, ski staza i gradilišta.
Premda fotografije nastale tokom našeg boravka daju optimističniju i doslovno belju sliku, ona nije baš merodavna: u svetlu klimatskih promena, sam Kopaonik se menja.
„Srednja godišnja temperatura na Kopaoniku porasla je za 1,6 °C u odnosu na period između 1950. i 1957. godine”, otkriva Srđan Simović, izvršni direktor u Nacionalnom parku Kopaonik.
„Od toga se povećanje od 0,4 °C odigralo za svega desetak proteklih godina, što nam govori koliko klimatske promene progresivno napreduju. A usled porasta temperature, zadržavanje snežnog pokrivača je mnogo kraće i manje.”
Na Kopaniku tokom godine pada sve manje snega – a trend smanjenja snežnih padavina biće još evidentniji u decenijama koje dolaze
Godinama unazad, nezadovoljstvo skijaša „novom realnošću Kopaonika” naslućuje se na društvenim mrežama: često provejavaju komentari o manjku snega – prirodnog pa i veštačkog. Moglo bi se reći da se kulminacija desila prošle zime, na međi između dve najtoplije godine u nacionalnoj istoriji merenja, 2023. koja je zvanično najtoplija i 2024. koja preti da je obori sa tog neslavnog trona.
Ta ski sezona trajala je 121 dan, od 2. decembra do 31. marta. Ali njenu dužinu omogućilo je „veštačko disanje”…
Uprkos nedostatku prirodnih snežnih padavina, ski centar Kopaonik bio je otvoren sve vreme zahvaljujući sistemima za veštačko osnežavanje. A u takvim okolnostima, ski sezonu 2023/2024. na Kopaoniku obeležilo je nekoliko neprijatnih rekorda: zabeležena je u poslednjih 10 godina najviša prosečna temperatura (-1,6 °C) i najmanja prosečna visina snega (17,2 cm).
Ali i dalje od toga… Ukupna količina snežnih padavina bila je najmanja tokom protekle dvadeset i jedne godine – koliko sajt Info-Kop vodi evidenciju o parametrima bitnim za skijaše uključujući prohodnost puteva, rad žičara i broj skijaških dana.
„Čak i tokom januara, posle Božića, ski staze nisu bile reprezentativne za skijaše i bile su blatnjave”, priseća se svog skijanja na Kopaoniku prošle zime Irida Lazić. „Ne pamtim da se to ikada desilo. Poređenja radi, kada sam u januaru, februaru 2012. išla sa srednjom školom, bilo je poprilično snega uprkos tome što su tada imali manje opreme za veštačko osnežavanje.”
Ni ski sezona koja je prethodila prošloj, 2022/2023, nije se proslavila, iako je zimu ranije na Kopaoniku bilo veoma hladno. Prema arhivi Info-Kopa, prosečna temperatura na prelazu iz 2021. u 2022. iznosila je -4,86 °C. To jeste nisko kada se uporedi sa ovim skorijim zimama, ali ne i sa početkom milenijuma. Tada uticaj klimatskih promena nije bilo toliko izražen, pa su zimske prosečne temperature redovno bile ispod -5 °C.
Pored toga što je Irida Lazić strastvena skijašica i redovna gošća Kopaonika, ona se bavi i meteorologijom i zaposlena je kao istraživačica na Fizičkom fakultetu u Beogradu pa ima sopstvene subjektivne uvide utemeljene – naravno – u njenom karijernom opredeljenju:
„Čak i u slučaju pojave snežnih padavina tokom novembra ili decembra, zemlja bude zagrejana zbog visokih temperatura tokom proteklih meseci, pa se sneg brže istopi i ne dođe do akumulacije. Topliji periodi su duži u zimskim mesecima, pa ređi kratkotrajni prodori hladnog vazduha sa snežnim padavinama retko dovedu do značajne akumulacije snežnog pokrivača.”
Ako uzmemo u obzir sve navedeno, postaje jasnije zašto odlazak na skijanje u ove krajeve katkada liči na „kopaonički rulet”.
„Sve planine Srbije, uključujući i Kopaonik, nalaze se u umerenom pojasu koji je posebno ranjiv na klimatske promene”, objašnjava Srđan Simović iz Nacionalnog parka Kopaonik, „a najugroženije će biti planine od 1.100 do 2.000 metara.”
Prema njegovim rečima, u skladu sa projekcijama, Kopaonik bi mogao da otopli za između 2 i 4 °C u narednih pedesetak godina.
A dodatni porast temperature znači još ozbiljniji udarac na skijanje.
Naime, kako pokazuje mapa koju je izradila Evropska agencija za životnu sredinu (EEA), ukoliko se planeta zagreje 2-3 °C do kraja veka, za planine u Raškoj oblasti – gde je i sam Kopaonik – na nadmorskoj visini od 1.500 metara, predviđa se još drastičnije smanjenje snežnih padavina.
Putovanje u budućnost pomoću ovog jedinstvenog alata kaže sledeće: kroz pet decenija, prosečna godišnja količina snega u Raškoj oblasti biće od 15% do 37% manja u odnosu na sadašnje stanje.
Ali ovakve brojke o prosecima ne daju nam čitavu sliku – pomeranje proseka omogućava još „ekstremnije” ekstreme. Primera radi, prema ovim predviđanjima, klimatske promene će u drugoj polovini dvadesetog veka dovesti do sve češćih sezona koje su danas gotovo pa nezamislive: da na visinama od 1.500+ metara imamo manje od 100 mm snežnih padavina (aktuelni prosek je oko 270 mm).
Jedna anegdota iz davnina kaže da je car Dušan u avgustu 1336. godine sa svojom svitom stigao u kopaoničke krajeve. Na trpezi domaćina dočekali su ga jagnjetina sa ražnja, sveže trešnje iz Jošaničke banje, grožđe i hladno vino.
Gost se tome jako začudio – otkud sve te đakonije kada im vreme nije? Gorštaci su mu objasnili da se zbog duge zime ovce kasno jagnje, trešnje isto okasne zbog hladnoće, dok je zbog sunca u Župi grožđe poranilo.
A hladno vino? „Za hladno vino i u avgustu ima snega”, prenosi Info-Kop.
Mere prilagođavanja na klimatske promene na Kopaoniku – veštačko osnežavanje i letnje skijanje
U prvoj liniji odbrane od posledica klimatskih promena na Kopaoniku stoje topovi.
Reč je zapravo o topovima za veštačko osnežavanje koji skijalištima širom sveta služe za održavanje ski staza onda kada snežnog pokrivača nema dovoljno. Oni mogu biti fiksni ili mobilni, a rade po principu ventilatora, raspršujući kapljice vode i sitne kristale leda – i tako nastaje sneg.
Pored topova, na Kopaoniku se koriste i lanseri – to su vertikalno nagnute dugačke aluminijumske cevi na čijem su vrhu postavljeni vodeni ili vazdušni nukleatori. U suštini, podsećaju na polupodignutu rampu na pružnim prelazima, ali naravno imaju skroz drugu primenu. Iako zahtevaju manje energije od topova, mana lansera je manji domet i niži kvalitet snega, kao i veća osetljivost na vetar.
„Možda je datum Ski Openinga otprilike sličan, ali rekla bih da Kopaonik to duguje veštačkom snegu”, potcrtava Irida Lazić važnost sistema za veštačko osnežavanje, a koji pokriva 97% najvećeg skijališta u Srbiji.
Međutim, sam po sebi, on nije neko magično rešenje koje će tek tako zabeleti Kopaonik… I za njegovo korišćenje neophodni su adekvatni uslovi, odnosno temperature ispod nule i niska vlažnost vazduha. Zato sistem za veštačko osnežavanje obično radi noću kada je vreme hladnije i nije ga moguće tek tako aktivirati u toku dana, čim se pojavi blato na ski stazi.
Povrh toga, ovo rešenje adaptacije na klimatske promene ima svoju cenu – i to ne samo onu materijalnu. Voda za rad sistema za veštačko osnežavanje dovodi se pomoću pumpi i cevovoda iz nekoliko veštačkih akumulacija.
„Pasionirani sam skijaš”, napominje Srđan Simović, „a dva jezera na Crvenim barama i Malom Karamanu odličan su pokazatelj kako se turizam i ekonomija bore protiv klimatskih promena.”
„Javlja se etičko pitanje: da li te vodoakumulacije i u kojoj meri utiču na hidrologiju Kopaonika?”
Odgovor je za sada nepoznanica. Ali prema oceni našeg sagovornika, Kopaonik nije toliko bogat vodom da bi rasipanje bilo opravdano.
Samim tim, moguća je mikroklimatska promena – a koju bi mogle da pogoršaju dalje klimatske promene.
Suočeni sa porastom temperature, ovi predeli bi trebalo više da se okrenu razvoju letnjeg turizma, smatra Simović.
„Leti, kada je u gradovima pakleno vruće, na planinama je znatno prijatnije.”
Po svemu sudeći, izvršni direktor Nacionalnog parka Kopaonik u toj ideji nije usamljen: tamošnja turistička ponuda je u avgustu 2018. proširena prvom stazom za letnje skijanje u regionu.
Da li će jednog dana Kopaonik viđati manje skijaša u punoj skijaškoj opremi, a više onih u kratkim rukavima (što je naizgled pomalo čudno, čak i donekle apstraktno, priznaćete), ostaje da se vidi.
Naravno, zimske i letnje ski staze nisu jedine staze na Kopaoniku – ima tu za svakoga ponešto: bicikliste, planinare, ljubitelje brdskog trčanja, pa i gljiva. Do sada je tamo otkriveno 219 različitih vrsta, a neke od njih možete upoznati na gljivarskim stazama.
Ipak, i to koliko ćete gljiva sresti na Kopaoniku zavisi od vremena. Ova godina verovatno nije bila najidealnija za takav pohod pošto ju je širom zemlje letos obeležila žestoka, dugotrajna suša.
„Vlažnost vazduha i zemljišta je bila jako niska ove godine pa to nije prijalo ni gljivama”, ističe Srđan Simović i priseća se svojih šetnji kroz šumu, „rano ujutru oko pet sati, nije bilo rose, a ako nema rose – nema ni gljiva.”
Na njegovu konstataciju nadovezuje se biološkinja Suzana Komatović. „Prošle godine ih nije bilo uopšte, ove je bilo nešto malo.”
U suštini, kako priča naša sagovornica, upravo manjak padavina odražava se na brojnost mnogih vrsta – ne samo gljiva, već i životinja, pretežno gmizavaca i vodozemaca. Klimatske promene ugrožavaju i biljke kao što su kopaonička čuvarkuća, kopaonička ljubičica i Pančićeva režuha – niska, busenasta vegetacija belih cvetića koja je trajno zaštićena jer naseljava samo Kopaonik.
Na Kopaoniku, (iz) šume vrebaju – potkornjaci
Skupština Socijalističke Republike Srbije proglasila je područja Kopaonika nacionalnim parkom 1981. godine zbog njihovih prirodnih retkosti i znamenitosti, ali i zbog kulturno-istorijskih vrednosti i dobro očuvanih šuma, a koje danas zauzimaju preko sedam hiljada hektara.
I već sada reaguju na ovogodišnju sušu i visoke temperature.
Ali prave posledice bi, prema uvidima dr Vladana Ivetića sa Šumarskog fakulteta u Beogradu, mogle da se osete tek u naredne dve-tri godine.
„Ovakve pojave fiziološki slabe stabla”, konstatuje stručnjak za šumarstvo. „A onda dolazi do drugih nepovoljnih uticaja kao što je širenje štetočina…”
Primeri iz prošlosti ukazuju na moguće scenarije. Ranija velika suša od 2011. do 2013. godine i temperaturni ekstremi na Kopaoniku doveli su do isušivanja tla i namnožavanja potkornjaka. Kao što naziv sugeriše, ovi sitni insekti žive ispod kore drveta ili u samom stablu. Kada su pre desetak godina nastupili idealni uslovi za njihovu ekspanziju, potkornjaci su se masovno obrušili na kopaoničke šume.
„Ovo je rezultovalo sušenjem sastojina smrčevih šuma kao jednih od najosetljivijh ekosistema Kopaonika”, naglašava Srđan Simović iz Nacionalnog parka Kopaonik.
Na Kopaoniku, šume se od potkornjaka štite uz pomoć preko 300 feromonskih klopki, u kombinaciji sa uklanjanjem napadnutog drveća kako bi se uništio izvor zaraze.
Javljaju se i predlozi da se jedno stablo u šumi obori kao neka vrsta „žrtvenog drveta” na koje bi se nemani najpre skupile. Ali u nacionalnom parku još nisu načisto šta sa ovim tzv. lovnim stablom uraditi posle…
„Neki predlažu paljenje, neki hemijski tretman, neki da se deblo iznese iz šume”, objašnjava Simović. „Ali koja opcija je tu najmanje štetna po prirodu i najizvodljivija?”
Bilo kako bilo – neophodno je reagovati.
„Potkornjaci su velika opasnost – i sa i bez klimatskih promena”, navodi dr Jovan Dobrosavljević sa Šumarskog fakulteta u Beogradu. „Zbog toga, neophodno je koristiti sve dostupne mere kako bi se njihova gradacija sprečila na vreme i kako bi štete bile lokalizovane.”
Prva na udaru potkornjaka nađu se fiziološki oslabljena stabla – bilo da su oslabljena usled toplog leta sa malo kiše ili pak zbog jakih vetrova.
„Potkornjaci su sekundarne štetočine pa u normalnoj brojnosti ne napadaju zdrava stabla”, priča on.
Ali sa porastom populacije, potkornjaci ne biraju žrtve…
„Tada prelaze i na potpuno zdrava stabla”, otkriva Dobrosavljević. „Prva generacija potkornjaka koja ih napadne možda i ne preživi usled odbrambenih mehanizama stabla, ali s obzirom na to da koristi energiju kako bi se odbranilo, i ono samo slabi, što ga čini podložnijem za napad naredne generacije.”
Prema njegovim rečima, rizik od potkornjaka je najveći u četinarskim šumama, a pre svega u šumama smrče koje zauzimaju čak 37% površine pod šumom u Nacionalnom parku Kopaonik.
KLIMA101 NEDELJNI NEWSLETTER
Ali štetočine nisu jedini izazov za smrče u kontekstu klimatskih promena. Pitanje je i – gde će one živeti?
Trenutno, smrče rastu na nadmorskoj visini od preko 1.100 metara, ali kako im klima sve manje ide na ruku, tako će se u većoj meri povlačiti ka sve višim delovima u potrazi za prijatnijim temperaturama i bezbednijim mestom da puste svoje korenje, objašnjavaju nam iz nacionalnog parka.
Proces „selidbe” teče prirodno, što znači da traje sporo – ali uz asistenciju ljudi to bi moglo da se ubrza, i to ne samo za smrče. Međutim, za to u ovom trenutku nema sluha u domaćim propisima.
„Suprotno politici našeg šumarstva da se na staništa ne unose nove vrste, u mnogim šumarskim admistracijama poput kanadske sprovodi tzv. asistirana migracija”, kaže dr Vladan Ivetić.
„Na osnovu projekcija buduće klime i stanišnih uslova, biraju se vrste za pošumljavanje. U krajnjoj instanci, to bi mogao da bude jedini način za prilagođavanje klimatskim promenama.”
Dakle, pred nama je izbor: da li ćemo ostati nemi posmatrači bitke šuma sa izmenjenom klimom, ili ćemo im pomoći u tome?
Tu, svakako, ne možemo mnogo šta da uradimo sami, već našim šumama treba da pomogne država. Nažalost, ona je izgleda i dalje u onom prvom taboru.
