Urugvaj je za 10 godina, uz ekonomski rast, uspeo da gotovo napusti fosilna goriva u proizvodnji struje. Može li Srbija da prati ovaj primer?

FOTO: Pedro Slinger / Unsplash

Jula davne 1930. godine, fudbaleri Urugvaja postali su šampioni na prvom svetskom prvenstvu u fudbalu, savladavši pre toga u polufinalu reprezentaciju Kraljevine Jugoslavije.

U sentimentalnom zanosu, moglo bi se reći da su Urugvaj i Jugoslavija u tom trenutku bili među malobrojnim pionirima razvoja svetskog fudbala.

Danas, gotovo vek kasnije, Urugvaj se s pravom može smatrati avangardom u još jednoj oblasti, mnogo značajnijoj od fudbala – u globalnoj borbi protiv klimatskih promena. Da li bi tako nešto moglo da se tvrdi i za Srbiju?

Transformacija Urugvaja nastupila je posle perioda krize

Krajem 20. veka, usled prelivanja brazilske, a kasnije i argentinske ekonomske krize, privreda Urugvaja doživljava šok i duboku recesiju koja svoj vrhunac dostiže 2003. godine. 

Kriza je ogolela visok stepen zavisnosti izvozno orijentisane urugvajske privrede od znatno moćnijih susednih privreda – Brazila i Argentine. Uočivši ovaj problem, donosioci odluka otpočeli su diverzifikaciju izvoza, fiskalnu konsolidaciju i šire društvene reforme koje su omogućile nov privredni rast.

A onda, 2007. godine, nastupa urugvajska energetska kriza. Kombinacija tri činioca – smanjenje proizvodnje hidroelektrične energije usled suše, poskupljenje proizvodnje termoelektrične energije usled rasta cene naftnih derivata, i povećanje tražnje za električnom energijom usled privrednog rasta – uslovila je nestašicu struje širom zemlje. 

Poučeni prethodnom krizom, u nameri da uklone još jednu zavisnost koja je uzrok nestabilnosti privrede, ovog puta zavisnost od uvoza naftnih derivata, najpre lož ulja i mazuta kojima je Urugvaj obezbeđivao između 30 i 40% sopstvene proizvodnje električne energije, skupštinskom većinom koju su činili predstavnici svih parlamentarnih stranaka, doneta je strateška odluka o sprovođenju politike energetske nezavisnosti.

Dolaskom profesora fizike čestica Ramona Mendeza Galajna na čelo Ministarstva energetike 2008. godine, otpočinje jedan od najspektakularnijih, najefikasnijih i najbržih elektroprivrednih preobražaja zabeleženih na našoj planeti.

Urugvaj je za jednu deceniju napravio temeljnu transformaciju

Kao autor predloga zelene transformacije urugvajske elektroprivrede, i to uprkos skepsi, početnoj neverici i pesimističkim očekivanjima pojedinaca i grupa u zemlji i inostranstvu, sažetih iskazom „tako nešto nije moguće”, profesor Galajn zajedno sa svojim timom sproveo je masovnu izgradnju solarnih elektrana, elektrana na biomasu, vetroparkova i novih hidroelektrana. 

Za samo 5 godina, energetski miks koji su dominantno činili hidroenergija (oko 50%) i fosilna energija (oko 40%) transformisan je u novi miks u kojem obnovljivi izvori čine oko 98% proizvodnje.

Ovim epohalnom poduhvatom, Urugvaj ne samo da je stekao apsolutnu energetsku nezavisnost, već je stvorio procenjenih 50.000 novih radnih mesta, što je oko 3% tamošnje radne snage, stabilizovao je proizvodnju energije, smanjio troškove upravljanja elektromrežom, pročistio vazduh, smanjio ranjivost na klimatske promene, i konačno, smanjio je svoj ugljenični otisak na nivo 30 puta manji od svetskog proseka.

Povrh svega, urugvajska elektroprivreda je postala izvoznik, i od primaoca državnih podsticaja pretvorila se u profitabilnu privrednu granu, čijim se prihodima subvencionišu druge delatnosti.

Zeleni preobražaj urugvajske elektroprivrede predstavlja materijalan dokaz da je moguće izgraditi održiv, stabilan, pouzdan, jeftin, čist i profitabilan nacionalni sistem za proizvodnju električne energije, i to u roku od svega nekoliko godina. U svetlu ovog primera, mnogi argumenti da još uvek ne postoji adekvatna tehnologija i da je za tranziciju potrebno nekoliko decenija – naprosto više ne stoje. 

Zašto je društvo Urugvaja, koje se ponekad naziva „Švajcarskom Južne Amerike”, pre više od deset godina moglo da sprovede uspešnu zelenu tranziciju elektroprivrednog sektora, a Srbija, koja se nalazi u oblasti globalnog žarišta klimatskih promena, jedva da je otpočela taj proces?

Da li se Urugvaj nalazio u boljem geofizičkom položaju? Da li je početni energetski miks Urugvaja omogućio efikasnu i brzu tranziciju? Da li je Urugvaj jednostavno bio bogatiji, pa je mogao da priušti sebi taj poduhvat? Zapravo, ni na jedno od ovih pitanja odgovor nije potvrdan.

I te kako ima smisla porediti Urugvaj i Srbiju

Naime, u pogledu ranjivosti na klimatske promene, koja se meri komponentom tzv. GAIN indeksa, a koja dominantno zavisi od geofizičkih činilaca, Srbija i Urugvaj su 2004. godine bili na istom nivou. 

Nakon dvadeset godina, Srbija gotovo da se nije ni makla, dok je Urugvaj svoju ranjivost značajno smanjio, prvenstveno prilagođavanjem ključnih privrednih sektora. 

Kada je u pitanju miks na kojem počiva elektroprivredni sistem, trenutno u Srbiji oko 60% proizvedene struje potiče od termoelektrana na ugalj, što je najveći udeo uglja u energetskom miksu u Evropi, oko 30% od hidroelektrana, a oko 10% od obnovljivih izvora – sunca, biomase i vetra. 

Ova struktura nije ista, ali je donekle slična energetskom miksu Urugvaja pre tranzicije, u kojem je udeo struje proizvedene iz fosilnih goriva iznosio oko 40%.

Zahvaljujući orografskim osobenostima koje uslovljavaju polje vetra, teritorija Urugvaja globalno je prepoznata kao oblast posebno pogodna za instalaciju vetrogeneratora, zbog čega je tamošnji udeo energije iz vetra relativno visok. 

Međutim, i severoistočni delovi Srbije imaju značajan vetropotencijal pogodan za razvoj vetroelektrana. Isto kao što Srbija ima i veliki solarni potencijal koji je već godinama neiskorišćen.

U svakom slučaju, energetski miks jedne države odražava njenu prilagođenost geofizičkim okolonostima, i u strukturi tog miksa nikako ne treba tražiti razloge sprovođenja ili nesprovođenja tranzicije.

Prigovor ekonomije: Ne, nije stvar u nedostatku bogatstva

Konačno, teza da je Urugvaj bio bogatiji, pa da je iz tog razloga započeo i uspešno sproveo tranziciju, takođe nije tačna. Zapravo, 2003. godine Srbija i Urugvaj bili su na otprilike istom stepenu ekonomske moći, merenom nominalnim BDP-om po glavi stanovnika.

Do 2008. godine i Svetske ekonomske krize, obe zemlje imale su približno jednake stope rasta, uz nešto malo veću uspešnost Urugvaja. 

Međutim, od tog trenutka razvojni putevi se razdvajaju; dok Urugvaj doživljava naglu ekspanziju zahvaljujući diverzifikaciji izvoza i energetskoj tranziciji vođenoj od strane profesora Galajna, Srbija preživljava desetogodišnju stagnaciju praćenu poplavom sistemske korupcije i jačanjem ekstraktivnih političkih i ekonomskih institucija. 

Nakon pandemije, obe države beleže rast BDP po glavi stanovnika, ali dok je rast Urugvaja zasnovan na energetskoj stabilnosti i izvozu hrane, dotle se rast Srbije odvija u ekstraktivnim uslovima: trenutni privredni rast Srbije dobrim delom utemeljen je na netransparentnim, džinovskim javnim projektima koji se finansiraju zaduživanjem, a koji su upitne ekonomske isplativosti i gotovo izvesno opterećeni korupcijom. 

Istovremeno, rast BDP-a Srbije praćen je višegodišnjim zanemarivanjem elektroprivrede, vodoprivrede i poljoprivrede, kao i neadekvatnim nivoom obezbeđivanja brojnih javnih dobara i usluga. 

Sve se dešava u situaciji kada Srbija može i mora da sprovede preobražaj sličan urugvajskom, ne samo zato što se nalazi u jednom od globalnih žarišta klimatskih promena, već i zbog očuvanja konkurentnosti izvozno orijentisanih preduzeća, koja su, od uvođenja CBAM-a od strane EU, u riziku od gubitka svojih tržišnih pozicija.

Priča o Urugvajskom društvu i njegovoj čvrstoj nameri da izvrši jednu od prvih i najbržih zelenih tranzicija elektroprivredne delatnosti u svetu, inspirativna je i predstavlja putokaz za sprovođenje pomenute tranzicije i kod nas.

Ona je svakako moguća, u to ne treba sumnjati, ali zahteva adekvatan institucionalni ambijent – pluralističko i demokratsko društvo u kojem je javni interes na prvom mestu, sa zastupljenom meritokratijom koja omogućava nadarenim pojedincima, poput profesora Galajna, da svoje ideje i znanje stave u službu opšteg dobra.

O autoru

Uroš Davidović je meteorolog i doktorand na Ekonomskom fakultetu u Beogradu koji se bavi ekonomijom klimatskih promena.