Godine 1819. u američkom selu Gošen, u državi Konektikat, u porodici čoveka interesantnog imena Isak Njutn, rodila se ćerka Junis. Mada je otac imao isto ime kao i slavni fizičar, on sam nikada nije krenuo putevima nauke već je bio farmer. Sa druge strane, njegova ćerka koja je bila radoznalog duha doći do jednog otkrića važnog za nauku. Ali će isto tako dugo biti i zaboravljena.
Porodica se vrlo brzo nakon rođenja ćerke Junis seli u državu Njujrok gde i dalje živi na selu, a devojčica dobija priliku da pohađa žensku školu Troy Female Seminary koja je posebno podsticala učenice da se bave prirodnim naukama, što nije bio čest slučaj u 19. veku. Deo nastave se odvijao i u laboratorijama obližnjeg koledža. Mada Junis Fut (rođena Njutn) nije formalno mogla da nastavi svoje školovanje i postane profesionalni istraživač, njeno interesovanje za nauku se nije gasilo. Zato je u kućnim uslovima izvela eksperiment koji je njeno ime učinio značajnim za istoriju nauke, a naročito izučavanja klimatskih promena.
Sve što joj je bilo potrebno za ovaj eksperiment su dva staklena cilindra koje je punila različitim supstancama i gasovima i u njih stavlja termometar. Cilindre je izlagala Sunčevoj svetlosti i posmatrala šta se dešava sa temperaturom. Tako je utvrdila da se cilindar sa vlažnim vazduhom ugreje brže od onog sa suvim, a da se najviše ugreje onaj ispunjen ugljen-dioksidom. Osim toga, cilindru sa ugljen-dioksidom je bilo potrebno i najviše vremena da se ohladi.
Promišljanje o budućnosti planete
Nakon ovog eksperimenta Junis Fut piše 1856. godine rad pod naslovom Circumstances Affecting the Heat of the Sun’s Rays, koji je predstavljen na godišnjem sastanku Američke asocijacije za unapređenje nauke. Međutim, iz do sada nepoznatih razloga rad nije predstavila sama autorka već naučnik Džozef Henri. Navažnije dostignuće ovog rada bio je njen zaključak da bi jednog dana kada bi porasla koncentracija ugljen-dioksida u atmosferi, to moglo da dovede do zagrevanja planete, što je nauka kasnije i potvrdila.
Možda bi se čitav put kojim je Junis Fut došla do ovog zaključka iz današnje perspektive mogao smatrati naivnim i nedovoljno neutemeljenim, ali to ne menja činjenicu da je upravo ona, makar prema pisanim tragovima, prva osoba u istoriji koja je uvidela da vodena para i ugljen-dioksid apsorbuju toplotu i da od njihove koncentracije zavisi kolika će biti temperatura.
Tri godine nakon ovog nedovoljno zapaženog i zaboravljenog eksperimenta, irski fizičar Džon Tindal je objavio zvanično prvi rad o gasovima sa efektom staklene bašte. Ni na jednom mestu nije spomenuo Junis Fut, a kako prepostavlja Roland Džekson iz Kraljevske institucije Velike Britanije, verovatno za njen rezultat nije ni znao. Tindal je u svojim objašnjenjima i zaključcima bio dosta precizniji, ali treba imati u vidu da je on bio profesionalni naučnik koji je iza sebe već imao značajne rezultate, a Junis Fut amaterka koja je iz radoznalosti pokušavala da utvrdi prirodne zakonitosti pomoću skromne i jedine dostupne opreme. Osim toga, ona se fokusirala na vidljiv, a Tindal pomoću spektroskopije na infracrveni spektar koji i jeste važniji za zagrevanje Zemlje budući da gasovi sa efektom staklene bašte upijaju upravo taj deo spektra koji emituje površina naše planete u vidu toplote.
KLIMA101 NEDELJNI NEWSLETTER
Povratak iz zaborava
Mikrobiolog Roland Džekson je početkom prošle godine objavio rad o povezanosti ova dva eskperimenta, sa fokusom na pitanje da li je Tindal znao za rezultat do kog je došla Enis Fut, a u radu se pre svega osvrnu na odnos između naučnih zajednica u Evropi i Americi tog doba. Kako Džekson u svom tekstu tvrdi, u Americi je sredinom 19. veka bilo neupredivo manje aktivnih stručnih istraživača nego u Evropi, a ni stepen obrazovanja im nije bio jednak.
Osim toga, među malobrojnim profesionalnim američkim naučnicima, bilo je malo onih koji su se bavili fizikom i ova zajednica je imala slabu komunikaciju sa Evropom. Iz ovoga Džekson zaključuje da se za rad Junis Fut u Evropi nije znalo i naglšava da su njena dostignuća bila dodatno nevidljiva zato što je bila amaterka i žena.
Danas za revolucionarnu ideju Junis Fut znamo pre svega zahvaljujući penzionisanom geologu Reju Sorensonu koji je 2010. godine pronašao njen rad u časopisu Annual Scientific Discovery iz 1857. godine. Nakon toga, više istraživača se uključilo u proučavanje njenog života i rada pokušavajući da javnosti skrene pažnju na značaj ove rane ideje o uticaju ugljen-dioksida na zagrevanje planete.
Među onima koji istražuju rad Junis Fut, su i klimatološkinja Katarin Hejhou sa Teksaškog tehnološkog univerziteta i Džon Perlin sa Kalifornijskog univerziteta u Santa Barbari. U nedavnom intervjuu za sajt Chemistry world, Perlin je rekao da radi na biografiji Junis Fut i da „ona zaslužuje da bude zapamćena kao osoba koja je postavila temelje za naše razumevanje klimatskih promena”.
O naučnici amaterki koja je došla do važnog otkrića, snimljen je 2018. godine i desetominutni film „Junis” (Eunice), koji je režirao Erik Garo.
