Na nedavno objavljenoj listi gradova sa najboljim uslovima za život magazina Economist Beograd se našao na evropskom začelju sa 69 poena, u društvu sa Sofijom, Bakuom i Bukureštom. Razlozi ovako lošeg kotiranja su mnogobrojni – a mnogi od njih tiču se, direktno ili indirektno, posledica klimatskih promena.
U Beogradu, vremenske prilike, a posebno visoke temperature i vlažnost narušavaju javno zdravlje, nedostatak drveća i hlada izaziva tzv. klimatsku neudobnost, a vodosnabdevanje nije pripremljeno na suše i ekstremne kiše; klimatske promene i novi vremenski uslovi negativno utiču i na gradsku infrastrukturu, ali i neposredno na stopu smrtnosti stanovništva (npr. tokom toplotnih talasa).
Problemi su veliki, raznoliki i međusobno isprepletani. Kako onda uopšte unaprediti gradski život?
Koja rešenja su nam na raspolaganju? Pet ključnih mera za planove i regulativu Beograda
Prvi i najvažniji korak ka unapređenju kvaliteta života u Beogradu je prihvatanje činjenice da su klimatske promene tj. njihove posledice kritični faktor od koga zavise gotovo svi ostali parametri kvaliteta gradskog života. To se naravno odnosi na građane i njihovu svest o značaju klimatskih promena ali pre svega na gradsku upravu koja donosi odluke i treba da usmerava razvoj grada u pravcu održivosti i klimatske otpornosti.
Neophodno je da se aktivnosti prilagođavanja i ublažavanja na klimatske promene ugrade u postojeći regulatorno-planski sistem Beograda na taj način da postanu deo obavezujućih zakona, pravilnika, planova i standarda. U nastavku ćemo predstaviti 5 ključnih mera za unapređenje klimatskog (stoga i svakog drugog) kvaliteta života u Beogradu.
1. Energetska tranzicija
Stručna javnost već nekoliko godina ukazuje na termoelektrane i pojedine grane industrije kao najveće zagađivače vazduha u Srbiji, a Beograd je zbog toga redovno među 10 najzagađenijih gradova na planeti. Pored enormnog zagađenja, termoelektrane u Srbiji su pojedinačno najveći emiteri ugljen dioksida u atmosferu, a njihov udeo u proizvodnji električne energije je čak 70 procenata.
Zbog ove činjenice jasno je da će termoelektrane ostati dominantan proizvođač električne energije u Srbiji do sredine 21. veka. To samo ukazuje na neophodnost da se što pre kreira strategija energetske tranzicije ka obnovljivim izvorima energije kako bi se njihov udeo u proizvodnji smanjivao. Na nivou Beograda je potrebno usaglasiti regulativu (energetsku strategiju i propise) sa nedavno donetom uredbom koja definiše status pojedinačnog kupca-proizvođača. Tako bi se stvorili uslovi da se objekti (stambeni, poslovni i komercijalni) i otvorene površine (privatne i javne) opreme solarnim panelima koji bi u pojedinim slučajevima mogli da prepolove potrošnju električne energije iz fosilnih goriva.
2. Uvođenje ekološkog indeksa
Preduslov za uvođenje ekološkog indeksa je zoniranje grada prema kriterijumima urbanog ekosistema i zelene infrastrukture sa jedne strane, odnosno namene zemljišta i tipologije objekata sa druge. Rezultat su zone kojima je u odnosu na pomenute kriterijume dodeljen određeni ekološki indeks koji definiše odnos i kvalitet izgrađene i biološke komponente urbanog ekosistema. Zvuči jednostavno, ali samo u teoriji. U praksi je to par excellence političko, društveno i ekonomsko pitanje, jer se zone uspostavljaju prema ekološkom kriterijumu koji su vrlo često u oštrom konfliktu sa interesima mnogobrojnih aktera u gradskom životu. Na neki način, uvođenje ekološkog indeksa u Beogradu bi bio jasan pokazatelj da je gradska uprava preuzela kontrolu nad razvojem grada i nedvosmisleno zakonom zaštitila najširi mogući društveni resurs a to su prostor i ekologija.
3. Zelena infrastruktura
Mreža biološki vrednih i ekološki usaglašenih elemenata zelenih površina, linija i tačaka čini zelenu infrastrukturu grada. U poslednje vreme se često koriste i termini „rešenja zasnovana na prirodi” i „prirodom inspirisana rešenja” kojima se zapravo ukazuje da različiti biotopi u sastavu zelene infrastrukture moraju imati određeni ekološko-biološki kvalitet koji se približava onom u prirodi.
4. Poroznost zemljišnog pokrivača – grad „sunđer”
Ako bismo morali da izdvojimo samo jedan parametar kojim bismo uspostavili kontrolu nad posledicama klimatskih promena u gradu izbor bi trebalo da bude poroznost tla. Ona donosi višestruke dobrobiti za grad. Pre svega, omogućava veću apsorpciju atmosferske vode prilikom ekstremnih padavina i na taj način sprečava ili ublažava bujične poplave na ulicama. Ovim se rasterećuje kanalizacioni sistem koji nije projektovan da primi tolike količine vode za vreme ekstremnih padavina.
I ne samo to, porozno tlo prečišćava, skladišti i odvodnjava atmoferske vode, što daje mogućnost prirodnog ekološkog ciklusa kruženja vode. Poroznost se omogućava zelenom infrastrukturom koja ima prirodnu zemljišnu podlogu. Parkovi, biorenezioni kolektori i kanali, kišne bašte i zeleni krovovi čine elemente sistema za prikupljanje i ponovnu upotrebu površinskih voda. Prioritet treba da bude i urbani dizajn koji predviđa popločavanje javnih i privatnih otvorenih površina materijalima koji su porozni tj. propuštaju vodu i omogućavaju njen prolazak do zemljišta ili drenažnih cevi.
KLIMA101 NEDELJNI NEWSLETTER
5. Prilagođeni javni prostori i objekti
Prilagođavanje objekata i prostora na klimatske promene podrazumeva širok spektar mogućnosti koje se generalno mogu svrstati u dve kategorije: energetska efikasnost i prilagođavanje na klimatske uticaje. Prvoj kategoriji pripada unapređenje termičkih performansi pasivnim i aktivnim sistemima gradnje, uvođenjem obnovljivih autonomnih izvora energije (npr. solarni paneli) i različita inovativna tehnološka rešenja poput sistema pametne zgrade. Druga kategorija se odnosi na autonomno prilagođavanje objekata i javnih prostora na direktne klimatske uticaje kao što su nadstrešnice, ozelenjeni krovovi i fotovoltaične fasade kao zaštita od sunčevog zračenja i ekstremnih padavina.
U teoriji ova rešenja deluju jasna i logična dajući utisak da je potrebno samo krenuti u realizaciju. Ali upravo su ti početni koraci oni „od sedam milja“ a to očigledno ne ide baš tako jednostavno. Sva navedena rešenja su uglavnom već prepoznata u strategijama, planovima i agendama urbanog razvoja Beograda. Nažalost, u njima egzistiraju samo u formi mogućnosti, primera dobre (inostrane) prakse ili preporuka.
Pitanje „zelene“ regulative nije samo čisto ekološko, već i društveno-ekonomsko i pre svega političko. Odgovor je potrebno potražiti oko šireg društvenog konsenzusa o budućem odnosu države (i grada) prema kvalitetu života njenih građana koji se ne ogleda smo u ekonomskim pokazateljima, već prevashodno u kvalitetu životne sredine koji je klimatskim promenama već ugrožen.
Na svesti i savesti građana je da ne čekaju da se pitanja ekologije i životnog standarda rešavaju mimo njih, a u korist nekih drugih aktera u životu grada.
