Tim istraživača sa univerziteta u Kaliforniji osmislio je inovativnu tehnologiju koja uklanja ugljen-dioksid iz okeana i skladišti ga u vidu minerala i time indirektno smanjuje i njegovu koncentraciju u atmosferi. Sistem koji su razvili je predstavljen početkom prošle godine u naučnom časopisu ACS Sustainable Chemistry & Engineering, a kreatori tvrde da bi u praksi mogao da omogući uklanjanje više milijardi tona CO2 godišnje.
Okeani su najveći prirodni rezervoari CO2, a u njima se nalazi 50 puta više ovog gasa nego u atmosferi i 19 puta više nego u čitavoj biosferi. Pored toga voda u okeanu sadži 150 puta više CO2 (u obliku ugljene kiseline) po jedinici površine, od vazduha, što daje posebnu prednost novom sistemu u odnosu na one koji se baziraju na direktnom hvatanju ugljen-dioksida iz vazduha.
Okeani su veliki prirodni ponori CO2 i na godišnjem nivou uklanjaju oko jednu četvrtinu svih ljudskih emisija ovog gasa. Prirodni ciklus CO2 između okeana i atmosfere se odvija mehanizmom difuzije molekula koja se odigrava usled razlike u pritisku iznad površine vode i vazduha.
Jednostavnim jezikom rečeno, ugljen-dioksid iz atmosfere se rastvara u okeanu dok se ne postigne ravnoteža u trenutnim uslovima. Izvlačenjem CO2 iz okeana nastaje slobodan prostor koji stvara neravnotežu zbog čega se dodatna količina CO2 rastvara u vodi.
Na taj način slana voda iz okeana funkcioniše kao specijalni sunđer, a upijeni CO2 ponovo može biti ekstrahovan na isti način.
Izvlačenje ovog gasa iz slane morske vode se odvija u protočnom reaktoru. U njemu se pomoću električnog naboja pokreće niz hemijskih reakcija u kojima se CO2 mineralizuje i pretvara u stabilne karbonate.
U mineralizaciji učestvuju kalcijum i magnezijum koji se već nalaze rastvoreni u morskoj vodi, a ceo proces se snabdeva strujom iz obnovljivih izvora energije. Novonastale mineralne materije se ispuštaju nazad u more, zajedno sa vodom koja ponovo može da upije nove količine CO2 iz vazduha.
KLIMA101 NEDELJNI NEWSLETTER
Tim iz Kalifornije je sproveo i detaljne analize troškova koji su potrebni za realizaciju koncepta. Oni procenjuju da bi bilo potrebno skoro 1800 njihovih postrojenja kako bi se zarobilo 10 milijardi tona CO2 svake godine. Troškovi takvog projekta dostižu više hiljada milijardi dolara, što ne čudi s obzirom na veličinu izazova kakvo je globalno zagrevanje.
Ipak, istraživači veruju da njihov koncept, čak i u manjim razmerama, predstavlja napredak u hvatanju i skladištenju ovog ključnog gasa sa efektom staklene bašte, a nadaju se da bi realizacija u budućnosti mogla da postane jeftinija, što bi omogućilo da ideja u potpunosti zaživi.
