U praznično doba kada većina nas odmara, irvasi raznose poklone deci. A da li ste znali da pomagači Deda Mraza imaju i jedan stalan „angažman”: doprinos borbi protiv klimatskih promena?
Starosedelačke zajednice na Arktiku vekovima unazad uzgajaju irvase. Na sve zagrejanijoj planeti, ove životinje štite fragilne ekosisteme kojima su okruženi, i to – zadovoljavajući svoju potrebu za hranom.
Naime, tokom toplijih meseci, irvasi slobodno lutaju zaleđenim, arktičkim krajolicima i preživaju sve biljke na koje naiđu. Hraneći se i gazeći naokolo, oni sprečavaju rast žbunja.
Iako viša i drvenastija vegetacija koja osvaja goleti, na prvu loptu, zvuči kao poželjna stvar, moramo imati na umu da je region Arktika veoma specifičan: proces tzv. „pogrmljavanja” terena mogao bi da izbriše drevne pejzaže koje karakterišu otvorene, borealne šume i tundre bez drveća.
I ne samo to, već veća, žbunolika vegetacija zarobljava više toplote koja suštinski ubrzava topljenje arktičkog permafrosta, a u kojem su uskladištene ogromne količine ugljenika.
Ovo ima dalekosežne posledice: otapanje predela večitog snega i leda dovelo bi do oslobađanja velikih količina gasa koji zagreva atmosferu, a samim tim i do daljeg porasta temperature.
Međutim, irvasi ne mogu u potpunosti da obuzdaju „pogrmljavanje” Arktika, već samo da uspore proces koji klimatske promene, sa druge strane, ubrzavaju.
KLIMA101 NEDELJNI NEWSLETTER
Kako se navodi u naučnim radovima, više temperature i duža sezona rasta biljaka u arktičkom regionu pogoduju žbunju i višoj vegetaciji. Ali u njihovom širenju Arktikom mogu donekle da ih osujete junaci današnje priče.
To se već desilo na poluostrvu Jamal, pokazuju satelitski snimci. U ovoj oblasti na severozapadu Sibira populacija irvasa se od 1986. do 2016. uvećala za 75%, a vegetacija je ostala stabilna bez obzira na rastuće letnje temperature.
„Naši rezultati upućuju na to da je povećani pritisak velikih biljojeda kompenzovao zagrevanje poluostrva, zaustavljajući ‘pogrmljavanje’ područja”, navode autori studije.
S tim na umu, oni zaključuju da bi strateško gajenje polupripitomljenih irvasa, što je uobičajena praksa širom Evroazijskog Arktika, mogla da predstavlja efikasnu strategiju upravljanja životnom sredinom na prostorima koji se zagrevaju oko četiri puta brže od ostatka sveta.
