Kako nam kitovi pomažu da se borimo protiv klimatskih promena?

Prvi zabeležen slučaj kitolova desio se oko 1000. godine ove ere. Od tada je ubijeno na desetine miliona ovih fascinantnih bića, a eksperti veruju da je njihov broj opao za između 66 i 90%. 

Smanjenje broja kitova negativno se odrazilo na čitav podvodni ekosistem, ali je rezultovalo i jednom možda ne toliko očekivanom posledicom: opao je prirodni kapacitet za hvatanje i skladištenje ugljen-dioksida. I same klimatske promene, izazvane antropogenim štetnim emisijama, ugrožavaju populacije kitova. Pa ipak, ova morska stvorenja ostaju nam jedni od najvažnijih saboraca u pokušaju da obuzdamo porast srednje globalne temperature zahvaljujući svojoj sposobnosti zarobljavanja ugljen-dioksida.

U (bez)izlaznoj situaciji

Naučnici su sedamdesetih godina prošlog veka otkrili da bi na brojnost morskih stvorenja moglo da se primeni jednostavno matematičko pravilo nazvano Šeldonov spektar: što je organizam manji, to ga je više. Npr. kril je milijardu puta manji od tune, ali je milijardu puta brojniji. Taj obrazac je u prošlosti važio za sva morska stvorenja, od najsitnijih bakterija do najvećih kitova.

Međutim, onda su došli ljudi u brodovima i doneli štapove, mreže, zamke i harpune u cilju izlovljavanja bez ikakve gornje granice. Dodatno, zagadili su vodu, što izlivanjem nafte, što neodgovornim upravljanjem otpadom. Time su narušili nekadašnji fundamentalni zakon okeana, a među najvećim stradalnicima su kitovi. Njihova populacija i veličina su posledično osetno opale.

Autori istraživanja, objavljenog tokom novembra u naučnom časopisu Science Advances, utvrdili su da su industrijski ribolov i kitolov značajno izmenili čitav spektar biomase u okeanima utičući na utvrđeni obrazac brojnosti i veličine. Na najsnažnijem udaru su se našli veći organizmi. Povrh toga, opstanak podvodnih stvorenja nisu ugrozili samo ribolovci i kitolovci, već i pojava za koju odgovornost takođe snose ljudi, globalno zagrevanje.

Promene temperature vode, porast nivoa mora, povećanje kiselosti okeana, otopljavanje leda i nestašica hrane su samo neke od implikacija klimatskih promena na koje kitovi treba ubrzano da se adaptiraju. Bez obzira na ogromnu pretnju za kitove koja dolazi od globalnog zagrevanja, postoji sumorna projekcija da su industrijski ribolov i kitolov od druge polovine 19. veka do danas imali potencijalno izraženiji negativan uticaj na velike morske životinje, među kojima su i oni, nego što će u narednim decenijama imati promena klime.

Masovno izlovljavanje popularizovano je oko 1890. godine kada je okeanima plivalo 2,56 miliona kitova. Broj jedinki se do 2001. smanjio za gotovo tri puta, na oko 880 hiljada. Prema izveštaju biologa, u poslednjih 40 godina veličina kitova se smanjivala usled stresa od zaplitanja u ribolovnu opremu. Ovo bi moglo dovesti do snižene sposobnosti reprodukcije i povišene smrtnosti.

Ono što je pozitivno jeste to što je ove ljudske aktivnosti lakše kontrolisati i zaustaviti nego globalno zagrevanje. Čovečanstvo se svakako bori na oba fronta, ali ostaje pitanje da li ćemo u podvizima za obnovu ekosistema uspeti. Razloga zbog kojih bi trebalo ozbiljno da im se posvetimo u budućnosti je mnogo. Osvrnućemo se samo na neke od njih!

Kitovi skladište ugljenik

Prizor kitova nasukanih na plaži retko koga ostavi ravnodušnim. Pogled na zadivljujuće životinje koje suvereno vladaju podvodnim svetom kako beživotno leže van svog staništa rastužuje, ali i budi radoznalost posmatrača pogotovo kada dođe do eksplozije leševa. To se dešava usled gasova nataloženih u telima kitova i predstavlja propuštenu priliku za karbonsku sekvestraciju.

Kitovi su zapravo prirodni sistemi za hvatanje i skladištenje ugljenika: oni kroz hranu akumuliraju i skladište ugljenik u svojim telima tokom čitavog svog života. Pojedine jedinke teške su i do 200 tona, a prosečan životni vek im iznosi 70 godina. Jedna vrsta, arktički kit, dostiže starost od preko 210 godina čime drže rekord kao najstariji sisari koji trenutno naseljavaju našu planetu.

Nakon što uginu, kitovi tonu na dno okeana zajedno sa velikom količinom ugljenika koju su upili za života zadržavajući je daleko od atmosfere vekovima. Međunarodni monetarni fond procenio je da jedan kit u toku svog veka zarobi prosečno 33 tone ugljen-dioksida, dok jedno drvo za oko 100 godina apsorbuje oko 1 tonu ugljen-dioksida.

Uprkos tome što ne umanjuje značaj sadnje stabala kao najjeftinijeg i najbržeg načina za uklanjanje ovog gasa sa efektom staklene bašte iz atmosfere, ogroman potencijal kitova za karbonsku sekvestraciju služi kao jedan u nizu argumenata zašto bi trebalo da ulažemo napore u očuvanje i povećanje njihove populacije. Kanadski i američki istraživači proračunali su da bi povratak broja kitova na pređašnji nivo značio „potonuće” čak 160 hiljada tona ugljenika godišnje na dno okeana.

Izmet kitova ima neprocenjivu vrednost

Pored direktne apsorpcije ugljen-dioksida, kitovi tokom života na još jedan indirektan način doprinose smanjenju ugljen dioksida, i to zahvaljujući svom izmetu. Njihove fekalije sadrže mnogo nutrijenata, uključujući fosfor, gvožđe i azot, koji su od suštinske važnosti za rast mikroskopskih organizama poput fitoplanktona.

Osim što su izvor hrane za mnoge ribe, fitoplanktoni pretvaraju sunčevu svetlost u hemijsku energiju i troše ugljen-dioksid. Njihov utrošak ovog gasa ide i do 50% antropogenog ugljen-dioksida. To znači da bi u slučaju da ne mogu da se prehrane porast srednje globalne temperature bio još ozbiljniji.

Povrh toga, fitoplanktoni u mora i okeane oslobađaju kiseonik. Biolozi su procenili da različiti organizmi koji žive u okeanu proizvedu između 50 i 85% kiseonika u atmosferi. A istraživačica okeana Silvija Earl je ocenila da upravo fitoplanktoni obezbeđuju kiseonik za svaki peti udah vazduha. 

Naučna istraživanja ustanovila su da kitovi pospešuju razvoj fitoplaktona gde god da se nađu, tako što đubre okean i učestvuju u razmeni i kretanju nutrijenata.

Kitovi su ekonomski bitni članovi društva

Prema podacima Međunarodnog monetarnog fonda, zbog značajne uloge u karbonskoj sekvestraciji i zdravom funkcionisanju okeana kitovima dugujemo više od hiljadu milijardi američkih dolara.

Samo jedan veliki kit vredi više od 2 miliona američkih dolara zato što svojim postojanjem doprinosi hvatanju ugljenika, ali i unapređenju ribarstva i procvatu turizma.

Ipak, čini se da na sve pozitivne karakteristike kitova, koje se ne tiču mesa i kosti, ostajemo većinski slepi. S obzirom na to da su kitovi bitan faktor u mitigaciji globalnog zagrevanja, klimatske propise i politike trebalo bi da oblikujemo tako da njihovim očuvanjem povećamo i šansu za zadržavanje porasta srednje globalne temperature znatno ispod 2 °C.

Što je više kitova, okeani su zdraviji, a manje ugljen-dioksida je u atmosferi.