Fotografija: UNFCCC / Kiara Worth
U nedelju 6. novembra u Šarm el Šeiku svečano je otvoren 27. Samit Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama (COP27). Veliki broj svetskih lidera, predstavnika biznisa, naučnika i aktivista okupio se u poznatom egipatskom letovalištu da razgovara o budućnosti borbe protiv klimatskih promena.
Za razliku od prošle godine kada su u centru pažnje bile brojne ambiciozne deklaracije i inicijative koje treba da doprinesu zaustavljanju globalnog zagrevanja, fokus ovogodišnjeg COP-a biće na klimatskoj (ne)pravdi. Odnosno, na položaju najmanje razvijenih država sveta, pitanju obezbeđivanja sredstava za nadoknadu gubitaka i štete od klimatskih promena, i za adaptaciju na izmenjene klimatske uslove.
U pitanju su teme kojima su najbogatije države na prethodnim samitima vrlo nevoljno pristupale. Obećanje dato pre 13 godina u Kopenhagenu, da će se do 2020. obezbediti 100 milijardi dolara godišnje za finansiranje borbe protiv klimatskih promena za zemlje u razvoju, još uvek nije ispunjeno.
Prema poslednjem izveštaju Ujedinjenih nacija o emisijama gasova sa efektom staklene bašte, ukoliko na snazi ostanu postojeće politike i propisi planeta će se do kraja veka zagrejati za 2,8 °C, a stanje je tek nešto bolje ukoliko države ispune zvanična obećana koja su podneta UN-u kroz nacionalno utvrđene doprinose.
Iako je potrebno prepoznati i naglasiti napredak koji je postignut od 2015. godine i potpisivanja Pariskog sporazuma, u vreme kada je svet išao ka još tmurnijoj klimatskoj budućnosti, odgovor svetskih lidera na problem sa kojim se čovečanstvo suočava još uvek nije adekvatan.
Stanovnici najnerazvijenijih zemalja koji već trpe ozbiljne posledice klimatskih promena se zbog toga osećaju iznevereno.
„To je užasna stvar za reći, ali dok veći broj ljudi u razvijenim zemljama ne počne da umire od posledica klimatske krize, stvari se neće promeniti”, rekao je nedavno za engleski Gardijan ministar zaštite životne sredine Gabona.
Zašto se države svake godine okupljaju i razgovaraju o klimi?
Okvirna konvencija Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama potpisana je u maju 1992. kada su se zemlje potpisnice saglasile da će smanjiti emisije gasova sa efektom staklene bašte kako bi sprečile opasan ljudski uticaj na klimatski sistem. Kako bi ovaj cilj bio ispunjen od 1995. se svake godine se održava konferencija potpisnica (Conference of the Parties – COP) na kojoj se pregovara o načinima da svet zaustavi klimatske promene.
Ovi događaji po pravilu okupljaju predsednike i premijere velikog broja država, koji predvode timove koji u slučaju nekih zemalja broje i više desetina ljudi, što COP-ove svrstava među najviše međunarodne skupove. U Šarm el Šeiku će se ove godine naći američki predsednik Džo Bajden, francuski predsednik Emanuel Makron, novi premijer Velike Britanije Riši Sunak, nemački kancelar Olaf Šolc, i mnogi drugi. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić trebalo je da u nedelju govori u Šarm el Šeiku, ali je krajem prethodne nedelje ipak otkazao prisustvo.
Svaki COP odlikuje veliki broj tehničkih sastanaka i pregovora o najsitnijim detaljima u vezi sa odgovorima država na klimatsku krizu, a rezultat svega toga su važni međunarodni sporazumi poput Kjoto protokola iz 1997. i Pariskog sporazuma iz 2015. koji predstavlja najvažniji klimatski dogovor do sada.
Upadljivo je ipak da će na ovogodišnjem Samitu izostati prisustvo šefova država mnogih članica G20 kao što su Indija, Kina, Kanada, Japan, Meksiko, Rusija i Turska.
S obzirom na to da će se paralelno sa drugom nedeljom COP-a održati i sastanak lidera G20 na Baliju biće zanimljivo ispratiti i na koji način će zaključci sa tog događaja uticati na krajnji ishod COP27 u Egiptu.
Svakako ne treba izgubiti iz vida i složen politički trenutak u kome se ova konferencija održava. Rat u Ukrajini doveo je do više paralelnih kriza koje za rezultat imaju veliki skok cena energenata i hrane što najmanje razvijene države dovodi u još teži položaj.
KLIMA101 NEDELJNI NEWSLETTER
Prilagođavanje na klimatske promene i finansiranje kao prioritet razgovora
Iako smo navikli da se o klimatskim promenama govori kao o nekoj opasnosti koja nas potencijalno čeka u dalekoj budućnosti, za mnoga mesta na planeti one su već stvarne. A po pravilu države koje su najmanje odgovorne za globalno zagrevanje osećaju najteže posledice klimatske krize.
Države globalnog Juga često se nalaze u predelima koje je već odlikovala manje gostoljubiva klima, a njihovo stanovništvo nema ni kapacitet da se izbori sa prirodnim katastrofama poput toplotnih talasa, suša i poplava koje se događaju sve češće na zagrejanoj planeti.
Korumpirane vlade, manjak vladavine prava i nedovoljan kapacitet institucija istovremeno otežavaju ovim državama da sprovedu projekte prilagođavanja na nove klimatske uslove, ali i da krenu da razvijaju svoje države u skladu sa načelima održivog razvoja.
Istraživanje objavljeno u časopisu Nature Communications je pokazalo da je trošak finansiranja razvoja novih kapaciteta na obnovljive izvore energije znatno veći u zemljama u razvoju u odnosu na najbogatije države. To znači da siromašne zemlje još uvek nisu u mogućnosti da u potpunosti iskoriste potencijal koji je u razvijenim državama otključao veliki pad cena održivih tehnologija.
Analiza specijalizovanog sajta za klimatske promene Carbon Brief pokazala je da su dosadašnjim pregovorima na klimatskim samitima dominirale teme smanjivanja emisija gasova staklene bašte i transparentnosti u izveštavanju. Sa druge strane znatno manje se govorilo o adaptaciji i finansiranju borbe protiv klimatskih promena – temama koje su znatno važnije za najmanje razvijene zemlje.
U poslednje vreme vidimo da se stvari polako pomeraju na bolje, ove teme dobijaju sve više prostora u toku zvaničnih pregovora, a Danska je krajem septembra postala prva država koja je opredelila iznos od 13,4 miliona evra za zemlje u razvoju u cilju nadoknade štete od klimatskih promena.
Kako će se stvari razvijati na ovom COP-u ostaje da se vidi. Prva važna diplomatska borba na ovogodišnjem Samitu odigrala se već prvog dana kada su najmanje razvijene države sveta zajedno sa svojim saveznicima uspele da raspravu o finansiranju za gubitke i štetu po prvi put uključe u zvaničnu agendu samita.
