Konferencija Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama 2009. godine u Kopenhagenu bila je dugo iščekivana i najavljivana kao prekretnica u teškoj borbi protiv klimatskih promena.
U decembru 2009. godine glavni grad Danske okupio je predstavnike 192 zemlje sa ciljem da pregovaraju o dokumentu koji bi obavezao sve zemlje da se više posvete borbi protiv klimatskih promena, međutim rezultat je bio razočaravajući.
Samit su obeležile rasprave svetskih lidera, odbijanje da se preuzme odgovornost i generalno sukob između zemalja globalnog Severa i Juga oko toga šta je fer i koliki deo „tereta“ borbe protiv klimatskih promena svaka država treba da preuzme. Nakon što je Samit okončan mnoge je obuzelo očajanje i osećaj da globalni dogovor za borbu protiv klimatskih promena nikada neće biti postignut. U tom trenutku delovalo je kao da su svi izgubili nadu da situacija može da se preokrene…
… Sve dok šest meseci kasnije na scenu nije stupila Kristijana Figueres.
Promena stava
Nakon neuspele konferencije o klimatskim promenama u Kopenhagenu, generalni sekretar Ujedinjenih nacija Ban-Ki Mun je u julu 2010. imenovao Kristijanu Figueres iz Kostarike za novu izvršnu sekretarku Okvirne konvencije Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama (UNFCCC).
Gospođa Figueres se dugo bavila klimatskom diplomatijom i bila je svesna veličine problema sa kojim se uhvatila u koštac i odgovornosti koju je preuzela na svoja pleća. Kako je istakla u jednom govoru, ni ona sama isprva nije verovala da će u skorije vreme biti moguće postići dogovor, međutim, brzo joj je postalo jasno da je za uspeh neophodno da ceo svet, za početak, promeni svoj stav prema klimatskim promenama.
Rešila je da se u prvim redovima njene borbe protiv klimatskih promena nađe optimizam, pa je tako u inicijalnom obraćanju svim zaposlenima u Sekretarijatu istakla da ne želi da radi sa demoralisanim ljudima jer tako neće ništa postići.
Vođena time da se do svakog velikog rezultata stiže sitnim koracima, Figueres je od prvog radnog dana počela da radi na tome da stekle poverenje svog tima. Umesto da se zatvori u svoju kancelariju u Bonu uz gomilu papira, prvu godinu mandata posvetila je poboljšavanju atmosfere među kolegama.
Osmislila je The smile project – dala je svakom od kolega po tri papira, na kojima ih je zamolila da napišu šta ona treba da uradi kako bi oni svakog dana dolazili na posao motivisani i sa osmehom na licu.
Prema njenim rečima, bilo je potrebno oko tri godine da taj projekat urodi plodom, ali kada je sve završeno, uz sebe je imala veoma efikasan, motivisan i disciplinovan tim, koji je svojim teškim radom uspeo da u delo sprovede ideju Pariskog sporazuma.
KLIMA101 NEDELJNI NEWSLETTER
Prikupljanje mudrosti – put do Pariskog sporazuma
U trenucima kada je konferencija u Kopenhagenu propala i kada je bilo sve izglednije da će se i Kjoto protokol suočiti sa istom sudbinom, niko zapravo nije mogao da kaže šta treba da se uradi, a još je teže bilo smisliti kako postići bilo kakav cilj u borbi sa klimatskim promenama.
Ideja o dokumentu koji je kasnije nazvan Pariski sporazum došla je kroz razgovore sa različitim stranama, skupljanjem mišljenja, ideja, planova ili, kako Kristijana Figueres ističe, skupljanjem mudrosti.
Umesto traženja kompromisa između sukobljenih stavova i interesa različitih strana, Figueres je shvatila da treba da se vodi onim što je zajedničko za sve države, gradove, regione, ali i organizacije, smatrajući da je to jedini način da svi oni prihvate odluku o ovako bitnom pitanju koje se tiče cele planete.
Uz to je insistirala da borbu protiv klimatskih promena ne treba shvatati kao „teret“, već da je prelazak na novu deugljenizovanu privredu zapravo u interesu svih aktera.
Mekšim pristupom do uspeha
Tokom svog rada na pripremi Pariskog sporazuma tim Kristijane Figueres je znao da su naučna istraživanja pokazala kako je za sprečavanje najtežih posledica klimatskih promena neophodno da se zagrevanje zadrži znatno ispod dva stepena Celzijusa.
Takođe su znali i da će, kako bi se to ostvarilo, svet do 2050. godine morati da dostigne neto-nulte emisije.
Umesto da se, kao u prethodnim pokušajima, kroz pregovore odredi kolike tačno obaveze svaka država posebno treba da preuzme na sebe, odlučeno je da vlade svih zemalja treba da u skladu sa mogućnostima, na svakih 5 godina, da predlože nacionalne planove (nacionalno određene doprinose) koji govore o merama koje će svaka država sprovoditi u cilju smanjenja emisija gasova sa efektom staklene bašte i postizanja pomenutih ciljeva.
Kristijani Figueres je bilo jasno da prvi planovi neće biti u skladu sa onim što je svetu potrebno, ali je ideja bila da svaki naredni plan bude ambiciozniji od prethodnog, čime će se na kraju dostići cilj koji je neophodan.
Njen optimističan, a kako sve više deluje i ispravan pogled na situaciju jeste da će prolaskom vremena i napretkom na polju tehnologije, politike i generalno u svesti ljudi, svim akterima istovremeno postajati jasno da su ambiciozniji planovi ne samo izvodljivi, već i u svačijem interesu. Te da će borba protiv klimatskih promena postati stvar nacionalnog prestiža.
Kruna teškog rada
U decembru 2015. godine, u Parizu je došlo do sudbonosnog preokreta – ono što je očekivano da će se desiti u Kopenhagenu šest godina ranije, konačno je ostvareno.
U gradu svetlosti, na Konferenciji Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama, pojavilo se 195 šefova država, svi vođeni istim motivom, pružanjem podrške ambicioznom sporazumu koji je donet pod patronatom Kristijane Figueres, a kojim su se sve države na svetu dogovorile da će ograničiti zagrevanje na znatno ispod dva stepena.
Sada, pet godina kasnije, najavljena obećanja o smanjivanju emisija zagrevanje do kraja veka postavljaju na otprilike 2,7 °C. To je još daleko iznad granice od 1,5 °C, što neke aktere dovodi do zaključka da je Pariski sporazum neuspešan. Međutim, nikako ne treba izgubiti iz vida gde se svet nalazio 2010. i koliki put je od tada pređen.
Na Konferenciji o klimatskim promenama koja će se naredne godine održati u Glazgovu, imaćemo prilike da vidimo kakav je tačno presek situacije, a već sada su mnoge države najavile da će uskoro usvojiti nove, ambicioznije, nacionalno određene doprinose.
Život nakon Pariza
Svoj drugi mandat na čelu Okvirne konvencije Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama Kristijana Figueres je završila 6. jula 2016. godine.
Nakon toga se kratko našla u trci za generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, a sada je posvećena vođenju svoje organizacije Global Optimism, koja je posvećena ideji „da su najveće promene motivisane solidarnošću tvrdoglavo optimističnih ljudi, koji prepoznaju razmere izazova koji su pred nama i odlučuju da odmah preduzmu konkretnu akciju”
Dodeljena joj je Pariska medalja za pomoć u posredovanju u ublažavanju klimatskih promena u tom gradu 2015. godine, a časopis Time proglasio je Kristijanu Figueres jednom od 100 najuticajnijih ljudi na svetu u 2016. godini, ali i osim ovoga, osvojila je na desetine nagrada i priznanja raznih medija i organizacija iz svih krajeva sveta.
Ali, pored svih nagrada i priznanja koja su joj dodeljena, mnogo je bitnije ono koje je svojim radom stekla.
Kristina Figueres zauvek će biti upamćena kao žena koja je svojim optimizmom uspela da izvuče ceo svet iz beznađa u kojem se našao nakon neuspešnog Samita u Kopenhagenu. I ne samo to! Ona je pružila nove perspektive koje vode ka uspehu u borbi protiv klimatskih promena i očuvanju planete i za buduće generacije iako je do tog uspeha potrebno još mnogo sitnih koraka.
