Reportaža: Kako je Fruška gora podnela ovogodišnju sušu?

Ilustracija: Ivan Avdić

Jedanaest je sati ujutru i pred nama je još jedan vreo avgustovski dan. Uprkos gustim krošnjama i hladu drveća, posle desetak hiljada napravljenih koraka, oblio me je znoj.

Vremenska prognoza na telefonu kaže da napolju ima 25 °C. Subjektivni osećaj demantuje i tvrdi: „Krčkamo se u sauni”.

Iz tih misli trgnuo me je šumar Peđa. On nam pokazuje žute oznake na drveću.

„Ulazimo u prvi stepen zaštite u Nacionalnom parku Fruška gora.”

Tamo je gotovo svako uplitanje čoveka zakonski onemogućeno: zaposleni na tom prostoru ne smeju da uklanjaju trupce srušenih stabala, ograničeno je sprovođenje zaštitnih i sanacionih mera, zabranjeno korišćenje prirodnih resursa i izgradnja objekata… 

Međutim, šetajući kroz fruškogorsku šumu, pored staze primećujemo hrpu šarenog cveća jarkih boja, i to veštačkog, oko konstrukcije sklepane od štapova.

Prilazimo bliže i zaključujemo da je neko upravo na tom mestu sahranio kućnog ljubimca. Deluje kao da je bila i postavljena i tabla koja je sklonjena.

Najstrože zaštićenu šumu, koja bi trebalo da ostane netaknuta ljudskom rukom, poremetila je i Katarina koja je na debelom stablu velikim slovima urezala svoje ime. Ovakvo (ne)delo moglo bi papreno da je košta – naravno, ako bi bila uhvaćena.

Ali nismo zbog toga na Fruškoj gori… Došli smo da sa stručnjacima razgovaramo o posledicama klimatskih promena. U godini koju je obeležila dugotrajna suša i vrelo leto, te posledice su i te kako primetne – i golim okom.

Čak mesec dana pre završetka kalendarskog leta, svedočili smo pojavi koju smo, kao đaci, masovno opisivali u sastavima sa naslovom „Jesen je stigla u naš kraj”.

„Već polovinom avgusta lišće je požutelo”, ističe Dragan Vidović, pomoćnik direktora u Nacionalnom parku Fruška gora.

Jesen je sada i zaista stigla u naš kraj, donevši promenljivo (doduše, pretežno sunčano) vreme, ali to ne umanjuje činjenicu da je iza nas najtoplije leto ikada izmereno u Srbiji.

A takvo leto, kao i decenije ubrzanog zagrevanja, obeležili su brojni presedani – uključujući i nesvakidašnje prizore na Fruškoj gori.

Neobična mini šuma Tulijevih cevi na Fruškoj gori – u njima raste hrast kitnjak zaštićen od suše i drugih štetnih uticaja

Dole niz put, od prvog stepena zaštite na Fruškoj gori ka izletištu na Iriškom vencu, nalazi se naizgled ogoljena parcela – barem u poređenju sa visokim stablima okolo. 

Ali tlo ovde, na nekadašnjem mestu smrčeve sastojine, nije trenutno zapravo skroz golo: ono je obraslo niskim žbunjem kupine, iz kojeg se uzdižu neobične plastične cevi.

Kako nam kažu iz Nacionalnog parka Fruška gora, posredi su posebne, tzv. Tulijeve cevi u koje su posadili hrast kitnjak.

„One štite sadnice od nekih štetnih uticaja kao što je suša tako što kreiraju mikroklimu”, objašnjava Dragan Vidović.

„Konkretno, Tulijeve cevi smanjuju transpiraciju tj. odavanje vode kroz pore lišća, ali i smanjuju štetu od kupina i drugih brzorastućih korovskih biljaka koje hrast mogu da ometu u razvoju i da mu zauzmu svetlost, hladovinu i hranljive materije.”

Bez obzira na svojevrsni zaklon, dok virimo u unutrašnjost Tulijevih cevi, nailazimo i na određeni broj sadnica koje izgledaju dehidrirano, osušeno, spaljeno.

Štaviše, tako nejaki i zlatastih nijansi, podsećaju na – badnjak.

Mada to automatski ne govori o kraju njihovog životnog veka, služi kao pokazatelj da su mladi izdanci oslabili i samim tim su manje imuni na vremenske ekstreme. U takvoj situaciji, mnogo je upitnije da li će se primiti, pogotovo u poređenju sa jednom otpornijom, ili možda srećnijom i izolovanijom, sadnicom koja je već nadvisila samu Tulijevu cev.

Ipak, da bismo uvideli sušenje drveća, dovoljno je samo da se osvrnemo oko sebe, maltene u bilo kom delu Fruške gore.

Odmah pored mini šume sa Tulijevim cevima, suše se četinari. Oni su se na ovom području, zbog brzog rasta i drugih povoljnih karakteristika, sadili sredinom prošlog veka za potrebe fabrike „Milan Stepanović Matroz” iz Sremske Mitrovice – svojevremeno najvećeg proizvođača roto-papira u bivšoj Jugoslaviji i značajnog prerađivača celuloze na Balkanu.

Suše se i lipe, najzastupljenija vrsta drveta na Fruškoj gori. Suše se bukve. A u priobalju Dunava, narušene prošlogodišnjim superćelijskim olujama i jakim nevremenima, suše se topole.

Naposletku, donekle logično, suše se nezaštićeni hrastovi, oni izvan Tulijevih cevi.

„Klimatske promene su se najviše odrazile upravo na hrastove”, ocenjuje Dragan Vidović i dodaje da će ovogodišnja suša i oslabljena vitalnost hrastovih stabala uticati na plodonošenje na Fruškoj gori.

Spletom okolnosti koje bi mogle da se opišu kao sudbonosne, kao potvrdu tih uvida, ispred nas nailazimo odlomljenu grančicu sa nekoliko kapica žira – ali samo jedna od njih zaista ima plod, dok su se ostale skvrčile od vrućine. 

„Čak i taj žir koji hrast donese biće, kako mi to kažemo u šumarskoj struci, ‘pušljiv’, odnosno šupalj, koji neće moći da donese novu biljku.”

Ali izazovi su mnogo širi od ovoga…

„Prirodni podmladak hrasta iz protekle dve godine drastično je vitalno oslabljen”, napominje naš sagovornik, „ali nadamo se da to neće dovesti do lančane reakcije i pojave bolesti i štetočina kao što su insekti i gljive.”

Prema rečima Vidovića, posledice se osete čak i u idealnim, kontrolisanim uslovima: „Određene količine hrastovog podmlatka u rasadnicima na Fruškoj gori, starosti između godinu i dve, bukvalno su spržene od sunca.”

Najveće površine ove planine čine šume, koje se prostiru na preko 23 hiljade hektara, i to pretežno mešovite (79%). U njima je zastupljeno preko pedeset vrsta drveća.

Presahli potoci, pad nivoa jezera… Posledice manjka padavina na Fruškoj gori su očigledne

Iako je i samo na ozbiljnom udaru, drveće je naš bitan saborac na frontu sa klimatskim promenama zato što skladišti ugljenik koji zagreva planetu. A njegove ukupne rezerve u šumama Nacionalnog parka Fruška gora procenjuju se na skoro tri milona tona.

Ma koliko bile potresne slike mestimično osušenih stabala na Fruškoj gori, i to dosta pre početka jeseni, one nisu bile iznenađujuće.

Jednostavno, nije bilo vode. Širom Srbije, duže vreme.

Tokom čitavog avgusta, u Novom Sadu, gradu koji teritorijalno svakako ne pripada nacionalnom parku, ali jeste mu u neposrednoj blizini, kiša gotovo da i nije padala. Kako pokazuju merenja Republičkog hidrometeorološkog zavoda (RHMZ) sa merne stanice Rimski šančevi, padavine od svega 1,2 mm (litara po kvadratnom metru) zabeležene su samo 6. avgusta.

To je preko pedeset puta manje od mesečne normale od 62 mm.

Pridodajte tome manjak snega zimus i vrućine koje, tokom najtoplijeg leta u poslednje 73 godine, u Srbiji nisu popuštale. Ilustracije radi, svaki dan počev od 26. jula pa sve do 8. septembra bio je tropski u Novom Sadu, odnosno maksimalna dnevna temperatura bila je veća od 30 °C.

Kao rezultat ovih združenih uticaja, dobija se upravo – suša.

„Verovatno je transpiracija bila mnogo veća nego usvajanje vode iz zemljišta”, konstatuje Dragan Vidović pretpostavljajući da je to glavni razlog osušenosti stabala. Kako nam priča, sam nacionalni park pokušao je da se izbori sa ovim problemom tako što su zalivali stabla u blizini asfalta zato što je do njih lakše doći.

Mada je teško proceniti koliko će se često sušni uslovi javljati u budućnosti, ono što se trenutno zna ne sluti na dobro: avgustovske suše u našoj zemlji su dvostruko češće nego nekada, a sa daljim porastom temperature, verovatnoća da će doći do pojava ovakvih, pa i gorih, suša veoma je velika.

Kombinacija efekta vrućina i deficita padavina videla se i na fruškogorskim potocima.

Ili bolje rečeno – nije se videla.

Nakon što je Peđa uputio turiste kako da stignu do Spomenika Slobode, spustili smo se nekih pedesetak metara niže od Informativnog centra Nacionalnog parka Fruška gora.

Tamo je pre tekao potok koji je ovog leta potpuno presahnuo. Nema ga.

Zetekli smo samo njegovo prazno korito i nemarno bačenu flašu. Njen plavi čep aludira na to da je i u njoj ranije bila voda. Sada vode nema – ni u toj flaši ni u potoku.

„Pored ovog, još u nekim potocima na Fruškoj gori nema vode”, naglašava Dragan Vidović, „a u svim jezerima nivoi su značajno opali.”

Jedno od njih je i Ledinačko, malo veštačko jezero koje lokalnom stanovništvu leti pruža utočište od gradske vreve. Ono je nastalo na mestu napuštenog kamenoloma Srebro, a pune ga podzemne vode, kao i dve rečice – Lukin svetac i Srebrni potok.

Sa vidikovca do kojeg smo se popeli, za oko nam zapadaju horizontalne linije koje presecaju stene na dva dela – donji, uži i gornji, širi. Prvi je iznad same vode i beličast je, a poviše njega je tamniji, sivkasto-narandžasti, koji se proteže do prvog drveća na strmim liticama.

Ovako udaljeni, ne možemo da procenimo koliko su široke, ali poredeći sa ljudima na plažici, deluje nam da ove svetlije zauzimaju širinu od oko jednog metra. 

Pitamo se: da li su ove linije zapravo pokazatelj pređašnjih vodostaja?

„Tokom proteklog vrelog leta, intenzivno isparavanje vode dovelo je do vidljivih promena na stenama iznad površine jezera”, objašnjava dr Igor Leščešen sa Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu. 

„Bele linije koje su vidljive na stenama označavaju prethodni nivo vode i nazivaju se ‘linije vode’. Kada se voda povuče, na stenama ostaju tragovi sedimenata i drugih minerala koji jasno pokazuju do kog nivoa je nekada voda dosezala.”

Vodostaj u Ledinačkom jezeru, kao i u drugim jezerima, opada usled isparavanja, ali istovremeno se i podiže sa prilivom kiše.

Prema Leščešenovim rečima, ove oscilacije su prirodna pojava.

„Međutim, ukoliko dođe do značajnog spuštanja nivoa i prekomernog iskorišćavanja vode, to može dovesti do potencijalnih ekoloških problema, ugrožavanja vodosnabdevanja ili  proizvodnje električne energije, zavisno od namene jezera.” 

Nestašice vode pogađaju i životinje na Fruškoj gori

I dok smo se letos, od Tavankuta na krajnjem severu do Sjenice, borili sa problemima u vodosnabdevanju, suočene sa presušenim potocima i nižim vodostajima, ni fruškogorske životinje nisu bile u zavidnijem položaju.

Ovo podneblje naseljava šezdesetak vrsta sisara, među kojima su oko petnaest vrsta šišmiša, šakali, divlje svinje, jazavci, jeleni, srne, veverice, tekunice… U lovištima se gaje jeleni lopatari i mufloni.

„Zbog suše i žege, za svu našu divljač redovno donosimo vodu”, kaže Dragan Vidović. „Pored toga, na ograđenom prostoru Ravni Trešnjevac imamo šest jedinki bizona za koje takođe treba da obezbedimo velike količine vode.”

Prema podacima sa Državnog univerziteta u Pensilvaniji, u letnjim mesecima u toku dana, prosečnom bizonu neophodno je šezdesetak litara vode, što znači da krdo od šest životinja konzumira preko 350 litara vode dnevno.

Džinovski papkari na naše prostore dovedeni su u martu 2022. godine u sklopu projekta njihove reintrodukcije na zaboravljena evropska staništa. Među njima je i sama Fruška gora na kojoj su bizoni živeli pre više od dvesta godina.

Sličan podvig rivajldinga realizovan je i na rumunskoj planini Tarku. Američko istraživanje, sprovedeno tamo, upućuje na to da ovi „vegetarijanci” ne samo da praktikuju ishranu koja je korisna u borbi protiv klimatskih promena, već takođe pomažu u skladištenju ugljenika.

Premda je rumunsko krdo mnogo brojnije, i naša populacija bi, kako najavljuju iz nacionalnog parka, mogla uskoro da bude proširena mladuncima.

Kada je reč o drugim životinjama, u veštačkim akumulacijama na Fruškoj gori prisutne su alohtne, unete vrste riba poput šarana, amura, soma, štuke i smuđa. A ima i insekata, vodozemaca i gmizavaca, kao i 211 vrsta ptica, od kojih se 130 tamo i gnezdi.

Ali živi svet nije ograničen samo na biljke i životinje…

Fruška gora obiluje gljivama, a neke od njih bile su nepoznate nauci

Ulazimo u laboratoriju dr Dragiše Savića iz Nacionalnog parka Fruška gora. U dnu uske i dugačke prostorije je polica sa knjigama i kutijama. Sa stolom koji je ispred prozora, ona formira ćirilično slovo G. Na stolu – Savićeva osnovna oprema za rad: kompjuter, mikroskop i jedan fotoaparat namontiran na postolje razmontiranog mikroskopa.

Dr Dragiša Savić je mikolog, bavi se gljivama.

„Gljive u Srbiji su jako malo istražene”, smatra on, „zato što biolozima nisu dovoljno zanimljive da se usmere na mikologiju.”

Savić se, kroz ljubav prema fotografiji, zainteresovao za njih, i to prevashodno za one sićušne, milimetarskih dimenzija.

„U Srbiji je evidentirano oko 4.500 vrsta gljiva”, otkriva nam, „ali brojnost je sigurno tri do četiri puta veća jer su naučnici zaključili da na jednu biljnu vrstu ide 5-7 vrsta gljiva. Ilustracije radi, ako znamo da na Fruškoj gori imamo 1.500 vrsta biljaka, to bi značilo da samo ovde imamo najmanje 7.500 vrsta gljiva.”

U poslednjih desetak godina, koliko se dr Dragiša Savić bavi mikologijom, u nacionalnom parku zabeležio je prisustvo 2.200 vrsta, a među njima i dvadesetak novih vrsta za nauku, odnosno do tog trenutka i dalje zvanično neopisanih. Neke od njih su, u saradnji sa kolegama iz inostranstva, već dobile naučna imena, a na ostalima se radi.

„Kada bi se uključilo još pet istraživača, sigurno bismo ih našli dosta više”, ocenjuje naš sagovornik. „Gljiva ima svuda, ali nema ko da ih nađe.”

Fruška gora – u dalekoj prošlosti ostrvo u Panonskom moru, a danas naš prvi nacionalni park

Srbija nema izlaz na more, ali smo do skoro živeli u državi u kojoj smo imali Jadran. 

Međutim, u daleko davnijoj prošlosti, milionima godina unazad, delove centralne Evrope – među njima i našu današnju teritoriju – zapljuskivalo je Panonsko more.

Fruška gora tada je bila ostrvo u njegovom plaventilu.

U međuvremenu, Panonsko more je presušilo i ostrvo je ostalo bez svojih talasa – samim tim, i bez svoje uloge.

Ali uprkos tome, Fruška gora zadržala se na pozornici istorijskih previranja… Doduše, svakako ne kao ostrvo, već kao jedna od tek dve planine u ravničarskoj Vojvodini, pored Vršačkog brega.

Zahvaljujući bogatoj prirodi, Fruška gora je danas nacionalni park – i to prvi kod nas, proglašen 1960. godine.

Duže od šezdeset godina, ona se čuva kao dragulj ove države.

Ali u svetlu klimatskih promena, Fruška gora čak i u moderno doba poprima neke nove obrise i karakteristike, postajući drugačija u odnosu na onu planinu na kojoj su se krili partizani u Drugom svetskom ratu.