Možda ste se nekada zapitali da li naučnici zaista znaju o čemu govore kada nas upozoravaju da ljudska emisija gasova sa efektom staklene bašte dovodi do globalnih klimatskih promena, uzevši u obzir da ste ceo dan nosili kišobran, a najavljene kiše za taj dan nije bilo. Kako je onda moguće da se tačno predvide promene godinama unapred, ako ne možemo u potpunosti da se oslonimo na vremensku prognozu za tekuću nedelju?
Ovo pitanje i njemu slična, klimatski skeptici često postavljaju kao retoričko, koristeći ga kao argument da negiraju postojanje klimatskih promena, tvrdeći da su one samo jedna od teorija zavera. Međutim, kako je to sa naukom uvek slučaj, iza njenih saznanja stoje dobro testirani metodi.
Šta je onda odgovor na gore postavljeno pitanje? Za početak, valjalo bi razumeti razliku između vremena i klime. Ključan je vremenski okvir u kome posmatramo vremenske prilike, pa tako vreme označava trenutno stanje atmosfere na nekom prostoru, dok klima predstavlja prosečno vreme tokom niza godina.
Iako nas vremenska prognoza može prevariti, jer vreme je po svojoj prirodi haotično, a male razlike u stanju atmosfere mogu da odluče da li će pljuska biti ili ne, klima je dugoročni trend, čijim se posmatranjem uočava određeni šablon. Pomoću klimatskih modela koje timovi naučnika razvijaju i superračunara koji vrše veliki broj kalkulacija, možemo da predvidimo kako će se klima menjati decenijama i vekovima u budućnosti.
Koliko su klimatski modeli pouzdani?
OK, sada znamo da klimatski modeli predviđaju buduće klimatske promene, ali koliko su zaista uspešni u tome? Isto se zapitao i Zik Hausfader, sa Univerziteta Kalifornija u Berkliju, koji je zajedno sa svojim istraživačkim timom u naučnom časopisu Geophysical Research Letters nedavno objavio studiju baš na tu temu.
Istraživački tim, koji je predvodio dr. Hausfader, uporedio je predviđanja 17 modela, koji su objavljivani u periodu od 1970. do 2007. sa promenama koje su zaista osmotrene u godinama nakon objavljivanja rezultata. To znači da su osmotrene promene temperature u periodima od 30 i više godina upoređivane sa predviđanjima koje su modeli dali, u nekim slučajevima i pre više decenija.
Među analiziranim modelima su i oni koje je razvila NASA, kao i modeli čiji su rezultati bili sastavni deo više različitih izveštaja Međunarodnog panela za klimatske promene (IPCC)
Šta su otkrili?
Pre nego što uđemo u rezultate istraživanja klikom na dugme ispod možete pričitati više o procesu kreiranja klimatskog modela
Prvi korak u predviđanju porasta temperature u budućnosti, jeste procena budućih emisija ugljen-dioksida i ostalih gasova sa efektom staklene bašte, odnosno promena njihovih koncentracija (količine) u atmosferi.
Ovo nikako nije lak zadatak. Proračun mogućih budućih emisija uključuje mnoge faktore, od procena broja stanovnika na planeti u budućnosti, preko mogućeg tehnološkog razvoja, pa sve do pretpostavki o tome kakve ćemo odluke donositi, na primer, po pitanju upotrebe obnovljivih izvora energije, da li ćemo ih koristiti više ili manje.
Iako ove procene u sebi nose visok stepen neizvesnosti, jer uključuju i skoro pa nepredvidive faktore, kao to je naše ponašanje i odluke, naučnici su se ipak odvažili, još davnih sedamdesetih, da daju i ovakva predviđanja, nastavljajući da ih ažuriraju i objavljuju sve do danas.
Kada se jedanput na osnovu ovih petpostavki odrede moguće buduće koncentracije, sledeći korak je da uz pomoć klimatskog modela, koji je baziran na fizičkim zakonima, procenimo koliko zagrevanja u odnosu na pretpostavljene koncentracije možemo očekivati u budućnosti.
Pomenuta analiza toga koliko su modeli dobro predvideli porast temperature u odnosu na, u tom trenutnku, pretpostavljene buduće koncetracije gasova sa efektom staklene bašte u atmosferi, pokazala je da je čak 14 od 17 modela, ispravno predvidelo količinu zagrevanja koje će se dogoditi u budućnosti. Još interesantnije je, da je 10 od ovih 14 modela imalo i dobru procenu o budućim koncentracijama gasova sa efektom staklene bašte, pa su tako njihove procene po pitanju zagrevanja bile tačne i u apsolutnom smilu.
Ovakav ishod istraživanja učvršćuje samopouzdanje naučnika i govori nam da i današnji, savremeniji i kompleksiniji klimatski modeli, za čije kalkulacije se koriste dosta napredniji superračunari, verodostojno predviđaju globalno zagrevanje, i daju nam veću sigurnost da delujemo na osnovu njihovih rezultata
Značaj klimatskih modela
Za istraživače, klimatski modeli su veoma korisni, jer im omogućavaju da bolje razumeju kako se klima menjala u prošlosti, kako se menja danas, kao i kakvi će biti budući klimatski trendovi.
Najznačajnije je predviđanje srednje globalne temperature, s obzirom na to da globalno zagrevanje utiče na celu planetu, a promena prosečne globalne temperature je osnovna mera kojom se definišu i ciljevi u međunarodnim pregovorima i borbi protiv klimatskih promena.
Iako zaključak autora pomenutog istraživanja pokazuje da klimatski modeli mogu tačno da predvide prosečne dugoročne promene, takve procene i dalje nisu uvek dovoljne za potpuno sagledavanje mnogih efekata klimatskih promena koje se trenutno dešavaju.
Predviđanje lokalnih ekstremnih događaja, poput poplava na Balkanskom poluostrvu 2014. godine, ili razornog uragana Dorijan koji je prošlog leta pogodio Bahame, još uvek predstavlja izazov za većinu klimatskih modela. Slična je situacija i sa procenama porasta nivoa mora na regionalnom nivou ili modeliranja vrlo složenih problema kao što je uticaj acidifikacije okeana na morske ekosisteme.
Zboga toga je neophodan dalji razvoj i napredak modela, za bolje razumevanje ovih efekata, kao i za donošenje adekvatnih odluka koje mogu da sačuvaju živote i novac. Dobra vest je da naša sposobnost da tačno predviđamo buduće klimatske promene ubrzano raste, a više o tome smo pisali U OVOM TEKSTU na našem sajtu.
